2010. година

-------------------------------------------------------------------------------------

27.02.2010.

Смртна пресуда

Смртна пресуда српској држави и српском народу одавно је скројена на линији Вашингтон Брисел уз не малу помоћ осталих западних „пријатеља“ . За реализацију таквог пројекта који се спроводи у фазама није довољан само спољни притисак, већ су неопходни и домаћи помагачи.Да бисмо схватили да специјални рат против српског народа и Републике Србије од стране Запада никада није ни престајао у модерној историји, осврнућемо се на последња дешавања у Србији. Суштина ствари је у нечему што бисмо дефинисали геостратешким интересом Запада да Република Србија нестане са географске карте света. Ово је пре свега одраз мишљења на Западу да су Срби историјски брана продора Запада ка Истоку , без обзира ко је на челу српске државе. Чак ни оваква прозападна и интересима српског народа супротстављена власт није добра гаранција за остваривање циља растурања Србије, јер због нестабилне политичке и крајње тешке економске ситуације може бити замењена влашћу којој ће интереси српског народа и Републике Србије бити изнад било каквих личних и страначких интереса. Због тога се и прибегава непрестаном специјалном рату како би се изменила свест српског народа. Он се пре свега огледа у томе да се непрестано намеће осећај кривице за рат у бившој СФРЈ српском народу, иако је само српски народ имао интерес да се СФРЈ очува. Намеће се свим могућим фалсификатима да су Срби геноцидно настројен народ против  кога су сва могућа средства дозвољена ( погледајте на шта личе холивудски филмови у којима се појављују српски ликови). Тиме се оправдава варварско и злочиначко бомбардовање свих територија на којима живи српски народ од стране НАТО пакта који је кулминацију доживео 1999.год. Рат протв Срба је дозвољен свим војним средствима до употребе осиромашеног уранијума ( искоришћено гориво у нуклеарим електранама са којим САД није знала шта ће, пошто складиштење тог нуклеарног отпада представља еколошки и технолошки, као и финансијски проблем ) који је сручен нама на главу. Последице тога осећамо сви ми, јер нам је загађено земљиште, вода и ваздух за дуги низ година, и што је за последицу имало драстичан пораст малигних обољења о којима марионетска власт не говори ништа, јер би иначе морала да тужи своје менторе за ратне злочине. Десет година касније увелико  се од стране марионетске и компрадорске власти (компрадор на португалском означава „стручњака“ за варварска питања )  отвара питање прикључења Србије НАТО пакту. Образложење је: као све земље у окружењу су чланице НАТО пакта, па због своје сигрности и Србија мора да се придружи Нато пакту. Значи, ако нећемо да се придружимо НАТО-у рескирамо агресију НАТО-а на нас. Постанимо чланица НАТО-а да би нас НАТО штитио од НАТО-а.Зашто нам компрадори не кажу да ли смо ми угрожени можда од Руске Федерације , Кине, Индије или можда Бразила и Јапана па нам је потребна заштита НАТОа. Србија и српски народ су само добра лабораторија за много већи залогај који се зове Руска федерација.
Сада се гура кроз Скупштину Републике Србије лажљива резолуција о „геноциду“ над муслиманима у Сребреници из 1995.год. Иако ни по дефиницији, ни по стварним догађањима нема речи ни о каквом геноциду над муслиманима, лажна осуда само ће допринети уништењу Републике Српске и наметање плаћања ратних репарација муслиманско-хрватској фердерацији, а можда и Хрватској. Тиме ће бити натоварен терет који Република Србија неће моћи да отплати ни наредних 100 година.Нека знају они који ће гласати за такву резолуцију да су навукли омчу око врата српском народу у Републици Српској и Републици Србији. Заиста невероватно звучи да нико у и око Сребренице није снимио „геноцид“ над муслиманима,као и да амерички сателити који су могли снимити све што су желели,нису снимили ништа од „масовних гробница“. Немогуће да ни Холанђани, ни муслимани и ни било ко од Срба није снимио никакав „геноцид“ над муслиманима, јер такав број убијених муслимана није могао бити сакривен. Управо због тога је  невероватно  колико малоумности испољавају компрадори у испуњавању налога западних ментора када једну лаж покушавају претворити у неприкосновену „истину“. Следеће што ће се протурити кроз српски парламент је законско спречавање сваког покушаја да се утврди права истина на бази стварних чињеница о догађањима у Сребреници од 1992.год до 1995.год. Као да у свему томе нема границе понижавања српског народа, када никаква истина не може да добије право постојања.Хашка истина се утврђује као на пијаци. Није уопште важна истина по англосаксонском праву, већ је истина само оно око чега се договоре оптужени и судија. На тај начин може се исфабриковати и највеће небулозе које касније представљају „необориву“ истину. Наш Председник је изгубио и главу и образ извињавајући се свакаквом олошу за некакве ратне злочине, а да за узврат сем понижења није добио ништа. Наравно да сваки злочин мора бити испитан,а кривци кажњени,само што код околних народа то нећемо дочкати, јер тиме би ти исти народи изгубили ореол жртве. Тиме је наш Председник испао наивчина. Уместо  извињавања требало је да тражи да се све избеглице врате на своја огњишта и да им се омогући да не буду грађани другог реда. Понављам, ово треба да важи за сва избегла лица. Управо због тога се и не врши попис становништва у муслиманско/хрватској федерацији јер би се тек ту видело драстичо етничко чишћење Срба од стране Муслимана и Хрвата. У једном од највећих српских градова  после Београда Сарајеву, Срба готово више и нема. Од 150 000 Срба, није остао готово нико. Исти случај је и са Мостаром и са другим деловима муслиманско/хрватске федерације. Ако је неко директан кривац за рат у бившој БиХ, то је свакако Алија Изетбеговић и његова сулуда политика базирана на његовом руком написаној „Исламској декларацији“.  
Никаква истина ни правда не постоје на Западу,само интереси  и ништа друго. То су праве „вредности“ западне  цивилизације које нам упорно намећу домаћи компрадори. Наравно да су у ову прљаву работу укључене пре свега неке „невладине“ организације познате по својој невероватно великој мржњи према свему што има српски предзнак, као и неке странке лажне опозиције. Међутим, они само служе да испипају пулс српском народу, како би странке на власти извршиле исти домаћи задатак.
Народ у Србији нема контролу над сопственим животом. Закони се доносе на штету грађана, а у интересу западне плутократије и домаћих криминалних „бизнисмена“. Медији, у рукама западних моћника служе улепшавању стварности, обмањивању јавности,  све у циљу омогућавања што дужег опстанка ових марионета. За испирање мозга народу служе новине које се бесплатно деле, а  којима се креира нека виртуелна стварност. У њима се ништа не догађа.
Прича о уласку у банкротирану Европску Унију постаје нова религија домаћих компрадора. Обећани „рај“ који нам се сваки дан сервира из свих могућих медија има за циљ стварање илузије да ће сви наши проблеми бити решени, а стварно стање је да је Република Србија земља под окупацијом глобалног мултинационалног капитала коме је једини интерес раубовање српских привредних ресурса по што нижој цени, а ако може бесплатно, још боље. Ни камате међународним лихварима на овом нивоу производње не можемо да вратимо. У овом тренутку дугујемо око 33 милијарде евра. Нешто мање од ове цифре износи наш брутодруштвени производ. Како домаћи компрадори мисле да врате узете кредите? Тиме је још једна смртна пресуда исписана овом народу, овог пута на економском плану.
Једино решење које може да измени постојеће стање је национални консензус који ће установити праг испод кога се не може ићи. Повезивање са свим оним државама које имају исти заједнички интерес као и ми, у борби против новог светског поретка може нам помоћи да опстанемо као држава и као народ у овом, по српски народ и Републику Србију, тешком времену. Променом друштвеноекономског система олакшаћемо одбрану опстанка Републике Србије и српског народа у целини.   

 

--------------------------------------------------------------------------------------

 

Капитализам као кочница развоја друштва

 

 

Технолошки, човечанство никада није било ближе комунизму, идеолошки, никад даље.Према „дијалектици“, човечанство би морало да се развија узлазном линијом,што значи путем веће слободе и благостања за све људе. Међутим наша стварност оптерећена ратовима, незапосленошћу, глађу, бесомучним исцрпљивањем необновљивих ресурса као што су енергенти, вода, ваздух  и земљиште, очигледно показује да се човечанство креће у супротном смеру. Човечанство би се разумно и одговорно понашало када би трошило само енергију из извора који се самообнављају као што су енергија Сунца, плиме, ветра,биомасе итд. Енергију коју добија из угља, нафте и гаса требало би оставити као неприкосновену резерву будућим генерацијама.    

Неки „научници“ и апологете капитализма истичу да није пронађена мотивација за рад људи у социјализму. Они сматрају да су у капитализму људи мотивисани да раде, али да ће мотивација нестати у вишем друштвеном уређењу. Закључак се намеће сам по себи. Човек може вредно радити, проналазити и стварати у условима капиталистичке експлоатације и економске принуде, али не и у условима друштвене  равноправности и слободе. Наравно, то је ординарна лаж.

Многи живе у уверењу да је капитализам развијених капиталистичких земаља друштво чија се рационалност и ефикасност заснивају на непосредном интересу учесника у процесу производње који их приморава да квалитетно и јефтино производе.Ово је само делимично тачно и односи се само на мала предузећа. У осталом делу привреде доминирају монополи који на разне начине елиминишу конкуренцију. Оно што ту капиталистичку привреду чини просперитетном и ефикасном, без обзира на све нерационалности, су државна регулатива и висока технолигија, као и континуирана експлоатација неразвијених земаља.

Заговорници капитализма залажу се за један изузетно некохерентан концепт људског друштва. Најкраће то је концепт модерног „демократског“ друштва тржишне привреде у коме сваки појединац као потпуно „слободан“ грађанин, може да развије све своје способости и личну иницијативу на остварењу властитих економских и других интереса, поштујући уставом и законима утврђен ред и правила понашања.

Лако се уочавају лажи овог концепта.

1.      Капитализам као друштвени систем, у суштини није и не може бити демократски, јер је скројен и функционише по мери и у интересу мањине друштва, тј. капиталиста.

2.       Капитализам није систем једнаких могућности за све. Веће су могућности онога чији је капитал већи,него онога који нема капитал и принуђен је да капиталисти продаје своју радну снагу, знање и способности, тј. себе. То је логика капитализма.

3.      Људска права и слободе које је капитализам кроз целу своју историју газио, а којима се сада толико размеће, нису тековина капитализма, већ резултат дуготрајне борбе народних маса, често вођене уз велике људске и материјалне жртве.

4.      На плану људских права и слобода звучи цинично да свако може да има милионе на рачуну, виле на Дедињу и да путује на егзотична острва. У стварности већина људи је на ивици егзистенције.

5.      Може се погрешно мислити да је човек биолошки предодређен да буде егоиста и да ће такав увек остати. Може се из сопственог интереса тврдити да је капитализам друштвено уређење које највише одговара људској природи. Међутим, људи би били крајње ограничени па да не виде да је све што је до сада човек постигао, постигао у заједници са другим људима.

 

Када би капитализам био уман, онда би кроз више векова свог постојања створио и неки умнији теоријски концепт, тако да историја капитализма не би била тако сурова и крвава. Било би на први поглед нормално и логично да научно-технички напредак буде праћен моралним напретком друштва. Нажалост, наша цивилизација пружа сасвим супротан пример.Идеал буржуја је стећи што више материјалних добара са што мање личног ангажовања и тако добити то више слободног времена за уживање. Стицање богатства је циљ њиховог живота и мотив њихове активности. Није због тога ништа необично што су привржени систему својине који им то омогићава. Необично је што тај систем подржавају и припадници других друштвених слојева и класа.

 

Капитализам ће сићи са историјске сцене као што су сишли робовласништво и феудализам. Када би стварно било демократије у капиталистичким земљама, капитализам би био у најразвијенијим капиталистичким земљама давна пришлост.

Најважнији разлози због којих капитализам мора уступити место новом, разумном,хуманом социјалистичком друштву су: нерационалност у производњи, неправедна расподела, незапосленост, социјална и здравствствена несигурост, елитизам у образовању, загађивање природе, воде, ваздуха и земљишта као и загађивање људске свести,безбројни ратови које најразвијеније капиталистичке земље воде против остатка света за контролу природних ресурса, као и корупција и криминал без којих капитализам не може да постоји и вечита претња од нуклеарног рата који би означио крај људске врсте. У западним земљама је анатемисана свака идеологија која не афитмише капитализам, а глорификација капиталистичких друштвеноекономских односа води ка насилном тоталитаризму фашистичког типа.

Капитализам не може себи прибавити легитимацију напредног друштвеног система, не само због нерационалне производње која не задовољава друштвене потребе, а постоји само због профита, већ и због крајње неправедне расподеле. У друштву у којем мањина узима лавовски део економског вишка за себе и има одлучујући утицај на доношење свих важнијих одлука, ту нема места ни демократији, ни људским правима, ни слободи.

 Теоретичари са Западу својим дефинцијама демократије посебно истичу да је то власт која се конституише путем општих и слободних избора, без икаквог притиска било моралног, било физичког на бираче.Они при томе прећуткују бучне и скупе изборне кампање преко средстава јавног информисања, која су и иначе у рукама богатих. Лишена економске основе, велика начела демократије о слободи личности , једнакости грађана итд. изгубила су реално значење, а капиталистичка демократија претворила се у механизам за искључивање грађана у одлучивању о животним питањима. Тиме је завршен процес трансформације западне демократије од прокламоване власти народа у власт над народом. Таква „демократија“ није власт већине, већ оних који су на „демократским“ изборима добили већину гласова. Та обмана да већина добијених гласова значи власт већине је главни трик мађионичара грађанске демократије који у стварности представља да некомпетентна већина бира корумпирану мањину да врши власт у име већине.  

 Све израженије аномалије капиталистичког система дају печат целој аксиолошкој скали капиталистичког друштва и прете постепеним елиминисањем свих слобода и права човека. Уместо хуманизма и солидарности у капитализму расту егоизам и агресивност људи. Илузорно би било очекивати да сам капитализам уклони постојећи раскорак између производних снага и производних односа и негативне владавине капитала, јер за промену сопствене природе капитализам не може бити мотивисан. Због тога капитализам мора бити замењен праведнијим дриштвено-економским системом. Што пре, то боље. Истинска демократизација друштва није сама себи циљ. Превасходни циљ демократизације је хуманизација друштвених односа, тј.стварање услова у којима се лично и друштвено не сукобљавају, већ хармонизују и интегришу, у којима слобода и развој индивидуе постају брига друштва, а хумано друштво брига индивидуе.

 

 

--------------------------------------------------------------------------------------

 

Неолиберални тоталитаризам

Неолиберализам представља скуп идеја Милтона Фридмана и његових следбеника из Чикашке економске школе. У формулисању и разради ових идеја кључну улогу су имали Међународни монетарни фонд, Светска банка и Министарство финансија САД, односно они који контролишу рад ових институција, а то су пре свега плутократе западног света.Мање или више експлицитно тражи се свођење улоге државе на минимум регулативних функција у сфери економије. Између осталог тражи се смањење пореских стопа, а проширење основа за опорезивање, либерализацију каматних стопа, либерализацију трговинских токова, либерализацију директних страних улагања, приватизацију, дерегулацију тржишта, заштиту приватне својине и томе слично. Овако наметнуте услове земљама у развоју које су биле принуђене да узму кредите и испуњавају наметнуте услове ММФ и СБ дале су поразне резултате. Међутим, клике на власти постављене баш од исте олигархије која управља ММФ-ом и СБ-ом и даље истрајавају на истом економском моделу који дотичне земље гура у суноврат, јер тиме одужују дуг онима који су их ту поставили. Економске мантре ( горе наведене) подржане од проданих душа у економској струци само су још више придонеле пропасти тих држава. Моћ неолибералних идеја није у њиховој исправности, већ у томе што су устању да контролише економску политику, истовремено блокирајући сваку критику. Снагу јој дају силе које стоје иза ње, које је инспиришу, промовишу, подржавају и контролишу. Укратко, западна плутократија је инспиратор и извор снаге неолиберализма. Резултат свега је енормно повећање економске снаге мањине и осиромашење огромне већине у свакој земљи где је неолиберални модел примењен. Неолиберални капитализам искључује или драстично смањује улогу државе над секторима попут образовања, здравства, социјалне помоћи итд.
Данашњу фазу неолибералног капитализма карактерише дисциплиновање и надгледање поданика што прераста у неолиберални тоталитаризам. Често се у истом смислу користи појам „Вашингтонски консензус“ Џона Вилјемсона који дефинише неолиберални програм као програм методолошке деструкције колектива при чему се глорификује атомизација свих нас, изоловање једних од других, као и уништавање права и потреба заједница до нивоа државе. Неолиберализму није потребна држава, потребна је власт корпорација. Управо зато нашој врхушки на власти није стало до државе јер су део, истина марионетски, западне олигархије.
Либерализам који никада није ни постојао у капитализму представља јавно подсмевање капиталистичкој флоскули о једнакости на старту и равноправну тржишну утакмицу економских субјеката. Најближе одређење садашњег како западног, тако и нашег друштвено-економског система био би неолиберални тоталитаризам. Управо ово је време када тај капитализам води једну од последњих битака за контролу последњих необновљивих ресурса као што су нафта , гас, питка вода и друге сировине.
Мултинационалне корпорације преко својих марионета у освојеним земљама обмањују народ дотичних земаља разноразним теоријама о предузетништву и условима „слободне“ конкуренције, а у ствари маскирају намеру да себи подреде преостале природне ресурсе. Како се то постиже ? То ћемо показати на примеру Републике Србије.
. Доласком „демократских “ снага на власт 05.10.2000.год. почиње убрзано уништавање домаће индустрије и пољопривреде под изговором „либерализације“ домаћег тржишта. Кроз процес глобализације домаћи произвођачи се или уништавају или купују, а затим се они „купљени“ прилагођавају „међународним стандардима“.  Једноставно, економска моћ Србије се урушава. Није могућа равноправна тржишна утакмица у коју се заклињу представници власти између монструозно јаких страних корпорација којима су широм отворена врата домаћег тржишта и наших предузећа. То је унапред изгубљена битка, јер је наша привреда вољом домаћих властодржаца, а по налогу западних господара,изложена беспоштедној конкуренцији мултинационалних компанија. Ни много моћније привреде не би могле издржати такву „конкуренцију“. Погледајмо наше трговине и покушајмо да нађемо домаћу робу.  Тиме се целокупна домаћа привреда потчињава интересима светске олигархије која одређује шта ће се и у којој мери производити у Србији. Једном речју постали смо колонија, са свим негативним последицама које из тога проистичу. Србија као колонија и окупирана земља представља извориште профита за западну олигархију која је овладала домаћим природним, привредним и финансијским ресурсима. Србија је данас нето извозник капитала, ма колико то чудно звучало. По правилу, противречности између интереса транснационалног капитала и националног капитала решавају се увлачењем овог другог у службу првог и стварања домаће квинслишке политичко – економске ( компрадорске ) „елите“ која бива укључена у периферни слој светске олигархије чијим парама је доведена на власт.
У циљу реализације сопствених интереса светска олигархија настоји да ослаби националне системе безбедности, као и институција државне власти и националног суверенитета замењујући их међународним правом и институцијама, јер глобализација подразумева гашење многих функција државе где националне државе представљају претњу ширењу глобалног капитала. То се остварује на следећи начин:
1.земља се увлачи у велику дужничку зависност преко Међународног монетарног фонда и Светске банке које су у рукама врха западне плутократије. ММФ и СБ одређују услове под којима ће кредити бити одобрени. Невероватно је да у ово доба светске економске кризе само код ММФ- а и Светске Банке има новца у изобиљу. Очито је да им  приступ новцу ничим није лимитиран. У овом часу Србија је задужена фрапантних 33 милијарди евра што нас чини високо задуженом земљом.
2.Преко својих марионета на власти стварају хаотично стање у друштву. Српски парламент је постао место где су опозицији апсолутно запушена уста да критикује власт. Терор председника парламента над представницима опозиционих странака у овом сазиву достиже врхунац. Донети су закони у области јавног информисања који апсолутно не допуштају некажњену критику режима од стране и ово мало независних медија. Ускоро ће се донети закон о штрајку којим ће тек да покушају да униште право на протест. Мисле да ће тиме моћи да сузбију безнађе и бес који су захватили Србију. Судство се „реформом“ ослободило по власт неподобних судија и од 3000 судија остало је подобних 2000 судија. Армија је „реформама“ готово уништена, а „професионализацијом“ велики део народа ће остати без војне обуке. Способност Србије да се брани биће сведена на нулу.Све се распада, држава нестаје пред нашим очима, растаче се законима о некаквој регионализацији, а компрадори певају оде о Европској унији. Вероватно хоће да нас придруже Грчкој, Бугарској, Румунији, Мађарској и балтичким земљама које су банкротирале. Људска права и слободе се све више сужавају, а тоталитарни неолиберализам као поглед на свет тријумфује.     
3.Такође, једна од главних одредница је брисање националног идентитета деловањем анационалних и отворено антинационалних идеологија чији су протагонисти отворено антисрпске „невладине“ организације као тврђи део и неке политичке партије као мекши део. Такође преко „невладиних“ организација  имају за циљ релативизацију  устаљеног система вредности и оспоравање кључних националних институција као што су црква, академија наука и универзитет, као и оспоравања и релативизовања позитивног наслеђа националне историје. Формирањем великог броја „невладиних“ организација од којих се највећи број обучава, финансира и подржава од западних олигарха ствара се веома јак лоби отворено издајничких и на свакакве гадости против српског народа и државе спремних организација. Марионете на власти ничим не ометају инфилтрирање припадника тих организација у институције система, а медијска подршка средстава јавног информисања у рукама белосветског олоша „невладиним“ организацијама несразмерна је њиховој бројности. Те такозване „невладине“ организације које се баве блаћењем српског народа су једна од рак рана нашег друштва. Обликовање јавног мњења кроз средства јавног информисања која се стављају под контролу фактора ван земље представља својеврсну медијску машину за промовисање компрадора и сатанизацију истинске националне елите којој су на срцу национални интереси. ( Више о овоме видети на Интернету у сјајном тексту Владе Синђелића „Ротшилдова окупација“)
4.На економском плану широм света се проповеда и на силу натура доктрина неолибералног капитализма који се базира на погрешној претпоставци да „слободно“ тржиште снагом своје „невидљиве руке“ ефикасно распоређује ресурсе и осигурава „благостање“.  Другим речима ова доктрина се своди на глорификацију тржишта и елиминацију националне државе и њеног надзора над економијом. Таква држава се постепено одриче изузетно битних функција које препушта „тржишту“, а то су пре свега образовна и социјална функција. Социјална права се све више сужавају, а образовање постаје привилегија богатих .Образовање нема цену, јер без њега ни један народ нема перспективу. У чијем је интересу да српски народ буде што необразованији видимо и сами. Међутим, политичка „елита“ образује свој подмладак како би довела што образованије људе који ће нам на једном вишем нивоу продавати маглу. Сетимо се идеје Демократске странке да образује својих 1000 будућих  наследника. Зато им је потребан што глупљи народ и што паметнији наследници да би што дуже трајао status quo. Једном речју, ако имате  новца бићете здрави и образовани, а ако га немате бићете болесни маргиналци. Тоталитарни неолиберализам се огледа поготово у сфери образовања где је знање постало привилегија богаташке мањине, јер већина народа нема финансијске могућности да пружи добро образовање својој деци. Ово је потпуни пораз демократије, јер знање не сме бити роба. У овом српском систему ко није близу власти или у њој, нема шансу да пристојно живи. Погледајте људе који воде странке на власти и многе у „опозицији“. Не зна се ко је од кога богатији, а да ли смо сви ми остали баш толико неспособни да не можемо пристојно живети од свог рада?
Управо због тога да бисмо дали шансу свима да својим радом могу поштено живети, морамо променити друштвено – економски систем и скинути јарам који нам је стављен од новог светског поретка и видети леђа њиховим марионетама, ако не желимо да се друштво претвори у неки чиповани неолиберални тоталитаризам. Само тако ћемо ми и наша деца имати шансу да живимо у неком демократском и праведнијем свету. Нема демократије без социјализма.

 

--------------------------------------------------------------------------------------

Лажи о геноциду у Сребреници

Да бисмо објаснили и разјаснили шта се све дешавало и дешава у контексту овог времена о Сребреници даћемо Међународну правну дефиницију појма геноцида која је донета у Уједињеним нацијама 1948.год, а која се зове „Конвенција о спречавању и кажњавању геноцида“ која каже:
Геноцид се састоји од 2 елемента:
Ментални елемент који означава намеру да се потпуно или делимично уништи национална, етничка, расна или религиозна група као таква и
Физички елемент који укључује следеће облике злочина:

А) убијање припадника групе
Б) узроковање тршких телесних или менталних повреда припадницима групе
Ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који проузрокују њено потпуно или делимично уништење
Д) успостављање мера с намером спречавања рађања у оквиру групе
Е) принудно премештање деце из једне у другу групу.
Злочин мора укључивати оба елемента да би се звао геноцид.
ПОШТО ДЕЈСТВА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ НИСУ НИ У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ БИЛА УСМЕРЕНА ПРЕМА ЦИВИЛИМА, ЖЕНАМА И ДЕЦИ У СРЕБРЕНИЦИ , ОНДА СЕ НЕ МОЖЕ ГОВОРИТИ О ГЕНОЦИДУ НАД МУСЛИМАНИМА У СРЕБРЕНИЦИ. Дејства Војске Републике Српске од 11.07.1995.год. су била искључиво усмерена према муслиманским снагама 28. дивизије армије БиХ, као и према муслиманским паравојним формацијама које је све заједно предводио ратни злочинац Насер Орић.
Како је све почело
Сребреница је почетком рата 1992.год. била изолована енклава са већинским муслиманским становништвом дубоко смештена у територију коју су у великој већини насељавао српски народ. ( Види попис становништва ). Да би се сачувала као енклава Сребреница постаје заштићена зона Уједињених нација коју су чували холандски војници. Територија Сребренице као заштићена зона морала је бити и демилитаризована зона. Уместо тога, од 40 000 становника Сребренице 15 000 муслимана, добро наоружаних, било је у 28. Дивизије армије БиХ и паравојним формацијама. Од божића 1993.год ,па до коначног обрачуна са Војском Републике Српске из заштићене зоне Сребренице су нападнута 33 села и варошице Републике Српске као што су Бљечева, Коњевић поље, Сандићи, Лозничка ријека, Зогони, Биљача, Магешићи, Хранча, Јежестица, Залужје, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац,Кравица, Скелани, Ратковићи, Сасе, Вишњица, итд. У тим нападима убијено је 3 200 Срба углавном цивила, тако да се ови злочини муслиманске војске могу квалификовати као ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ. Брилјантном војном акцијом ВРС 11.07.1995.год. неутралисана је 28. Дивизија армије БиХ и избегнуто страдање цивила. Број мртвих међу српским борцима је износио око 500 људи, док је на страни муслиманских оружаних формација био око 2000. Борбе су биле изузетно крваве, јер многи муслимански злочинци нису смели да се предају ВРС.
Морамо подсетити да је тадашњи ген. сек. УН Бутрос Гали још 30.05.1995.год. оптужио Владу БиХ због кршења уговора о демилитаризацији и учесталих војних активности унутар заштићене зоне. Нико од многих лица добро обавештених о догађајима у Сребреници од 11 – 12. 07.1995. год. као што су канадски генерал Луис Мекензи и Патрик Барио није помињао никакав геноцид над муслиманима. Чак и тадашњи министар спољних послова Холандије Ј. Верхове није помињао „геноцид“ над муслиманима у Сребреници.
Наравно, да ми као КПС осуђујемо сваки злочин који је извршен над било којим припадником било којег народа у бившој СФРЈ и да тражимо да се сваки починилац изведе пред лице правде, али смо апсолутно против тога да жртве једног народа буду „вредније“ од жртава других народа. Мало је смешно да за 3200 убијених Срба око Сребренице одговара само Насер Орић, као да је он сам могао да убије толико људи и да за све те злочине добије само 2 године затвора. То је хашка правда. Страшно је када морамо да поставимо следеће питање: Колико вреди живот једног Србина или Српкиње?
Усвајањем излобиране и пре свега дебело плаћене резолуције Европског парламента о „геноциду“ над муслиманима у Сребреници само је настављена сатанизација српског народа којој нема краја. Најлакши начин да се оправда сво зло које нам је нането од стране САД и Европске уније је да сами Срби признају да су геноцидан народ, да су фашистичке звери против којих су све мере дозвољене од помагања српским противницима, до бомбардовања Републике Српске Крајине, Републике Српске и Републике Србије и откидања делова Србије ( сада Косова и Метохије, а ускоро Војводине и Рашке области ), да сами признамо како нас је требало бомбардовати, окупирати и распарчати. Најгоре од свега је што су најбоље помагаче нашли у актуелном режиму. Патолошка мржња „другосрбијанаца“ према српском народу сада налази помагаче у овом режиму. Немамо другог оправдања за актуелни режим сем да су уцењени од стране њихових западних господара да морају изгласати резолуцију о „геноциду“ у Сребреници.
Усвајањем лажљиве резолуције о „геноциду“у Сребреници од стране парламента Србије постижу се далекосежне негативне последице по српски народ у целини:
Да су Срби у великој већини геноцидан и фашистичко-шовинистички настројен као народ
Да Србе по том основу треба таманити и за то не сносити никакву одговорност ( ово је отварање сезоне лова на Србе)
Повећавати мржњу и страх код околних народа,а нарочито Муслимана и спремати их за освету
Прогласити Републику Српску као геноцидну творевину и укинути је, односно створити унитарну БиХ под муслиманском управом.

Ако ови разлози нису довољни да се одустане од доношења антисрпских резолуција у Српском парламенту, онда нам као народу и држави нема спаса; НЕСТАЋЕМО. НЕСТАЋЕ И СРПСКА ДРЖАВА, А УСКОРО И СРПСКИ НАРОД.

-----------------------------------------------------------------------------------

03. 01. 2010.

Уништавање Србије

Увод

Сатанизацијом српског народа у западним медијима, почела је припрема за програмирани распад СФРЈ , где ће једини кривац за крвави распад бити српски народ и Србија. Још много пре почетка грађанског рата у бившој СФРЈ почела је најпре медијска, а потом и политичка сатанизација Срба. Наравно, политика је прва дала миг медијима да се са сатанизацијом почнe. Суштина ствари је у томе да је једино српски народ имао интерес да се сачува СФРЈ, јер је једино српски народ накарадном поделом земље на републике бивше СФРЈ остао као мањина у многима од њих. Због тога и јесте животни интерес српског народа био да Југославија опстане као држава. Западу, при том мислимо на САД и водеће чланице Европске Уније ( Немачка пре свих ), као и Ватикану главни интерес је био да се по сваку цену спречи стварање јаке државе српског народа на просторима бивше СФРЈ. Тај процес растурања српске државе и даље траје, нажалост свесно или несвесно и уз помоћ владајућег режима, сада у форми глобализације. Идеја глобализације се може изразити у неколико неолибералних мантри: цео свет мора бити једно тржиште, све и свако мора бити на продају. То је идеологија глобалног крупног капитала који је преузео многе националне привреде са свим њиховим богатствима и интегрисао их у постојећи хијерархијски систем експлоатације и доминације. На врху тог система су светске плутократе са седиштем у Њујорку, њихов политички део са седиштем у Вашингтону, као и војни део са седиштем у Пентагону. Испод њих су нижи нивои олигарха из Европе са политичким помагачима из Брисела. На дну те структуре моћи су национални политичари, бизнисмени, новинари и економисти чији је основни задатак претварање домаћег становништва у мирну, послушну и за систем лако искористиву радну снагу ( бесловесну теглећу марву и стоку ).

Како је све почело

Овде ћемо се пре свега позабавити питањима економије,мада у српском случају није могуће одвојити економију од прекомерног утицаја светске и домаће политике. Почетком распада СФРЈ и грађанског рата 1991 год., Србија је дуговала око 4 000 000 $. Наметнутим санкцијама 1992.год. ( повод је био инсценирани масакр у сарајевској улици Васе Мискина од стране муслиманских снага и њихових ментора. Прекасно је било доказивање стручњака да гранате није могла испалити српска страна, санкције су уведене.) С обзиром да смо били у блокади, нисмо могли легално да враћамо спољни дуг, нити да се задужујемо , јер платни промет са иностранством није био могућ. Пошто нису успели да сломе Србију санкцијама, САД и њихови европски савезници су организовали мали прљави рат на Косову и Метохији 1999. год. Пошто шиптарским злотворима ратовање није ишло од руке, а већ су били пред тоталним поразом, морали су Американци да се умешају. Повод је нађен у бедно инсценираном „масакру“ у селу Рачак. Наравно, „масакр“ је открио Вилијем Вокер. Рат, покренут од америчких гадова и њихових европских подрепаша, уништио је и оно мало привреде што је до рата радило. Све су то били идеални услови да се збаци режим Слободана Милошевића. Уз западну финансијску и логичку подршку као и обуку, тадашња опозиција је свргла режим С.Милошевића. Насилно и без правног основа заузете су све институције система. Одмах су заузете све главне полуге моћи једне државе.Наравно, све финансијске институције преузели су „експерти“ групе Г 17+ која је касније постала политичка партија и која од тада без прекида контролише финансије Србије. Тада почиње враћање дугова менторима са запада. Мирољуб Лабус као потпреседник Савезне владе СРЈ , а са потпуном подршком осталих чланова Владе, потписује споразум да СРЈ плати све редовне, затезне и казнене камате ММФ-у, СБ-и и осталим западним повериоцима. Још ноншалантније пристаје да се СРЈ одриче свих камата на наша блокирана средства у страним банкама у износу око 1 700 000 000 $, иако кривицу за немогућност сервисирања не сноси СРЈ, већ они који су нам санкције увели. Све ово није могло бити урађено без сагласности осталих чланова Владе, па би било неправедно оптуживати само Динкића и Лабуса за овакав финансијски аранжман. Тако су западни лешинари само на каматама зарадили преко 8 000 000 000 $,па се наш дуг према лихварима попео на преко 14 000 000 000 $. Са стране западног олоша и њихових домаћих помагача то је перфектно одрађен посао. Тако су и могли да нам „отпишу“ 2 800 000 000 $ дуга, где су политичке поене сакупили Лабус и Динкић. Да би све било добро “посољено“, у такве „успехе“ укључују се „демократски“ медији под контролом Сороша и њему сличних који лажно информишу грађанство о „великим успесима” српске владе и о отпису великог дуга од стране наших „пријатеља“ са запада. Треба напоменути да после 5.10.2000.год. готово не постоје медији који нису у рукама странаца, а посебно Сороша. Какву слику они стварају видимо и сами.

Следећа етапа у коју нас „експерти“ уваљују је ново задуживање да би се покрио новонастали дуг, јер привредни потенцијал Србије је потпуно уништен „пријатељским“ бомбардовањем. Уместо тужбе против оних који су нас бесомучно бомбардовали без одобрења Савета безбедности и захтева за оправданим репарацијама у износу од око 50 000 000 000 $ колико износи настала штета, српски режим остаје нем.Уништена привреда не може да ствара нову вредност и сваки нови кредит је економско-политички условљен. Тиме је стављена омча омча око врата српској држави.

Следећа фаза је експресно уништавање српског банкарства како би се уништио најважнији део привреде. Модерна привреда не може да покрене производњу без банкарских кредита. Наше банке „Беобанка“, „Југобанка“,“Инвестбанка“ и „Београдска банка“ су биле и развојне банке српске привреде без којих готово да није било могуће покренути српску привреду. Почетком 2002.год. на предлог Агенције за санацију и ликвидацију банака, Народна банка Југославије чији је гувернер био Млађан Динкић ове четири банке намерно гура у стечај иако за то није било основа, пошто су потраживања далеко превазилазила дуговања. Величина дуга је надувана 2,5 пута више него што је реално била. Лажни дуг је био 4 250 000 000 евра, а стварни дуг је био 1 700 000 000 евра. Такође, приписани су им непостојећи дугови да би њихово затварање изгледало уверљивије. Потраживања ове 4 банке износила су 6 720 000 000 евра, скоро 4 пута више од вредности дуга којег су имале када су гурнуте у стечај. Потпуним уништавањем домаћег банкарства широм су отворена врата за улазак страних банака. Оне су онда покупиле домаћу штедњу, а черупањем грађана Србије високим каматама на кредите омогућиле су енорман одлив српског новца у њихове домицилне земље. Кредите намењене привреди селективно су давале и одређивале коју ће производњу кредитирати,а коју ће гурнути у стечај да би у наредној фази пљачке та предузећа била купљена што јефтиније. „Продајом“ на овај начин великог дела привреде Србија је постала колонија Запада и „банана“ држава. Oвде желим да направим поређење између воље домаћих моћника који су уништили српско банкарство са поступцима западних држава које су у јеку економске кризе убацили у своје банке на хиљаде милијарди долара и евра како би спасили своје банке од пропасти. По чијем налогу и у чијем интересу је уништено српско банкарство видимо и сами. Поступак уништавања српског банкарства може се оценити само као велеиздаја националних интереса.

 

Следећа фаза се наметала сама посеби – убрзана приватизација. У „куповини“ друштвеног богатства којег су мукотрпно стварале претходне генерације нису могли да учествују грађани Србије, јер радећи у социјализму за плату, тешко да је ико могао да сакупи богатство којим би могао да купи неко предузеће. У ствари, све је било припремљено да се за мале паре целокупно друштвено богатство преда у руке западном и домаћем олошу блиским власти. Брзо је „купљено“ све оно за шта су странци и домаћи „бизнисмени“ били заинтересовани по ценама које често нису превазилазиле ни саму вредност земљишта на коме су се предузећа налазила.

У међувремену, и а пре тога, владу су „појачали“ „експерти“за које нико никада није чуо, а у ствари ти типови, инсталирани са стране Запада, одрађивали су послове за које на власт и доведени као разни министри и министарски „саветници“. Наравно сваки је добио свој део колача, а грађани Србије су гурнути у још већу беду. Комплетним уништењем српске привреде, Србија је од једне средње развијене индустријске земње постала неразвијена пољопривредна земља. Када начисто сломе економску кичму Србије сви ти „експерти“ ће побећи из Србије и мирно трошити богатства стечена на муци грађана Србије.

Наредна фаза пљачке била је увоз трећеразредне робе са запада којиом је увозни лоби напунио наше трговине. Уз гарантовано „чврст“ курс динара где је евро био потцењен, а динар прецењен настављено је черупање Србије. Уз овакав курс динара ником се више не исплати производња за извоз јер је српска роба апсолутно неконкурентна на страним тржиштима. Оваква ситуација одговара само страним произвођачима и домаћим увозницима разноразног ђубрета који је преплавио наше тржиште. Упоредо је извршено успешно гушење домаће пољопривредне и сточарске производње. У интересу увозног лобија ми смо од извозника сточарско – пољопривредних производа постали нето – увозник. Увози се и оно чега има довољно и код нас, све у циљу „либерализације“ тржишта.

Закључак

Очито да се Србија и грађани Србије налазе на раскршћу. Ако власт настави овим путем Србији прети нестанак. То грађани осећају. Због тога међу владајућом структуром влада паничан страх од могуће промене политичког расположења народа наговештрним на више локалних избора. Србији прети да потоне у тоталитаризам, јер је све већи јаз између оних који имају и оних који немају довољно ни за минимално преживљавање. Капитализам неминовно доводи до све већег раслојаваља јер није створен да буде ни праведан, ни хуман, ни солидаран као систем. Бездушност, нехуманост, радна експлоатација и потпуна безосећајност капиталистичког система, као и немилосрдно уништавање планете на којој живимо, довешће свет до избора: или промена друштвено – економског система у социјалистички друштвени систем и потом у комунизам или нестанак људске расе. Сигуран сам да ћемо као разумна бића изабрати пут опстанка, а то је да што пре видимо леђа капитализму и његовим протагонистима.

--------------------------------------------------------------------------------------

2009. година

22. 12. 2009.

Светски разбојници

Овим текстом ћемо осветлити праве узроке кризе која је гурнула целокупно човечанство на ивицу колапса. Капиталистичко друштвено уређење неминовно производи кризе, јер суштина капиталистичке производње није задовољавање потреба друштва, већ искључиво профит. Када се томе придодају интереси владајућих неформалних господара света, онда ни не чуди да се свет налази на ивици катастрофе.

Основни и главни разлог садашње економске кризе може се са сигурношћу повезати са Никсоновом администрацијом, односно са 1971.год. када је амерички долар изгубио златну подлогу. Како више није било монетарног сидра у виду златне подлоге, нико више није могао да спречи неконтролисано штампање долара. Како је то било могуће? Треба знати да амерички долар не штампа Влада САД, већ га штампају Федералне Резерве. Федералне Резерве другим речима имају емисиону улогу Централне банке САД, али Федералне Резерве су приватна фирма чији су једини акционари 13 породица међу којима су најпознатији неизбежни Роштилди, Рокфелери, Морганови и енглеска краљица. Њихов прави бизнис је штампање долара. Процес преузимања штампања долара је јако дуго трајао, као и наметање долара као светске валуте осталом делу света. Наравно,то не би било могуће без Вол Стрита и Пентагона. Вол Стрит је највећа светска берза, а Пентагон место за утеривање страха осталом делу света и батина за кажњавање непослушних народа и држава. ( Да ли има и један дан после 2.светског рата да САД нису биле у рату са неким ? ). Тако су ови типови одређивали динамику и обим доларске масе. Од 1971.год. до 2008.год. обим доларске масе далеко превазилази реалну масу робе у свету. Такав развој ситуације омогућио је да САД не живе само по својим могућностима, већ и у значајној мери на рачун остатка света. САД ствара око 15 % светског дохотка, а учествују са 40 % светске потрошње. Из овога се види да је стандард грађана САД виши преко 2,5 пута него што би требало да буде. Разлику плаћа остали део света. Тиме, што се реална роба плаћа новцем без покрића, врши се огромна прерасподела светских добара у корист САД. Да би натерали остали део света да прихвати долар као светску валуту, власници Федералних Резерви нису жалили новац како би САД имале најјачу армију на свету и били најситији народ на свету. Зато стално исплаћују допунски новац који није зарадила економија САД како би убедила Американце да живе у најбољем од свих друштвених система,како живе у најбољем од свих светова. У томе су у многоме и успели. Зар није изванредно добити кућу, аутомобил и све уз то на кредит од 30 – 40 година ? Наравно, то је било могуће само штампањем долара без покрића.Виртуелни долар за реалан лагодан живот.

Да емисија долара без покрића не би водила суноврату те валуте огромна маса долара је замрзнута у разноразним фондовима. Фондови су примамљив мамац за све оне који имају вишак новца за улагање. Што би се неко ко има новца мучио да осмисли било какву производњу са неизвесним крајњим исходом, када ће исту или већу добит имати пласманом новца у фондове. Наизглед ! У ствари, на таквом тржишту се реалан новац претвара у виртуелни. Главно је да је фондовско тржиште обезбеђено новцем само од 1-2%. Они ( погађате који ) који контролишу то тржиште јако добро знају када ће се то тржиште урушити и знају када да повуку свој новац. У тој игри нема добитника са стране.

За тржиште нафте је везана јако велика количина долара. Како цена нафте расте, тако се количина долара везаних за то тржиште повећава. То је добар начин да се инфлаторни притисци амортизују. У данашњем свету многи људи ће се свега одрећи, али неће се одрећи бензина да „нахране“ свог члана „породице“ на четири точка. Високе цене нафте су идеално средство за раст цена свих других роба. Једини разлог за тако високе цене нафте била је директна заинтересованост власника Федералних Резерви. Да би се подигла цена нафте, покренут је рат против Ирака са образложењем да Садам Хусеин представља претњу САД јер има „ оружје за масовно уништење“. То хемијско оружје наравно никада није пронађено. У ствари, интерес власника Федералних Резерви је био да ирачка нафта не стиже на светска тржишта, како би се одржала висока цена нафте и да се огромна доларска маса веже за нафту.

Многи пренадувани балони су на крају пукли као што је на пример тржиште некретнина у САД. Пуцањем тог тржишта ојађено је у највећој могућој мери финансијско тржиште и енормне количине долара које су поново наштампане ( погодите ко је имао највећу корист од тога ? Одговор је наравно власници Федералних Резерви који су позајмили доларе Влади САД ). Међутим, сва та средства су само досољавање чорбе, а не решење проблема. Када би се економија могла спасавати штампањем новца без покрића ,онда би стварно био створен економски perpetum mobile. То је само куповање времена до тренутка када ће се криза разбуктати до невиђених размера. Директни кривци за то биће већ поменути неформални власници западне цивилизације.

Да би се купило време и долар одржао као светска валута је и избијање неког великог сукоба где би САД продавале оружје обема зараћеним странама. Управо због тога када „борба против светског тероризма“ постаје отрцана фраза коју више ни амерички квислинзи не понављају као папагаји, потребан је неки сукоб великих размера.Потпиривањем таквих регионалних сукоба од стране САД, а у ствари акционара Федералних Резерви који имају исте интересе као и администрација САД, није немогуће да дође и до катаклизме човечанства. Шта представљају милионске жртве ратних сукоба наспрам профита који се тада остварују? Ништа, јер ови типови никада нису ни имали морала, а било каква хуманост и морал су баласт којих су се они давно ослободили.

У последњих 20 година капитализам доживљава изузетну кризу коју није могло да у потпуности амортизује ни програмирани пад социјализма, ни појава нових технологија као што су масовна употреба персоналних рачунара и мабилних телефона, јер је природа капитализма у дубокој супротности са суштином људског бића. Капитализам је дубоко супротстављен хуманизму који је предуслов опстанка човечанства.

Једини начин да се заустави пошаст звана капитализам је промена друштвено – економског уређења и прелазак у праведније и хуманије друштвено уређење, а то је социјализам као прелазна фаза ка комунизму. Социјализам, а потом и комунизам постају егзистенцијална нужност човечанства ако желимо да преживимо.

--------------------------------------------------------------------------------------

28. 11. 2009.

ЗАШТО НАМ ЛОШЕ ИДЕ???

Међу многобројним проблемима које комунистички покрет у Србији има, а то су пре свега расцепканост на много маргиналних партијица и нарцисоидности њихових лидерчића, највећи проблем представљају оне „комунистичке“ партије чији челни људи својим могућностима нису достојни вођења партија комунистичке оријентације. Њихови капацитети једноставно не одговарају позицијама на којима се налазе. Улазећи на сајтове неких комунистичких партија, примећује се елементарна неписменост. Бесмислене реченице, фразеологија извучена из контекста, зачињена неким новим назови „правописом“ изазива подсмех. Ако је такво вођство, какво ли је тек чланство? Јавни наступи таквих личности служе само за увесељавање народа и за подсмех самој идеји комунизма. Ако је неко посвађан са елементарном логиком, посвађан са граматиком, елементарно непристојан, неко ко има проблема да изрази сопствене мисли, онда таква особа представља само сметњу ширењу идеја комунизма. Не могу људи без школе ширити идеје које у суштини не разумеју. Једна од основних идеја комунизма је перманентно образовање да би се човек у сазнајном погледу изграђивао као свесно биће. Ако неко ништа није прочитао у животу јер му проблем представља 30 слова српског језика, онда ни не чуди што су те „ вође“ од комунистичких идеја далеко хиљадама светлосних година.

Осећај срамоте када читам и гледам неписмене људе на сајтовима који се представљају као комунисти, ничим се не може описати. Зар нико из њихових партија не може да им редигује текстове? Зар ти чланови знају још мање од својих вођа када не примећују како ти текстови са граматичке и логичке стране изгледају? Лично, жао ми је што се такви типови не налазе са друге стране политичког блока, па да им се слатко смејем. Овако, када људи читају такве текстове, све нас трпају у исти кош. Такви људи само одвраћају потенцијалне чланове од нас. Од таквих „вођа“ никада нећете чути да цитирају било кога од класика марксизма или да интерпретирају њихове мисли. Са њима не можете да причате о томе, јер никада ништа нису прочитали од те литературе. Њихове идеје се своде обично на папагајску фразеологију и на оно „како мали Перица замишља комуниизам“. Оно што такви желе је само лична промоција и могућност да се дочепају неке материјалне користи. Идеје комунизма су секундарне за њих, а материјелно је примарно. Углавном, то су људи који од комунистичке идеје и социјалистичке праксе познају само титоизам или стаљинизам, остајући заробљеници једног прошлог простора и времена. Не спорећи ником право да заступа ставове који нису издржали пробу времена, желим само да укажем да са таквим људима НЕ МОЖЕМО ДАЛЕКО СТИЋИ.

Ако ми сами нисмо у стању да сагледамо прошлост онаквом каква је она стварно била, а покушајем да је идеализујемо, бојим се да ћемо проћи као диносауруси. Бар оно што је остало од људи којима је комунистичка идеја на срцу, очекујем да нам се придруже и да уз критичку анализу грешака које смо начинили, понудимо алтернативу режиму који нас дефинитивно води у пропаст. Не заборавимо да су социјализам, а потом комунизам егзистенцијална нужност човечанства.

--------------------------------------------------------------------------------------

13. 11. 2009.

РАСТУРАЊЕ СРБИЈЕ

Сваком добронамерном човеку прође језа од уговореног облика аутономије Војводине. Очито је да је направљена још једна држава на територији Србије. Да не бисмо набрајали које све надлежности републике Србије преузима А П Војводина, набројаћемо које надлежности недостају А П Војводини да постане држава. То су још само војска,валута и гранични прелази које треба да преузме АПВ, као и нови гранични прелази према осталом делу Србије. Ова власт пристаје на све, само да би сачували 126 места у Скупштини и бесконачно владали. Ако нису лични економски интереси у питању, онда се ни за живу главу није смело пристати на Чанкове уцене. Међутим, лични,групни и партијски интереси су изнад државних интереса и зато може зарад њих да се територија Србије черупа до свођења Србије на београдски пашалук. Сва прича о децентрализацији Србије пада у воду када се на нивоу Војводине уводи централизација невиђених размера. Ако се желело извести децентрализација Србије, онда је једино било логично да се дају већа овлашћења и средства општинама. То је једини прави облик децентрализације.

A могло се и следеће: да се на пример АП Војводина поделити на регије Банат , Срем и Бачку, јер управо ти делови представљају регионалне целине, па да они имају све надлежности које сада припадају АП Војводини.Баш би било лепо да и Срем има Академију наука, а да бачки кадрови у седишту Натоа траже заштиту од могућих банатских агресора. Апсурд до апсурда.Тражи се децентрализација Србије, а централизација АП Војводине. Великодушно се нуди да и Шумадија буде АП са својим главним градом.

До каквих ово све апсурда доводи видимо на примеру стварања Академије науке и уметности АП Војводине. Зар заиста треба да на овако малој територији постоје две Академије? Зар заиста Србија располаже толиким умовима да јој је мало једна Академија? У ствари, не ради се о томе. Овим се ствара једна дубоко непријатељска институција према Србији, а ускоро ћемо то и осетити. То је право место да се створе „научне“ претпоставке за стварање војвођанске нације.

Следећа прича је како је Србија покрала на десетине милијарди евра од Војводине и како то убудуће неће моћи. Јавно мњење Војводине се припрема за сукоб са осталим делом Србије.

Слање војвођанских кадрова у Брисел у седиште НАТО-а има само један циљ,а то је позив НАТО снагама да стану на границе Војводине према агресорској Србији. Не треба ни сумњати у овакав сценарио. Који су то интереси да у седишту НАТО-а имамо две делегације? Какви су то интереси АП Војводине различити од осталог дела Србије?

На улицама Новог Сада у режији Лиге Социјадемократа Војводине већ се налазе билборди којима ЛСВ „честита што је сада Нови Сад главни град“. Главни град чега?

Овакав, дубоко против уставан положај АП Војводине који ствара државу у држави, иде на душу владајућем режиму који због очувања проклете власти не преза ни од растурања сопствене државе. Резултат свега овога може бити само један НЕСТАНАК СРПСКЕ ДРЖАВЕ, а у перспективи и српског народа. Зато позивамо све људе којима је држава Србија на срцу да зауставе и да се супротставе оваквом сценарију растурања Србије док не постане касно.

--------------------------------------------------------------------------------------

12. 11. 2009.

МИНИСТАРСКИ ГРИП

ПРЕКО ЛЕШЕВА ДО „ЕВРИЋА“

 

Превод писма једног фармацеута који се бави анализом лекова и њиховог утицаја на људе:

Ја сам квалификовани фармацеут. Истраживао сам вакцину свињског грипа коју је наша влада купила за нас (користећи наш новац) и која је сто пута опаснија од свињског грипа. Да ли знате да су произвођачи вакцине против свињског грипа затражили од владе изузеће од могућих тужби у случају да вакцине узрокују штету на људима?

Ако сте направили вакцину за коју знате да је делује, зашто би вам онда било потребно правно изузеће у случају нежељених последица на људима? Зар то није велики знак упозорења за све нас? Вирус Свињског грипа убио је око 2 / 3000 људи укупно. Обичан грип убија 40 000 људи годишње, па зашто се онда штитимо од Свињског грипа а не од обичног грипа? Да ли то смисла? Због чега се онда подиже оволика паника?

Вакцина против Свињског грипа садржи 2 ужасно опасне ствари - једна се зове thimerosol. У његовом саставу је 50% живе. Thimerosol се веже на рецепторе у мозгу и заправо, узрокује оштећења мозга. Је ли паметано убризгавати thimerosol, и добити оштећење мозга, спустивши при том IQ људи за 10 бодова, као и бројна друга оштећења, како би се избегло добијање грипа који убија 95% мање људи него обични грип?

Други опасни састојак Вакцине против Свињског грипа зове се squalene. Squalene вара ваш имуно систем да почне да убија ваше сопствене ћелије, што ствара ауто-имуне болести као што су astma, multipla scelerosis, dijabetes, и хрпу других болести за које још немамо назив. Зар је паметно у себе убризгати те ствари, како би се избегао релативно благи грип, попут свињског грипа?

Ако сте трудни запитајте се ово - зашто би узимали Panvax, када он садржи Neomicin sulfat и polymyxin B - од којих оба показују позитивне ризике за ваше нерођено дете - како би избегли шта? Благи грип, који убија 95% мање људи него обичан грип?

Ја сам стручњак за критичку анализу лекова и њихове учинке на људима. И нека се неко само усуди да дође до мене са шприцом пуним Вакцине против Свињског грипа, или да додје близу моје породице јер ћу је узети иглу од њих и пробости их њом серијом веома јаких убода!

Ова ствар је отров. Немојте то узети. Не дозволите да ваши пријатељи то узму. Не дозволите да ваша породица то узме. Ако вас неки идиот у лабораторији пита: желите ли ову вакцину, питајте га о тхимеросолу, о сљуаленеу, и зашто компанија која је то направила жели да има правно ослобођење од могуће тузбе, и онда погледајте њихова лица која ће имати изглед типа: “О, боже мој, па ви сте ме изрешетали серијом питања на која ја заиста немам одговор!”

--------------------------------------------------------------------------------------

24. 09. 2009.

Голом гузицом у Европу

У мору проблема са којима се суочавају грађани Србије гурнути од стране неспособне власти, доведени на ивицу очаја због све горе економске ситуације и одсуства било какве социјалне улоге државе која ће заштитити бар најугроженије слојеве становништва, актуелни режим је нашао фину занимацију за народ „Параду поноса“,а пре би се рекло „Параду срама и стида“. Наш народ каже „Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси“. Дуго година педерско-лезбејске организације покушавају да добију државну подршку за своју настрану работу,што им је под овом влашћу и успело. Овако сиромашна држава издвојила је из буџета средства како би финансирала педерске и лезбејске организације. Добро организовани,инструисани и подржани од стране Европске уније и медија под контролом истих , покушали су да своју изопаченост представе на улицама Београда. Срећом, иако подржани и од стране режима нису у томе успели. Ако их има толико колико причају да их има, што не направе партију која би могла без проблема ући у Скупштину и где би се чуо њихов глас. Ипак, изгледа да их нема баш толико.

Специјални рат који се води против српског народа којим би се испрала његова свест , направио кошмар и све релативизовало, а да би се што лакше прихватиле „вредности“ декадентне, морално посрнуле, уваљане у глиб и надасве смраду склоне атлантске (ЕУ и САД) цивилизације, очито не даје довољно добре резултате. Западни вредносни систем је потпуно стран српском националном бићу, јер почива на сасвим другим идејно-филозофским основама. Без обзира на медијску подршку, још верујемо да код обичног српског народа накарадно схватање западне „демократије“ не може имати дубље утемељење. Србији и Србима се намеће да размишљају дупетом, а не главом. Најважније у специјалном рату против неког народа је стално подгревати тензије и деобе у њему по свим могућим питањима. Све што је уперено против формирања једног здравог друштва и затирања свих оних моралних и историјских начела која су издржала пробу времена, а на којима почива српски етнос, биће предмет напада западних сатрапа и њихових домаћих помагача. Пошто дежурни мрзитељи српског народа из неких НВО нису извршили задатке, сада су нашли хомосексуалце којима су тобоже угрожена људска права. Зар је стварно некога брига шта ће педери и лезбејке радити у четири зида?

Како би било да сем педерско-лезбејске популације у „демократизацији“ српског друштва своја права затраже и педофили,зоофили или некрофили. Да ли би ико мирно гледао да му његово дете буде предмет пожуде неког педофила? Можемо да замислимо како би изгледало да зоофили прошетају улицама своје сексуалне партнере или некрофили поведу своје сексуалне партнере у мртвачким сандуцима. Да ли би и то био допринос „демократизацији“ српског друштва? Да ли би у том случају Србија била још више „ демократска“ земља?

Против хомосексуалаца немамо ништа против. Нико их не прогања због њихове сексуалне оријентације, већ се не слажемо да се таква девијација проглашава друштвено пожељном. Нека имају своје организације , клубове , гласила , само нека не траже да им ми остали аплаудирамо и дивимо се што су такви какви су. Не знамо да би иједна цивилизација могла опстати дуже од једне генерације на хомосексуалним основама.

Сумрак западне цивилизације, тренутно надмоћније над осталим светом по свом технолошком развоју, али потпуно морално посрнулом,српском народу не нуди ништа добро. Педерској ЕУ и САД треба отворено рећи: Са вама НИКАД.

--------------------------------------------------------------------------------------

05. 09. 2009.

Плутократе против Србије

Ако се питамо ко данас влада светом, можемо без имало устручавања рећи да је то „ светска влада“ оличена у групи највећих богаташа света са неизбежним Рокфелерима и Роштилдима на челу. Билдерберг група,масони,Тријатерала, Римски клуб, све су то исте њушке које се повремено састају и одређују правце развоја западне цивилизације. Ни од кога изабрани, сем од себе самих, што са демократијом нема никакве везе, апсолутистички одређују својом економском моћи садашњост и будућност људског рода. Какву су улогу одредили обичним људима, видимо и сами. Такав облик владања једном речју се дефинише појмом ПЛУТОКРАТИЈА. Ова реч означава по дефиницији власт богатих, додао бих и власт у име богатих. Њихов једини интерес је одржање сопствених позиција и уништавање по њих потенцијалних опасности. Сваки покушај промене друштвено-економских односа којим би се угрозио плутократски систем наићи ће на покушај очувања власти по сваку цену. Понављам, ПО СВАКУ ЦЕНУ. Модерна западна плутократија представља владавину новца самог по себи. Новац данас влада и онима који га прекомерно поседују. Он више није ни средство ни циљ, него врховни принцип једног изнутра урушеног, смрдљивог и трулог света лишеног било каквих моралних начела. Западне плутократе стварају „ лимесе“ према „варварима“ истока како би додатно ослабиле дотична друштва пред завршни глобалистички удар. Глобализам није ништа друго до планетарни тријумф богатих. Већ и сада врло често се провлаче фашистичке идеје о „златној милијарди“. То је прича да би одабрана 1 000 000 000 људи насељавала нашу планету. Сви остали би били вишак, једном речи непотребан људски материјал кога се треба решити. Ту милијарду би сачињавали одабрани припадници католичке, протестантске и јеврејске вероисповести. За остале ту нема места. Те сулуде идеје настале у оквиру најбогатијих појединаца западног капитализма показују сву немоћ капиталистичког система да омогући достојанствен живот и посао за све људе. Због тога свега постаје све јасније да само социјализам, а потом комунизам постају ЕГЗИСТЕНЦИЈAЛНА НУЖНОСТ ЧОВЕЧАНСТВА. Коначан циљ свих ових организација јесте да се створи светска влада која би контролисала све значајније ресурсе на планети где неће постојати нације већ само једна нација,једна црква, једна религија, један устав, једна монета,једна држава. Да ли нас све ово подсећа на нешто?

У српском случају, власт која је доведена вољом и парама западних плутократа нема никакав интерес да ради ишта друго него да извршава безпоговорно наређења својих ментора. Зар заиста мислимо да је случајно извршена прерасподела економске моћи у корист мале групе тајкуна у и око власти? Није, као што није случајно уништено домаће банкарство и сломљена кичма српској привреди и рашчишћен терен за стране банке, што је комплетна привреда гурнута у стечај и потом распродата у бесцење белосветском и домаћем олошу, наравно уз масне провизије које се мере милијардама евра, што је Србија од једне средње индустријски развијене земље постала заостала пољопривредна земља. Овакав систем који се уводи у Србији неизбежно води ка тоталитаризму. Ма шта ова власт урадила сопственом народу биће подржано од западних плутократа све време док извршава њихова наређења.

Увођењем невероватно високих квота за пререгистрацију политичких партија од 10 000 оверених потписа од којих сваки стаје 60 динара што што заиста нема смисла, увођењем цензуре у новинарству где неће постојати никаква критика постојеће власти, садашњи властодршци мисле да ће вечно остати на власти као и њихови ментори. Неће, јер ма каква сила стајала уз њих, они не могу да реше постојећу кризу. Од гладног народа ништа их не може спасити.

Потпуна неспособност садашње власти да реши нарасле друштвене супротности води у суноврат. Разорена економија, непостојањем индустријске производње држава је враћена у прединдустријско доба, дивља приватизација свега онога што вреди, корупција и криминал иманентни капитализму амнестирани су од сваког покушаја утврђивања кривичне одговорности, енормно повећана незапосленост која ствара многобројне облике социопатолошког понашања условљава потпуну личну несигурност. Највећи број људи доведен је у стање потпуне егзистенцијалне неизвесности.

Српском народу се непрестано намеће комплекс кривице и одговорности за распад СФРЈ,док се будућност целе нације условљава некаквом „ моралном катарзом“ која треба да се догоди у судницама америчког суда у Хагу. Путем медија у страном власништву промовише се модел живљења који афирмише паразитизам и неморал као врховни модел живљења. Овоме свакако доприносе неке такозване „невладине организације“ издашно плаћене од стране западних плутократа које делују отворено издајнички против српског народа, где под њиховим окриљем настају многобројни пројекти преваспитавања српског народа. Један од таквих пројеката су срамни уџбеници историје где се цела српска историја приказује као непрестани сукоб Срба са здравим разумом, а српски народ као неизлечиво болестан од митоманије,национализма и територијалних претензија према суседним народима. Нажалост, неке од ових концепција подржава и део владајуће номенклатуре која непрекидно понавља мантру како „евроатланске интеграције немају алтернативу“, а при том као да потпуно заборављају да је реч о потпуно туђем културно-цивилизацијском систему вредности потпуно страног нашој историји и традицији.

На крају, будимо свесни да се налазимо у перманентном рату који ће се водити против српског народа све дотле док нам свест не буде потпуно испрана. Надам се НИКАД.

--------------------------------------------------------------------------------------

25. 08. 2009.

Медији у раљама богатих

Приватизација јавне речи

Нема много тајни око намере усвајања контровезног закона о јавном информисању. Следи се одраније зацртан пут гушења слободе и протеста у Србији. Прво је разбијена држава, потом су утамањена радничка права и друштвена својина, онда су под суд стављени они који су се томе успротивили а сада је у току атак на јавну критику са дефинитивним циљем њеног прогањања.

Ништа се не може разумети ако се ствари посматрају изнутра. Скретање пажње на оправданост појединих одредби закона, као, на пример, висна казни или томе слично, тек је добра тактика да се не уђе у суштинско значење таквог акта. А оно има недвосмислен карактер гушења и заптивања евентуалног протеста спрам онога што се одвија у друштевном животу. Јер на коцки је сама судбина народа, државе, његове културе, историје и традиције. Онај ко не буде могао гласно подићи јавну реч у форми критике против растура земље, њене економије, права радника и запослених, пљачкања ресурса и дезорганизације у свим кључним сегментима друштва неће моћи ни да утиче на текућа дешавања.

Нема другог мотива оних који су смислили тако паклен план. Може ли се ћутати на срамне покушаје владајућих структура да у судару са економским и политичким ломом наметнутог друштвеног устројства зачепе јавну реч, смакну и последњу шансу да им се поручи да су апсолутно промашили у историјском избору друштвеног система али и да им се упути опомена за све оно што су до сада урадили а још више пропустили. Мотив је вероватно и одсудна хомогенизација па и „последња одбрана“ владајућих гарнитура против нарастајућег друштвеног незадовољства.

Иза закона не стоји никакав појединац већ паразитска класа власника и компромитованих политичара који обављају посао и задатак постављен од страних фактора. Све њих оличава Демократска партија која по речима једне од њених гласноговорника, извесне девојчуре, ради за интересе државе а не поједине партије. Нема грешке у ономе што је рекла јер у свим најважнијим државним структурама седе њихови повереници који одрађују задатке смишљене далеко од Србије, још даље од њених грађана-паћеника, доведених скоро у ропски положај, јер има примера да раде и по неколико месеци без најамнине само да би очували већ метафизичко радно место.

Зато и слабашне примедбе или кобајаги опомене од „позваних интелектуалаца“ или професионалних удружења новинара имају мало смисла јер суштински нису усмерени на коренито мењање постојеће праксе. Њихова критика има само плитак и сасвим парцијалан карактер па упућује на одбрану постојећег стања. У питању је чист лумпенинтелектуализам. Кључни аргумент су европска документа. Ако тамо нешто није записано онда то не вреди ни у држави Србији. Са тим нико не може бити задовољан. Понајмање они који их слушају, немо посматрајући јалову критику без икаквих претензија. Овај пут ни сами Европљани их нису нешто претерано подржали па су се домаћи „интелектуални чуперци“ понешто збунили.

Зашто, на пример, та удружења или истакнути појединци, професори и кознакаква булумента не прозива праве иницијаторе најављеног преврата у амбијенту јавне речи. Зато што су то исти они који им повремено дају финансијску подршку, додуше, онда када то њима конвенира. Зато, у истој, ограниченој мери, и садашња критика предложеног закона има сасвим кратак домет. Значи, унапред искакулисан и скројен према потребама и интересима владајућих структура.

На нишану су се, нема сумње, сада нашли најпровокативнији медији, таблоиди. Али, није о њима реч јер они представљају само неконтролисану славину преко које цуркају бројне афере. Овима, пак, и није циљ да се оне суштински до краја разоткрију јер би се онда, вероватно, детектовали и њихови трагови. Они, међутим, при најављеном „јесењем нерасположењу народа“ могу бити „каписла социјалног незадовољства“. И то је оно што је преплашило владајућу гарнитуру, али и оне у мало дебљој хладовини.

У сенци критичког или псеудокритичког мишљења у Србији остао је, међутим, добро ситуиран део новинарске бранше који се толико не ослања на званичне изворе помоћи. Јер, и они постоје а лансирани су пре неколико месеци као званичан одговор на тешкоће које имају поједини медији. Помоћ је условљена наводним залагањем за „демократску јавну реч и одговорност“. Јасно је ко би требало да буду процењивачи таквог ангажмана. Исти они који и нуде „корпу свежих јаја“. Са њихове стране до сада није регистрован ниједан критички одјек! Треба ли их именовати? Нема потребе. „Мудро ћуте“ и по томе су гласнији од својих медијских конкурената.

Углавном преносе службена саопштења или тумаче званичне ставове. Наравно, дају и анализе домаћих и светских проблема по кључу оних од којих зависе. Одрађују домаћи задатак страних налогодаваца против сопствених грађана. Код њих и можете прочитати да криза само што није прошла па су се задували од силних нових пројеката. Стари су заборављени јер нису ни реализовани. А новац и капитал су завршили на рачунима појединаца, истих оних који тако здушно раде на корист државе а не појединих партија како рече малопређашња девојчура из Демократске странке.

Нови закон о јавном информисању би, заправо, требало само да санкционише постојећу праксу неодговорности за јавну реч и свали терет трошка на леђа оних који „шурују са недоказаним истинама“, наравно, и ослободи од наводног блаћења искомпромитоване магарце са српске политичке сцене. Шта можемо очекивати после затварања уста и одлагања пера. Приватизацију јавне речи, грађанску дисциплину и стабилан поредак власти и народа у коме су позиције јасно распознатљиве. За разлику од народа они немају избора па их, донекле, треба и разумети!

--------------------------------------------------------------------------------------

24. 04. 2009.

И З Д А Ј А

Дубоко згађени вешћу да ће Република Србија послати наше војнике на маневре НАТО пакта у Грузију не можемо а да не изразимо најдубље огорчење због таквог поступка марионетског режима који влада Србијом. Ако смо до сада имали илузију да садашња власт има и трунке морала, грдно смо се преварили. Маске су најзад потпуно пале. Глупава објашњења челника издајничке власти зашто српски војници треба да буду у саставу јединица НАТО-а изазивала би потсмех да ствар није много озбиљнија. Овај поступак је директно гурање прста у око братској Руској федерацији. Невероватно је да Србија шаље своје војнике на источни фронт. Добро опамећени Немци, иако део НАТО пакта, одбили су да пошаљу своје војнике. Историјско памћење како Немаца тако и Француза учи да ће и НАТО пакт сломити зубе о Русију, а да је српска света дужност да НАТО пакту саспе те исте зубе у грло.

Колико видимо наши војници ће се наћи у одабраном друштву са комитама из Македоније, познатим ратницима из Швајцарске, америчким пудлицама из Велике Британије, новим усташама из Хрватске, муџахединима из Босне, Турске, Саудијске Арабије и Уједињених арапских емирата, балистима из Албаније и осталом белосветском олоши. Све мој до мога. Где је ту наша прокламована неутралност? Да ли смо стварно блесави?

--------------------------------------------------------------------------------------

24. 03. 2009.

ДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ

Данас је тачно 10 година од зверског напада НАТО пакта под вођством САД на СР Југославију, односно Србију и Црну Гору.

План отимања дела територије Србије направљен је много раније у кухињама Вашингтона и Брисела. Изопачени умови НАТО пакта сулудим ултиматумом у Рамбујеу на који ни једна земља на овом свету не би могла пристати, а који су имали за циљ јавно понижавање Србије, послужили су као основа за напад. Гомила лажи о Србима као зликовцима који масакрирају „недужне“ шиптарске терористе исфабриковане од стране правог зликовца Вилијема Вокера, послужила је промашеном љубавнику Билу Клинтону и његовој камарили да отпочне уништавање СР Југославије. Злочин који су починиле чланице НАТО пакта према СР Југославији није до сада процесуиран од међународних судова. То, међутим, није спречило лажни суд у Хагу да оптужи и осуди комплетан политички и војни врх СРБИЈЕ због војног супротстављања Нато пакту КАО ПРИМЕР ДРУГИМ ЗЕМЉАМА.

Варварска агресија којаје трајала 78 дана усмртила је више од 2800 људи, углавном цивила и ранила преко 29000 људи, такође цивила.Осиромашени уранијум ( око 15 тона ), продукт рада нуклеарних електрана којег САД немају где да складиште, изручен је нама на главу, загадивши при томе и воду и ваздух и земљу, убија и даље и све више. Колики ће бити крајњи биланс жртава то нико не може да зна.

Следеће фотографије објављујемо да се никада не забораве зверства НАТО пакта. Ове жртве су и Срби и Албанци и сви су цивили који нису били укључени у војне акције. Упозоравамо да не сносимо одговорност за узнемирење, нити било какве последице код особа осетљивих на ужасне призоре које многе од ових фотографија могу изазвати, јер су неке невероватно потресне.

>>>>> "МИЛОСРДНИ АНЂЕО" <<<<<

------------------------------------------------------------------------

10. 06. 2009.

Комунистички покрет у Србији

Стање у комунистичком покрету у Србији одликује се углавном конфузијом која је проистекла из дубоког непознавања и несхватања процеса у којима се свет налази, као и малих интелектуалних могућности оних људи који су остали привржени комунистичкој идеји да критички објасне тренутни пораз наших идеја. Не мислим да је комунизам као идеја поражен, већ сматрам да се никад није ни стварно заметнуо као поглед на свет у српском народу. Зашто је то тако, покушаћемо да одговоримо у овом тексту.

Као прво и основно у Србији није постојала дуга традиција масовног радничког покрета, јер је ово била пре свега аграрна земља до краја 2.светског рата. Победом социјалистичке револуције,победом над фашизмом и брзом индустријализацијом Србије, огроман број људи са села је постао део радничке класе, али се никада није ослободио свога сељачког менталитета. Временом такав менталитет се изузетно добро уклопио у градски квазиграђански менталитет, јер оба потичу из истог извора.

Посебан проблем у бившој С Ф Р Ј било је то што је Савез комуниста представљао само најмањи заједнички именитељ етатизованих, бирократизованих и отуђених од народа партијских врхушки. Стварањем заокружених републичких економија стварани су услови за распад земље, као и за примат републичких над савезним законима. Ко је томе одлучујуће допринео ? То су били такозвани „комунисти“ у републичким руководствима без чијег активног учешћа не би распад С Ф Р Ј био тако крвав. Опет је национално победило класно. Наравно ти исти „комунисти“ постали су оснивачи многих партија које са левичарским идејама немају никаквих додирних тачака. Једном речју олош остаје олош. Треба додати да су сви искористили прилику да се енормно обогате, што им и јесте био покретачки мотив.

Додатни елемент пропасти социјализма био је недовољни степен демократизације социјализма. Ако се целокупан развој човечанства посматра као стална борба за освајање слободе, неминовно се долази до спознаје да није могућ социјализам без демократије, али и обрнуто, нема демократије без социјализма. Ако нема демократије у процесу производње, онда је нема ни у друштву. Једна од највећих капиталистичких лажи је да постоји демократија ван процеса друштвене производње, а да мора постојати диктатура у процесу производње. Тамо где радник није власник средстава за производњу и где не одлучује о расподели вишка вредности, ту нема демократије. Једини интерес радника у капитализму је да што скупље прода своју радну снагу. То и ништа више.

Вратимо се на стање комунистичког покрета у Србији. Евидентно је да у Србији не постоји парламентарна левица. На власти се налазе искључиво странке чије су програмско упориште идеје неолибералниог капитализма. На изборима народ бира између истог. Избор између истог није избор. Фингирани сукоб између странака на власти и странака у опозицији не може да сакрије ноторну чињеницу да се нико од њих не залаже за другачији друштвено-економски систем од већ постојећег. Морамо рећи да је држави Србији у економском смислу сломљена кичма, јер Србија је у овом тренутку окупирана земља под протекторатом Вашингтона. Једном речју колонија. Овима на власти које је поставио Вашингтон испоручује стално нове захтеве које они безпоговорно извршавају. Крајњи циљ је уништење државе Србије. Само слепац то неће да види.

Посебна прича је да режим и медији под његовом контролом користе неке корисне идиоте који себе представљају као комунисте и дају им готово неограничен простор да лупетају и забављају јавност својом глупошћу, неукошћу и примитивизмом. Ово ти такозвани „комунисти“ раде искључиво у свом личном интересу како би се промовисали, а са идејама комунизма немају благе везе јер нису довољно писмени да било шта прочитају и разумеју на ту тему. Наравно, такви ликови служе да нас комунисте представе као имбециле. Праве комунисте који заиста нешто значе у комунистичким редовима и имају шта да кажу доживели су потпуну медијску блокаду. Њих нигде нико у режимским медијима неће видети.

Оно што је једино преостало нама правим комунистима је императив уједињења јер овако малобројни, завађени и расцепкани нећемо моћи да опстанемо и представљамо снагу која ће зауставити свеопшту регресију у којој се Србија налази. Овим путем којим иде владајући режим уз подршку лажне опозиције је пут у свеопшту како економску, тако и друштвену пропаст. Ујединимо се и победимо их!!!

--------------------------------------------------------------------------------------

23. 05. 2009.

Капитализам на почетку 21.века

1. Садашњи степен развоја капитализма означава крај једне ере неолибералног капитализма заснованог на учењима Милтона Фридмана и његових следбеника из чикашке школе. Светска криза у коју је гурнут читав свет као последицу ће имати још већи степен монополизације и још већи јаз између богатих и сиромашних (сетимо се само Лењина и његовог дела „ Империјализам као највиши стадијум капитализма“).

2.Неолиберални капитализам је добро научио како је од пресудног значаја спречити формирање нове добро организоване и својих истинских интереса свесне радничке класе која би га демократским путем могла скинути са власти. Многобројни припадници радничке класе у развијеним земљама Запада никада нису ни стекли класну свест о себи, већ су почели као припадници средње класе да сањају о томе како да постану део класе капиталиста и да је потребан само мали напор воље да би се у томе успело. Ту заблуду сада жестоко плаћају. Жабокречина у коју су се уљуљкали сада им се обија о главу. Многи од њих ће своје кућице са базеном у предграђима за које нису платили рату кредита заменити неком смрдљивом бараком или у најбољем случају приколицом. О неком даљем школовању деце могу само да сањају.

3.Такозвана радничка „аристократија“ у виду радника у информатичкој технологији зароњена у свој виртуелни свет Интернета очито још није постала свесна своје класне припадности. За сада добро плаћени не схватају да стижу нове генерације још боље обучених кадрова који ће их заменити и оборити најамнине. Атомизовани, отуђени од стварности, заробљени у свој виртуелни свет „Матрикса“ само чекају чип који ће од њих и компјутера начинити једно. Изгубљени у илузијама не виде стварни свет који поред њих пролази. Када виртуелни свет нестане, отрежњење ће бити болно.

4. Због високих трошкова производње у Западним земљама, производња која захтева много живог рада као и производња која загађује околину, пребачена је у азијске земље где стандарди очувања животне средине готово да не постоје, а наднице су толико бедне да једва омогућавају голу егзистенцију радника. Зато и није чудо да многи од тих несрећника покушавају да се илегално докопају развијених земаља Запада. Ти илегални имигранти постају средство притиска на политичка, економска и социјална права већ запослених. Илегални имигранти су одлично средство за смањење реалних надница јер пристају да раде само за голу егзистенцију свесни да би протеривањем у домицилне земље и то изгубили. Тиме се срозавају већ стечена социјална права запослених и уноси несигурност радних места. Суштина није да ти несрећници дођу у развијеније земље, већ да промене друштвено-економске односе у својим земљама. Ма колико да то изгледа тешко, то је једини начин да се те земље извуку из беде у коју су их гурнуле белосветске мултинационалне компаније уз помоћ домаћих од народа отуђених режима.

5. Такозвани „светски тероризам“ измишљен у вашингтонској кухињи данас служи као одличан изговор за ограничавање и кршење људских права. Тиме се већ назиру одличне полазне основе за успостављање тоталитаристичких, односно фашистичких режима.

6.Приватизација јавних служби као што су школство, здравство, социјална заштита и пензиона осигурања се не уводе због рационализације, већ због повећања профита валасницима.

7. Глупавим ТВ програмима, манипулацијом информацијама, затупљујућом масовном културом и бесомучном рекламом потрошачког менталитета од природно хуманих, социјализованих и солидарних људских бића праве се отупеле, егоистичне, комформистичке, потрошачки зависне и политички имбецилне особе.

8. Од свега овога најопасније оружје неолибералног капитализма је његова способност да попут камелеона промени свој изглед да би суштина остала иста. Присвојиће вредности и појмове социјалдемократске левице и окренуће их у њихову потпуно изопачну карикатуру и тако већ слуђеном народу понудити још једну обману како би ствари остале status quo.

--------------------------------------------------------------------------------------

Отворена књига Србије

21. 05. 2009.

Отворена књига Србије

Време ишчекивања

Без компаса али са надом!

Ретко је када Србија на историјском подијуму стајала без оријентира. Посебно онда када јој је било најтеже. Као по правилу тада је имала и одговарајуће личности које су биле дорасле времену. О њима се предавало у учионицама школа или факултета. Ако се то, можда и данас ради онда знамо да се то чини без ентузијазма. Не само од оних који пишу те књиге или предају њихове садржаје већ и од оних који слушају. То није случајно. Сужена је оптика стваралачког и немирног духа у овом народу. Учињено је све на смирењу незадовољства на јавном или приватном месту, чак у главама људи. Пре свега младих. То је, међутим, могло да се чини у времену у коме је владао страни новац или капитал.

Данас у свету он је на коленима и то сви у Србији морају знати. Систем монетарног империјализма у светским размерама је омануо. Није до краја испунио свој задатак. О „плишаним револуцијама“ нико не говори а камоли да их и даље изводе. Можда их спремају али немају за кога. Нема материјала, ни жеље ни мотива, али пре свега новца и капитала, да се таква сценарија постављају на трговима и скверовима пред збуњеним становништвом. Отпевана је лабудова песма „тржишних слобода“ и политичких заблуда. Сведоци смо да радници и млади у западноевропским центрима носе слике Маркса, црвене заставе, заједно са паролама за очување радних места, зарада и права обесправљених.

Како је у Србији? Они који је воде, сведоци смо, немају ни храбрости, ни знања, ни вере ни мере, а питање је и какво поверење народа поседују у овом часу. Политичка елита је утихнула, бави се обећањима, а економска је заћутала јер им је црква остала без проповедника. Влада заседа са све мање ауторитета. У скупштини их одавно нема, не због посланика, који су им све сличнији, већ због народа који то гледа. Ауторитет је нестао а нема га јер је долазак на власт био неуверљив и подржан од стране моћника. Изборна верификација је ту мало помогла. Владајући немају воље да изађу из ситуације коју, скрушено, означавају кризом. Као да они нису део ње. Србија је изгубила перспективу. Ко је за то крив? Можда ми. Или они.

Зашто на политичкој сцени нема свежих алтернатива? На то је једноставно одговорити. Зато, јер онима који још угвек држе конце власти и медијског утицаја није ни стало да се оне појаве. У таквим ситуацијама, историја учи, користе се ванредне форме политичке борбе. Формирају се кружоци, дебатни клубови, разрађују могући правци деловања, промовишу личности, идеје и програми. Не ретко креће се погрешним путевима, присутне су чак и заблуде. Ништа страшно, јер и оне имају своје место у томе. Обележавају али и упозоравају на слепе колосеке. Од чега данас почети у земљи која је егзистенцијално исцрпена и психолошки потрошена? Најпре од размишљања зашто смо доспели у овакав, по свему судећи, најдубљи историјски кал.

Криза, очигледно, још није изазвала али и наљутила многе међу нама јер се живи или бар преживљава. Страдају најслабији, то је извесно. За њих нико и не брине. О њима се ништа и не може чути сем по трагичним инцидентима који прерастају у нашу свакодневицу. Као да је све наштимано да се прилагодимо на такву режију. Наравно, све је то ситна рачуница духовних ментора. Они су, заправо, баш сада, када Србија ћути, и најзабринутији. Ту, макар, имају право. Јер, добро знају да ће највећи талас друштвеног лома тек надоћи. За сада их спашава Међународни монетарни фонд који одобрава пар милијарди долара за предах уочи неминовног економског слома.

А он је, то не треба крити, неизбежан јер ће бити исход наопако али намерно постављене политике разарања и разграђивања економског система земље. Велики застор глобалне сцене који је до сада успешно крио режисере домаћег ужаса пао је, подигавши, при томе, велику прашину. У провалију су отишла сва начела, принципи али и тезе неолибералне економије и тзв. „слободног друштва“. Обични људи су запрепашћени брзином слома и у стању неверице посматрају шта се око њих дешава. Међутим, та иста неверица претвориће се у бес онога тренутка када дође до првих несташица најобичнијих роба, лекова и артикала без којих неће бити могуће замислити свакодневни живот.

На великој али и малој сцени влада ишчекивање набијено туробним предсказањима али и великим страхом, можда и надом. Ослобођени страх, међутим, покреће људе. Тај тренутак мора бити контролисан. Зато су потребни храбри, одважни и надасве одговорни појединци. То нису они који се из вечери у вече појављују на малим екранима или који се размећу интервјуима по штампаним издањима. Они су скривени у народу, његовом незадовољству, још више, жељама и маштањима обичних људи. Претворимо их у јаву. Будимо спремни за такав тренутак. Србија је на потезу.

--------------------------------------------------------------------------------------

13. 02. 2009.

Отворена књига Србије

Радио телевизија Србије уместо Рајхстага

Не морате бити претплатници РТС-а да би сте гледали образовне и забавне, а надасве поучне, емисије исте куће, како, иначе, тврди и оправдава своје постојање овај медијски јавни сервис или њен неприкосновени управник, генерални директор, Александар Тијанић. Очигледно је да ова институција све мање информише а све више покушава да промовише интенције владајућих кругова да једном заувек грађанима Србије огади политику која се, додуше, води у Народној скупштини Србије али и режира далеко ван њених одаја. Овај пут одабран је добро опробани инструмент из препознатљивог америчког арсенала, „шокирај и ошамути“.

Место радње је српски парламент, време збивања све заоштренија друштвена и социјална криза, актери догађаја од раније обележени. Једино се режисер није потписао. А и зашто би када га трагови одају! Информација о физичком инциденту у Скупштини Србије пренета је са скоро слављеничком поруком да је ово врхунац непријатних дешавања у парламенту уз Николићеву сликовиту демонстрацију последица и упитомљену примедбу председнице Скупштине Србије. Групни портрет с дамом! Нема шта! Сценографија је очигледно телевизијски уподобљена.

Но, истина је жалосно друкчија! Феноменологија самог инцидента ретко када, па тако и сада, може открити обично скривене детаље самог догађаја. О томе се обично сазна касније, онда када и свако доказивање губи свој смисао. На то су режисери и рачунали. Јер, како друкчије објаснити брзометно заказану седницу Колегијума медијског јавног сервиса РТС-а већ за сутрашњи дан, са једном једином тачком дневног реда – Обустава директних преноса седница Народне скупштине Републике Сррбије. Овако на брзину скрпљена монтажа говори о неодложној потреби владајућих да ставе „лисице на руке“ српској демократији, појединим опозиционим партијама у скупштини, али, изгледа и сваком будућем незадовољству народа погођеном жестоком економском кризом.

Да се Власи не би досетили о чему је реч лансиран је предлог да било која друга телевизија са националном фреквенцијом преузме досадашње преносе из српског парламента. Наравно, тек привремено и сасвим опортуно како би се постигао основни циљ. Забранити грађанима да присуствују и процене ко опструира не само парламентарни рад већ и минира покушаје за изласком из садашње друштвене и економске кризе. То је директан покушај да се опозицији затворе уста и пацификује српски парламент. Наивно и провидно. Мучно је само то што ту прљаву работу изводи кућа која свакодневно емитује поруке о гледаности њених емисија и преноса, од којих сигурно на задњем месту нису преноси скупштинских седница.

Покушај да се „сметњама на вези“ издејствује ауторитативнија позиција владајуће екипе у времену које им очигледно није наклоњено јесте подривање демократског амбијента на који се толико позивају. Оваква сценографија неодољиво подсећа на пролегомену установљавања пожељних образаца понашања карактеристичних за далеке тридесете године прошлог века у Немачкој. Нисте се преварили. Паљевина Рајхстага је имала апсолутно исти смисао као и најновије ажурирање правила понашања коме, изгледа, по било коју цену прибегавају владајући кругови у Србији. Знамо шта је било после паљевине Рајхстага, не знамо, међутим, шта следи после Тијанићеве хитне седнице. Једва да смемо бити само неми посматрачи. Потребно је реаговати док не буде касно! Наравно, демократски али и са тврдоглавом упорношћу!

--------------------------------------------------------------------------------------

10. 02. 2009.

Отворена књига Србије

Гушење гласа народа у српском парламенту

Нека кажу ако имају храбрости

Српски парламент постаје позорница на којој се скоро свакодневно изводе прворазредне политичке премијере. За њихову режију је задужена владајућа већина. У све јефтинијој и безначајнијој улози глумаца налазе се нико други до демократски изабрани представници народа.

Једну од последњих подастртих режија представља предлог изгласавања новог Пословника о раду у Народној скупштини. У питању није безначајан документ, јер се њиме регулишу време, садржај, дневни ред и остали важни детаљи парламентарног рада и излагања посланика. Њиме се овај пут, у име наводне ефикасности, жели, међутим, опструисати глас опозиције, другим речима, воља самог народа. Јер, доказују Демократи, од брзине којом се буду доносили нови закони зависи и улазак Србије у Европу. Као да је то већ готова ствар и као да таквом ставу нема алтернативе намеће се највишем народном представништву дрзак и ничим оправдан императив. У име кога и у име чега?

Далеко од Европе

У име промашених неолибералних и неокапиталистичких аспирација зајапуренух демократских интриганата који нису успели да на брзу руку Србију пресвуку у европског измећара зарад сопствених а још чешће страних интереса. Европска унија се баш сада тресе и јежи од рецепата које су им, све док није избила актуелна глобална финансијска и економска криза, препоручивали ментори данашњих српских владајућих политичара. А такви су, још увек, или, макар, све до недавно, владали политичком сценом Европе. Жарили и палили, у буквалном смислу и нашом земљом. Њих, међутим, управо сада прозивају баш они који су их и најдиректније бирали, сопствени бирачи. И то баш на улицама где се сценарио не одвија по правилима унапред утврђеног пословника. А владајући у Србији, у сусрет кризи, сетили се прављења новог пословника, е да би се што више приближили Европи. Није него! Па, ако би то хтели морали би знати да Европа данас више него икада своја права тражи на улицама.

Последња скупштинска иницијатива која претендује да буде и нова српска мора требала би зато и бити преломна страница у борби са усахлом демократском аждајом из које више не палацају тако моћни пламени језици који су одавно утрнули домаћу већ потпуно слуђену публику. Гола је истина да владајући кругови у Србији више немају капитала и новца из страних фондова, јер ови су посрнули и посрћу под теретом домаћих заблуда. Тако, сада, у одбаченом и сувишном баласту плутају на пучини изгубљених илузија безнадежно пропали реформисти, њихова сценарија и по аутоматизму научене партитуре и замисли каква је једна од предложених за измену скупштинског пословника. Да није бахата и жалосна оваква аргументација би била комична.

Ефикасност тамо где јој није место

Па зар ефикасност, што је еминентно економска категорија, рада парламента треба бити примарна мера понашања у Скупштини? Као да Србија није довољно платила преко афера, којима се не зна број а које се, од када су на власти садашњи властодршци, везују скоро искључиво за њихове функционере и партије. Шта су ти исти урадили на плану побољшања животног стандарда, ефикасности функционисања привреде, важних државних и друштвених институција, локалне самоуправе и уопште услова за безбедну, сигурну и здраву егзистенцију грађана. Колико су нас у материјалном, економском и друштвеном смислу повезали не са Европом већ са оним што је најпрогресивније и најбоље у тој истој Унији. То, извесно, не могу бити програми по којима смо, а на спољни наговор, као заморчићи, уз асистенцију домаћих скоројевића, скоро целу последњу деценију били изложени.

А то за шта, инсистирањем на брзом постављању закона преко доношења новог пословника, хоће сада да нас повежу са Европом није ништа друго до истрајавање на отрцаним и превазиђеним концептима којих се и сама Унија на пречац одриче. Они су у очајном заостатку не у односу на формално доношење закона и прописа, како владајући у Србији схватају своју улогу у конкретном случају, већ у односу на разумевање суштине економских и друштвених феномена карактеристичних за посткризни европски амбијент. А баш на том терену, зарад целе земље и њених грађана, али и перспективе оних који тек долазе, они би морали показати највишу меру интелигенције, разумевања па, ако хоћете, и ефикасности. Уместо тога потурају народу сурогат ефикасности. О интелигенцији таквог става није упутно ни говорити.

А ако је већ реч о ефикасности спровођења реформи, шта је, онда, на пример, са брзином промена у систему државне управе, правосуђа, науке, просвете, здравства, културе, спорта, чије је, рекли бисмо намерно одуговлачење коштало друштво и појединце небројено изгубљеног новца, времена и угледа. Ко је крив за још увек неизграђени саобраћајни коридор 10 који је требало и буквално да нас повеже са Европом? То се врло конкретно да измерити на берзанским дестинацијама кроз трошак задуживања свеједно, државе или неке компаније. Ко сноси ту цену неодговорности? Да ли, можда, иста владајућа елита, размештена како у редовима владајућих тако и оних који су данас опозиција а до јуче су били на њиховим местима. Сада се међусобно и крајње неодговорно препуцавају за скупштинском говорницом око таквих, иако важних, али ипак процедуралних ствари.

Ко сноси одговорност за стално падајући рејтинг земље због корупције, криминала, крупног и ситног лоповлука, непоштовања најобичнијих грађанских, да не кажемо моралних, стандарда, одавно прихваћених у осталом делу Европе? Од народа и појединаца праве будале и упућују нас на политичку одговорност, којој су они, наводно, подвргнути. Може ли, међутим, она уопште бити довољна за овако грандиозно посртање народа, државе и поједнаца? Зар поново упадати у старе грешке и трчати главом без обзира према онима који и сами признају да су направили фаталне грешке, пита се народ у Србији? Да ли се таква пракса може променити тек преправком старог или доношењем новог скупштинског пословника.

И, на крају, чему се позивати више на Европу у овом тренутку када већ сама стење под теретом синдикалних и студентских демонстрација, корпоративних неуспеха, берзанских ломова, поткопавања сопствене монете, скандалозних банкарских превара, чији се спас тражи у ништа мање спектакуларним национализацијама путем огољене државне моћи. Диктат државне бироктратије сада је основна премиса за дешавања у тешко уздрманим западним друштвима. Зар нису, колико до јуче, политички и уопште интелектуални папагаји са домаће сцене крештали и све најгоре писали и говорили против те исте национализације. Закон о денационализацији, некада славодобитно најављиван сада, колико знамо, још увек снуждено чека у српском парламенту нека боља времена. А њих ће, поготово за садашње властодршце, бити сваким даном све мање.

Приватизација, коју су изводили на најбестијалнији начин, продајући друштвено и државно богатство по нереално ниским ценама, сада се све ређе потеже како би се закрпиле многобројне рупе у испражњеном српском буџету. Имовина радника и запослених је и пречесто завршавала у портфељу домаћих власника и сасвим спорадично код страних који су, ако ништа друго, бар запошљавали домаћу радну снагу. Како и не би када је ова у Србији већ одавно изгубила било какву вредност а ових дана и месеци приватници, кочоперно, чак и у покушају да то аргументовано доказују, посежу за кресањем ионако прениских надница. Није ни чудо јер о надницама у парламенту никоме не пада ни на памет да дискутује. Јер, то је, по важећем уставу, сфера приватног односа послодаваца и радника. Постоје, наиме, много важније ствари од којих зависи улазак Србије у Европу. Будалаштина до будалаштине.

Заобилажење народа

Како никоме од парламентарних партија и посланика није пала на ум идеја о установљавању фонда за жртве транзиције. Такав предлог би наишао на допадање и општу прихватљивост далеко највећег броја грађана. Таква иницијатива би могла довести у питање цео политички пејсаж Србије и добрано уздрмати позиције владајућих структура, које се важним делом финансирају из отете народне имовине. То је, иначе, био пут формирања политичке елите уместо класе радног народа. Једнако тако је и производна делатност у најширем смислу те речи гурнута на маргину и место ње на пиједестал највишег националног интереса постављена берзанска делатност најопскурнијих домаћих и страних пословних мешетара.

Занимљива је и идеја о формирању ванпарламентарне скупштине која се не би оснивала на грађанском већ социјалном принципу. Она би, сигурно у највећем делу морала бити изван утицаја моћних пословних кругова и богатих појединаца који при садашњој политичкој конфигурацији пресудно утичу на предлагање и доношење закона. Јер, позиција политичких партија и предобро плаћених народних посланика у Народној скупштини Србије постала је важнија од реалног, све оскуднијег и јаднијег, живота грађана, тј. радника, сељака, студената и пензионера! Србијом данас управља тзв. компрадорска елита, повезана са страним интересом, док јој политичку подршку огромним делом пружа класа беспослених рентијера. Па, зар је то доминантан интерес народа?

И место да то буде тема парламентарних расправа народних представника, позиције колико и опозиције, они се прегањају око доношења новог скупштинског пословника, скривајући своју неспособност али и неодговорност за стање у друштву и држави. Србија је, може се слободно рећи, уместо реформисаног друштва и државе, како је обећавано, добила али и добија позориште са све израженијим премијерно високим амбицијама. Занимљиво је да, иако и сада у стопу следе своје компромитоване менторе, на њих се више не позивају као пример за углед. Ваљда знају и зашто.

Нека сада кажу, ако имају довољно политичке али и грађанске храбрости, у ком правцу то Европа иде када прибегава национализацијама, државним интервенцијама, монетарном попуштању и, што је најважније, признању да су спроводили погрешан концепт економије? А, ако то и признају, да ли би народ у ојађеној Србији могао, бар овај пут, са поставом владајућих политичара и њиховим крајње смежураним идејама, да се окористи угледањем на већ данас увелико измењену Европу?

--------------------------------------------------------------------------------------

18. 01. 2009.

Шта доноси данашња светска економска криза?

Уморни капитализам и његови српски одјеци

Актуелна светска економска криза, нема никакве сумње, представља класичну кризу капиталистичке хиперпродукције. У питању је маса робног света кога је све теже реализовати. Раније нарушена расподела сада је до краја отворила врата крајње апсурдним ситуацијама у којој цене хране падају поред милијарде гладних људи. Технолошке справице се, зато, могу набавити по све јефтинијим али, парадоксално, и све нање приступачним ценама, јер ни за такву робу нема способне тражње. Како би је и било када се, бар према званичним бројкама, рачуна са преко 210 милиона незапослених радника!

Цена финансијског капитала је подигнута на енормне висине, док се његов производни сток једва може репродуковати. Либерализација кретања капитала која је захватила читав свет омогућила је дотада сиромашним државама улазак у «светску лигу конкуренције» али се и вратила као бумеранг најразвијенијим капиталистичким економијама, које су присиљене отпуштати све веће масе сопствених радника које не могу продуктивно запослити. То су евидентни «потенцијали» савременог капитализма!

Цена кризе

У питању је, пре свега, структурна криза капиталистичког система која се огледа у све већим билансним неравнотежама, било на микро или макро плану. Цех подједнако плаћају државе али и њихове најдрагоценије компаније. Растурају се читава корпоративна царства а тешке ударце на глобалном плану примају читави индустријски, међу њима и најелитнији технолошки сектори. Најжешће је погођена аутомобилска индустрија где је запослен сваки десети радник света. Пренадувани финансијски сектор који је овај пут за разлику од ранијих случајева био окидач глобалне економске кризе, која прети да пређе и у глобалну анархију, платио је прошле јесени цех са преко 30 хиљада милијарди долара изгубљеног капитала.

Најтеже су, међутим, погођени најсиромашнији и најнеобезбеђенији слојеви, стари, усамљени, болесни, жене, млади и незапослени. Држава нуди недовољну и неадекватну помоћ рекламирајући сопствене поступке. Читав концепт, односно филозофија ( схватање ) живота одређено капиталистичким начином производње, где је човек само економска животиња која служи једином божанству, профиту, доживљава пред нашим и очима целог света спектакуларан слом и доказује немогућност даље репродукције друштва утемељеног на огромним имовинским разликама и темељној поцепаности социјалних слојева по низу основа.

Таква криза подстиче политичке и идеолошке поделе, а као крајњи моменат цепа и само национално јединство. У таквом вртлогу Југославија је нестала а била је тек само један, додуше, класичан пример иза кога следе други, још крвавији и разорнији. Управо смо сведоци таквих дешавања. Данашњем свету заиста прети не само економска већ и свеопшта друштвена апокалипса. Њени режисери су исти они који су до пре само неку годину готово религиозно проповедали чари неспутаног капитализма са чије платформе степенице воде право у земаљски рај. За дивно чудо, а у ствари скоро закономерно, поверовали су им дојучерашњи брижници, верници и заробљеници отрцаних стаљинистичких, брозовских и каквих све још не «комунистичких догми». Били су то тек правоверни али и добро скривени обожаваоци новостасалог капитализма и његових чудовишних «атракција», које се брзо претварају у крајње инфантилну обману. Онакву исту какву су нам деценијама уназад потурали на овим или неким другим просторима баш ти споменути прононсори.

(Раз)очарања младих

Велики део младог света, скоро да је било природно, после «ортодоксних црвених небулоза», које нису имале ништа са слободним социјалистичким и комунистичким опредељењем, определио се за обећања новог јеванђеља. Доживео је, данас видимо, ново, неки кажу још страшније «либертерско васкрсење». Њега обилато разносе некадашњи црвени идеолошки свештеници, сада пресвучени у црне мантије, преподобни брозовсски идеолози, уметнути у позлаћене неодемократске оквире и директори из социјалистичких времена, заваљени у затегнуте фотеље менаџера филијала најугледнијих страних компанија.

Они којима се смучила оваква домаћа сценографија побегли су, на своју срећу или несрећу, главом без обзира на далеке и што даље земље и континенте. А баш та наша генерација младих сада је схватила, тамо далеко, да је и тај, до недавно уздизан у небо као коначно пронађени систем најоптималнијег друштвеног устројства, неолиберални капитализам, суочен са неизбежним труљењем и посвемашњом пропашћу. Одјеке свог нерасположења, међутим, још увек увијају у једва скривену критику онога на шта су набасали или онога за чим су у крајњој линији и жудели. Дубина њихових илузија једнака је површности њихових очекивања.

(Без)излаз

Принуђен да обнавља сопствене потенцијале грађански свет и капиталистички систем нису више у стању покренути досадашњу масу расположивог живог рада а камоли генерације све образованијег младог света. За набујалу младост егзистенцијалне а камоли неке друге перспективе у таквом окружењу једноставно нема. Радикалан израз реаговања на такво стање смо видели у демонстрацијама грчких студената које су ови на улицама Атине недељама приређивали пред Нову годину. Тада је дрхтала и сва европска владајућа класа као и њени политички представници. Пропаст система који се јесенас жестоко заљуљао одложен је масивним ињекцијама капитала али то је само кратак предах неизбежног и посвемашњег краха неодрживог система обмана и илузија.

Добијен је, међутим драгоцен временски предах и то је без сумње битка коју је страна владајућих привремено добила. Социјализоване су огромне приватне банке, сами бисери владајућег поретка. То је решење без перспективе јер такве институције нису скројене према захтевима широког круга људи. Њих може покренути једино ново знање, опорављени морал и немилосрдно искорењивање злоупотреба, својествених, иначе, старим рецептурама и кадровима. Нема искренијег признања да је капитал изгубио последњи резон свог постојања од пређашњег захтева за подржављењем. То се погрешно назива национализацијом јер се такви захвати не изводе у корист широких народних слојева. Рат, међутим, не може бити добијен без свесних снага друштва које се у наредном периоду морају што пре организовати како би тек тада почеле да се освајају, додуше, окрњене али још увек постојеће позиције владајућих режима.

Уопште не би требало сумњати да ћемо у наредном периоду присуствовати великим догађајима где ће се одлучивати о освајању друштвених центара моћи и прерасподели друштвеног утицаја. Какве ће облике ти догађаји добити зависиће од организоване снаге и спремности најпогођенијих слојева да се супротставе настојањима за очувањем превазиђених позиција. Само од динамике одвијања кризе зависиће у којој ће мери њом бити захваћени и слојеви који су тек привремено опоменути. А то је тзв. «средња класа» која и највише приања на илузије о заштити од стране државе. Изразит пример разбијања такве илузије представљају демонстрације самих полцајаца у Грчкој. Оних истих који су до пре неки дан улазили у окршаје са гневном омладином зарад својих послодаваца, саме државе. Без сумње они и њима слични као и њихове илузије сада су на реду да се мењају.

Каква је ситуација у Србији?

Пошто је највећи део банкарског система препуштен страним институцијама реално је очекивати повлачења његовог иницијалног али и капитала као и профита оствареног у Србији у матичне земље. Неминован резултат тога је замирање кредитирања домаће привреде и потом енормни скок каматних стопа које су ионако на завидним висинама. Друга последица је стропоштавање вредности домаће валуте и немогућност одбране курса динара. Следи галопирајућа инфлација.

Пошто је више од 60 одсто српске привреде у страним рукама доћи ће до гашења или смањења обима производње, па се већ сада калкулише са великим отпуштањима запослених са чиме ће држава тешко моћи да се избори. Отуда су могућа већа социјална незадовољства али и још гора политичко - економска ситуација. Тако страда и рејтинг саме државе а онда то хлади интерес за нове инвестиције у земљи. Проблем Србије односно њене владе у овом тренутку је у томе што она нема јасан преглед ситуације па није у стању ни да донесе одговарајуће мере за заштиту сопствене економије и становништва.

Потреба за новим изборима постоји јер би се у садашњим околностима на политичком плану највероватније профилисали и понудили ефикаснији политичко-економски концепти за суочавање са предстојећом кризом а вероватно и концентрисале снаге за суочавање са њеним нимало благотворним ефектима. Била би то прилика и да на површину изађу многе нове личности неупрљаних и некомпромитованих биографија које би могле обновити високо нарушено поверење народа у институције и представнике досадашњег режима. Боји ли се неко таквог могућег исхода? Одговорите нам!

--------------------------------------------------------------------------------------

08. 01. 2009.

ЗАМАЈАВАЊЕ НАРОДА

Неефикасност Скупштине Србије изазивала би подсмех да се не ради о националној трагедији. Гомила политичких патуљака окупљених око Демократске странке незајажљивих у својим захтевима вуку сваки на своју страну доприносећи свеопштем осећању безнађа. Оваква скупштинска већина без заједничких идеолошких или програмских циљева ни код најзначајнијих државних питања не може наћи заједнички именитељ. Сакупљени „с брда с дола“ да би ДС могла да сакупи већину од бедних 126 гласова, често није у стању да сакупи ни потребан кворум. Многе од тих „комби“ странака имају „велики коалициони потенцијал“ ( омиљена кованица СПОа). Шта то значи? У преводу: У стању смо да се курвамо са сваким ко понуди више,што би се рекло праве политичке проститутке. Такав политички резон где се спаја неспојиво уз помоћ „емулгатора“ у виду ДС не може дуго да потраје. Или ће ДС-у да досаде незајажљивост њихових сателита или ће неки „ политички самоубица „ владајуће већине да ускрати поверење влади чиме ће избори бити на видику већ до средине 2009. Могућ је и други мање вероватан сценарио: свесни да многи „патуљци“ неће прећи цензус на следећим изборима , на сваки начин ће покушати да остану цео мандат заједно како би њихови заслужни кадрови и чланови породица распоређени по јавним предузећима енормним примањима обогатили касу странака и свој лични конто.

Оно што спаја неспојиво је похлепа лидера и лидерчића где је плен цела држава, односно јавна предузећа у власништву државе која служе за черупање и лично богаћење појединаца у или блиских власти. Никаква идеолошка или програмска различитост не спречава заједничко деловањ е нпр СПС-а и СПО-а.Да ли је потребно подсећати на јавно изречене ставове једних о другима? Каква је то сличност између Г17+ и ПУПС-а или између Чанковог ЛСВ-а и Палминих присталица? Довољно је погледати и схватити да их једино групни интерес спаја у неспојиву коалицију . За смањење апетита патуљака може ефикасно да се користи резервна политичка партија ЛДП за коју би било логичније да је у власти него у опозицији. Наградно питање: чему је Л Д П опозиција, да ли опозицији или позицији? Да ли је то нормално?

Овакви какви су и на међународној сцени не представљају озбиљног саговорника, јер не пружају никакву респектабилну страну за разговоре.У конфедерацији невероватно великог броја министарстава где свако министарство може да буде опозиција другим министарствима или да буде опозиција самоме себи, ствара се конфузија са несагледиво лошим исходом. Није ни чудо што њих може једино да води премијер без ауторитета који се не меша ни у сопствени посао.Комунистички апсурд – само нам Бог може помоћи.

--------------------------------------------------------------------------------------

18. 09. 2008.

Програмске смернице деловања Комунистичке Партије Србије

Србија се данас налази пред историјским изазовом налажења свог државног, социјалног и духовног идентитета. Држава је суочена са изазовом губитка дела суврене територије, нема гарантовано дефинисане границе према суседима, није чвршће интегрисана ни у једну ширу регионалну или континенталну целину, економског, војног или политичког карактера. Таква ситуација одлучно опредељује и њен миноран утицај на међународном плану. Србија буквално плута, као и огроман део њеног становништва, који је изгубио компас сопственог усмерења. На политичкој сцени нема снаге, сем Комунистичке партије Србије, која је у стању да одреди правац и изабере смер новог друштвеног окупљања и кретања.

На унутрашњем политичком плану влада анархија оличена у постојању читавог варијетета политичких партија које програмски и циљно лутају, опредељујући се за компромитована историјска решења, немајући снага, материјалних могућности нити дубље укорењености у интересима народа. Не ретко се спроводе директиве спољних фактора без икакве одговорности према интересу државе и сопственог становништва, а на корист појединца на истакнутим положајима у самим партијама. Око њих се окупљају ројеви потпуно бескорисних присталица спремних да при првом „изборном успеху“ заузму ничим заслужене позиције у државној управи. Ови, пак, нити знају шта би са собом, нити са народом чије би интересе требало да заступају и испуњавају.

Комунистичка партија Србије је спремна да пред народом и државом преузме одговорност вођења и управљања земљом у њеном најкритичнијем тренутку. Ослонце представљају народ и свест о историјској мисији, која ју је водила као и 1941. године, да се ухвати у коштац са најгорим непријатељима њеног опстанка. То су домаћи протагонисти страних интереса у свим сферама јавног живота, некритички примењена страна решења на домаће прилике и погубан духовни и морални утицај који страни фактор има на свакодневни живот. Преиспитивање привредног и политичког модела се свакако налазе у првом плану деловања КПС-а. Јасан увид у оно са чиме су суочени народ и цела земља биће несаломив путоказ у свакодневној борби за реафирмацију независности, суверености и државног интегритета као и благостања народа.

Проблем довођења најодговорнијих чланова друштва на најодговорније политичке и друге позиције у друштву какво замишљамо неће се решити никаквим учлањивањем у одговрајуће партије, већ само само ослонцем на народну снагу у чему налазимо извор и инспирацију за нова прегнућа. Потребан је својеврстан душтвени апел који би морао имати снагу најдубљег поверења у људе који су потребни овој земљи, али и спремни да своје таленте и потенцијале ставе на располагање народу. Карактер друштва за које се залажемо опредељен је интересима најширих радних слојева, а никако уских и привилегованих група које сада владају финансијском и политичком сценом Србије. У страним инвестицијама не видимо пресудан фактор за решавање привредних проблема иако признајемо његову важност. Знање, воља, мотив и труд домаћег фактора од далеко су веће важности за покретање посусталог друштвеног динама.

Ангажованост младих и пре свега стручних кадрова морају давати основни тон напору за реконструкцију друштва. Схватамо да је чишћење различитих сегмената друштвене стварности од непотребног приноса са стране дуготрајан процес, што не значи да његовом изазову не би приступили са свом одлучношћу и бескомпромисношћу. У томе би нарочиту улогу морали да имају уметнички кругови. Спорт би морао да потражи оправдање за своју егзистенцију у најширем опредељењу за социјално-физичку регенерацију друштва. Спотрска друштва би морала бити финансирана од стране државе, а у школама спортске активности морају бити бесплатне и појачане. То би била добра база за високо професионални спорт који би био у функцији афирмације државе и повећања кохезије целог друштва. Не тражимо само обнову старог, већ још више иницирање новог друштва, свежих идеја неоптерећених никаквим наносима од раније, поготово страним интересима.

Некритричка преузимања страних идејних и друштвених модела одбацујемо, тражећи оно што највише одговара карактеру живота и рада на просторима на којима живи српски народ. Уважавамо и признајемо, али и тражимо даљу афирмацију различитих националности у нашој средини. Путеви тога морају се знатно разликовати од досадашњих начина и модела путем политичког организовања које се компромитује, а често пута има и скривен циљ у историјском реваншизму чинилаца који су историјски дефинитивно поражени. Српски народ је отворен за сарадњу са другим народима само на принципима заједничког уважавања међусобних разлика и интереса.

Питање власничких односа у Србији је решено на неприхватљив начин кроз пљачку друштвене имовине чиме су оштећени најсиромашнији слојеви и они који су живели од сопственог рада. Зато би праведно опорезивање нових власника морало бити један од најпречих задатака у процесу мењања друштвених односа, док би његов циљ било успостављање не само праведнијег већ и ефикаснијег режима власништва. Проблем запошљавања је гурнут на маргину друштва а познато је да се он везује пре свега за проблеме афирмације младих нараштаја. Он мора добити приоритетан значај јер има многостран утицај на даљи развој друштва.

--------------------------------------------------------------------------------------