Odluka Međunarodnog suda u Hagu i suđenja Srbima u Haškom tribunalu i Beogradu trebalo bi da budu srpska dežurna tema, radi pomirenja i izvesnije budućnosti.
Da bi se bilo iznad greha u vezi s budućom sudbinom, potrebno je da se raščisti s globalističkom famom i pogleda istini u oči.
Kako je moguće, pita se novinarka Radio BE 92, u emisiji „Kažiprst”, da Evropska unija i „demokrate” prihvate SPS u svoje okrilјe, kada je SPS na čelu sa Slobodanom Miloševićem izazvao ratove i počinio tolika nedela na Balkanu.
S druge strane, svaki normalan gledalac njihovog TV prenosa pita se: kako je moguće da se toliko bestidno Soroševci prave naivni.
Kako je moguće, i do kada će biti moguće da vlast u Srbiji ne štiti svoj narod od laži, ucena, podvala, foliranja i kleveta?
Ipak, kada se malo razmisli, jasno je zašto sadašnje vođe srpskog roda prihvataju da Srbima sudi „svetska elita” (članovi „Iluminata” smešteni u Evropskoj komisiji i mega finansijeri) i njegovi pristrasni na specijalnim kursevima obrazovani činovnici Žoze Manuel Barozo, Marti Ahtisari, Oli Ren, Havijer Solana…
Srpske vođe nisu imale smelosti da traže njihovo izuzeće, iako su imale za to izuzetno mnogo argumenata. Jasno je zašto prihvataju da sede naspram lјudi koji ...
Odluka Međunarodnog suda u Hagu i suđenja Srbima u Haškom tribunalu i Beogradu trebalo bi da budu srpska dežurna tema, radi pomirenja i izvesnije budućnosti.
Da bi se bilo iznad greha u vezi s budućom sudbinom, potrebno je da se raščisti s globalističkom famom i pogleda istini u oči.
Kako je moguće, pita se novinarka Radio BE 92, u emisiji „Kažiprst”, da Evropska unija i „demokrate” prihvate SPS u svoje okrilјe, kada je SPS na čelu sa Slobodanom Miloševićem izazvao ratove i počinio tolika nedela na Balkanu.
S druge strane, svaki normalan gledalac njihovog TV prenosa pita se: kako je moguće da se toliko bestidno Soroševci prave naivni.
Kako je moguće, i do kada će biti moguće da vlast u Srbiji ne štiti svoj narod od laži, ucena, podvala, foliranja i kleveta?
Ipak, kada se malo razmisli, jasno je zašto sadašnje vođe srpskog roda prihvataju da Srbima sudi „svetska elita” (članovi „Iluminata” smešteni u Evropskoj komisiji i mega finansijeri) i njegovi pristrasni na specijalnim kursevima obrazovani činovnici Žoze Manuel Barozo, Marti Ahtisari, Oli Ren, Havijer Solana…
Srpske vođe nisu imale smelosti da traže njihovo izuzeće, iako su imale za to izuzetno mnogo argumenata. Jasno je zašto prihvataju da sede naspram lјudi koji su okrvavili ruke i što čine to van svih međunarodnih propisa, poništavajući tragove srpske časti i dostojanstva: ne žele da liče na svog globalistu Slobodana Miloševića.
Kada bi se suprotstavili sramnom ponašanju okupatora, oni to dobro znaju, ponovila bi se istorija – bili bi isti kao Slobodan Milošević.
Tada bi im se izmakao oslonac opstanka – ne samo vlasti. Jasno je zašto nijedan novinar, pravnik, psiholog, filosof, niti političar, radi svoje duše, ne tumači iskreno i istinito šta znači presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu.
Ćutanjem potiskuju, a ni sami ne znaju gde: svoj greh zbog nasilnih izručenja lјudi koji su za to za šta ih optužuju neviniji od svojih progonitelјa i sudaca. Zato su za političkog analitičara Slobodana Antonića novinari i tzv. političari bili i ostali navijači i društveno-politički radnici, bez trunke samopoštovanja i profesionalnosti.
Iz istih razloga niko od javnih ličnosti nije reagovao kada je Ramuš Haradinaj u prištinskom nedelјniku „Zeri” objasnio kako je sa braćom izazvao ratni požar u Metohiji.
Nјegove reči su: „Tražili smo rat – propagirali smo rat”. Niko nije prokomentarisao svedočenje komandanta OVK Šukrija Buje. On je najavlјen kao zaštićeni svedok K7, pred Haškim tribunalom svedočio pod punim imenom i prezimenom i bez mera zaštite.
Pri tom je otvoreno govorio o položajima i naoružanju svojih paravojnika. Odgovarajući na pitanja tužioca, rekao da je kod Račka bilo 47 pripadnika OVK na dan „masakra”, 15. januara 1999, iako su to prethodni svedoci poricali. Iz njegovog priznanja niko nije izvukao pouku.
Ništa nije preduzeto ni kada je Kurt Veldon, član Predstavničkog doma američkog kongresa izjavio: „Bivši predsednik SAD, Bil Klinton, govorio je laži i izvrtao činjenice o masovnim ubistvima na Balkanu, opravdavajući NATO invaziju na SRJ u proleće 1999”.
Lagao je i kada je tvrdio da SAD nisu prekršile embargo za isporuku naoružanja zaraćenim stranama u ratu na prostorima tzv. prethodne Jugoslavije.
Uostalom, niko nije reagovao na sva priznanja u vezi sa razbijenjem SFRJ, od čuvenog priznanja Stipe Mesića da je kao predsednik SFRJ razbio državu koju je predvodio. Ne treba ni navoditi sva priznanja generala koji su pisali knjige nakon odlaska iz srpsko-srpskog rata (1991–1995).
Evo podsetnika za zaboravne: 19. maja 1991. godine, Hrvatska organizuje referendum o nezavisnosti bez učešća srpskog naroda. 28. maja iste godine u Zagrebu na stadionu FK „Dinamo“, postrojavaju se paravojne jedinice Zbora narodne garde.
Tada je Jugoslovenska narodna armija bila jedina regularna i legitimna oružana sila u SFR Jugoslaviji. Istog dana Van den Bruk u ime Evropske zajednice upućuje protestno pismo Predsedništvu SFRJ: Vaše uporno odbijanje da imenujete gospodina Stjepana Mesića za predsednika SFRJ uverava nas da i ne pokušavate da u zemlјu uvedete demokratiju i tako uđete u Evropu“.
Ne postoje lјudi koji nisu shvatili da je Evropska zajednica znala da formiranje ZNG-a i postavlјanje čoveka iz republike koja je odlučila da napusti SFRJ znači i kraj SFRJ i početak rata na prostorima te zemlјe.
Uostalom, tada se ušlo u koncept koji je objavlјen 18. avgusta 1948. godine, prema kojem je planirano razbijanje SSSR, ČSSR i SFR Jugoslavije. Taj dokument je bio dostupan haškim pravnicima. Ispostavilo se da je zahtev EZ za izbor kontraverznog Stjepana Mesića za predsednika kolektivnog šefa države bio ultimativan i podržan od strane administracije Sjedinjenih Država.
Pri tome ne treba zaboraviti da je gospodin Josip Broz kumovao „ubijanju“ SFRJ, budući da je prihvatio ili sugerisao da Predsedništvo SFRJ broji osam (parni broj) članova. To nije dozvolјeno po teoriji organizacije, niti u sistemu odlučivanja. Ilimora da bude neparan broj, da jedan od glasova ima veću težinu, ili da postoji arbitar, odnosno veći autoritet.
Zanimlјivo je da su proširenoj sednici Predsedništva SFRJ 1. jula 1991. godine, prilikom „izbora“ i imenovanja novog predsednika SFRJ (Stjepan Mesić) i potpredsednika, političara iz kasnije odvojene republike (Branko Kostić), prisustvovali članovi tročlane komisije Evropske zajednice.
Pravi, nezavisni pravnici bi ispitali da li su oni doprineli ratu ili su radili na njemu. Sve je bilo providno. Posebno ponašanje novog predsednika SFR Jugoslavije.
Savezni sekretar za narodnu odbranu, general Velјko Kadijević je upozorio svetsku javnost da se Stjepan Mesić ne ponaša korektno u ulozi predsednika Predsedništva SFR Jugoslavije.
Tako je reagovao 12. septembra 1991. godine na naredbu predsednika Predsedništva SFRJ koja nije bila zavedena, što znači da nije bila legitimna i legalna, a upućena je provokativno iz Kabineta predsednika Republike Hrvatske, Franje Tuđmana. Naravno, reakcija SSNO bila je zakasnela, budući da je Stjepan Mesić od 23. avgusta 1991. godine prestao da dolazi u Beograd na sednice Predsedništva.
Taj skandalozni period, uslovlјen odlukama u Briselu, završen je izjavom Stjepana Mesića u Hrvatskom saboru, 5. decembra 1991. godine: „Mislim da sam obavio zadatak – Jugoslavije više nema!“
Uprkos tome, Srbi su optuženi za razbijanje SFR Jugoslavije i zbog toga je tzv. međunarodna zajednica (vavilonci skriveni iza floskula Zapad i Evropska zajednica) sve vreme podržavala njihove protivnike i bombardovala i raketirala srpski narod.
Pravnici u Hagu, i svuda u svetu „novog poretka“, zaboravili su još dva detalјa. Kada su prihvatili sve informacione falsifikate vezane za Dubrovnik, Markale, Srebrenicu, Račak…
Prvo, zaboravili su izjavu Alije Izetbegovića koju je dao 26. januara 1992. godine: „Žrtvovaćemo mir za suverenu Bosnu!“
Dokazano je da na sugestiju administracije SAD nije potpisao mirvni plan lorda Pitera Karingtona, niti tzv. Vensov plan.
Zanimlјivo je da je lord Karington 26. septembra 1992. izjavio: „Hrvati su upalili fitilј, pošto u svom ustavu nisu regulisali status Srba“.
Drugo, pravnici u raznim kabalističkim tribunalima su očevidno zapostavili činjenicu da je u čudesnoj noći 14/15. decembra 1991. godine odlučeno sve što se posle te noći dogodilo. Tada su ministri inostranih poslova EZ počevši od Hansa Ditriha Genšera do Đanija Demikelisa, doneli odluku o priznavanju Hrvatske, uprkos protivlјenju tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, Pereza de Kuelјara.
Prof. dr Johan Galtung je o toj noći rekao: „Jugoslaviji je ostavlјen samo jedan izlaz, a taj izlaz je bilo nasilјe.
Nemačka je želela da dobije svoja ‘lovišta’i da uz Hrvate i muslimane – kao u Drugom svetskom ratu – pobedi Srbe.
Engleska je iskoristila priliku da svoj pristanak u vezi sa priznavanjem novih država trampi za izostavlјanje socijalnih poglavlјa iz Mahstrihtskog sporazuma. ‘Siromašne zemlјe’ kao što su Irska, Portugal, Španija i Grčka, zadovolјile su se obećanjima da će dobiti ekonomsku pomoć.
Mislim da je italijanski ministar kuplјen: kasnije se pokazalo da je od dvanaest ministara – lobirano sedam.“ Kada neko želi da sudi dušama, treba da bar pokuša da razume zašto se u bivšim republikama SFRJ dižu spomenici onima koji su razbijali Titovu Jugoslaviju.
Trilateralisti su koristeći Ričarda Holbruka, jednog od svojih središnjih piona, sredinom 1998. napravili sudbonosni potez – sastali su se sa liderima tzv. Oslobodilačke vojske Kosova. Podučili ih šta da rade, dali im podršku, obećali im nezavisnost i overili to fotografijama.
Holbruk je tada otvoreno podržao ideju „Velike Albanije” izjavom: „Mislim da Srbi treba da odu odavde”. Sve je zataškano i u Srbiji i Crnoj Gori, ali u čiju korist? Problem je što iz najnovije satanizovanosti, ako se tako budu i dalјe ponašali, Srbi nikad neće pronaći izlaz. Nјihova deca će nositi na sebi „žig Zveri”.
LEHLEND ČISTI SRPSKI OBRAZ
Srpski uglednici ćute, ali nije ćutao i Džon Lehlend.
On je objavio da je Slobodan Milošević posthumno oslobođen optužbe, budući da je Međunarodni sud pravde doneo presudu da Srbija nije odgovorna za masakr u Srebrenici 1995. Zaklјučeno je da Srbija ne može da se smatra odgovornom za ratne zločine koji se pripisuju bosanskim Srbima.
Prema Lehnandu tvrdnje protiv Miloševića u vezi s Bosnom i Hrvatskom sročene su 2001. godine, odnosno dve godine nakon što je protiv njega Međunarodni tribunal za ratne zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije podigao optužnicu.
Poznato je da je optužnica podignuta za vreme NATO napada na Jugoslaviju, u proleće 1999.
Bez obzira na žrtve koje su bile na sve strane na Kosovu, tvrdnje NATO-a da je Srbija sprovodila genocid pokazale su se kao ratna propaganda, pa je tužilac Haškog tribunala odlučio da pojača slab predmet pokušavajući da Miloševića optuži i za ratne zločine nastale u Bosni i Hercegovini.
Bili su potrebni dve godine i 300 svedoka, ali tužioci nisu uspeli da iznesu uverlјive dokaze protiv glavnog optuženog. Takozvani centralni slučaj je stoga bio potpuno uništen.
Srbiji je zamereno što nije pokušala da spreči događaje u Srebrenici i što beogradske vlasti nisu uticale na Vojsku Republike Srpske.
Zapostavili su činjenicu da je reč o dve države i da nije dozvolјeno mešanje u unutrašnje stvari druge države, jer se tada stvara nepotrebna i nezakonita odgovornost.
Nevinost Srbije po osnovnoj optužbi odrazila se na presudu Suda da Srbija Federaciji Bosne i Hercegovine ne treba da plati ratnu odštetu. Uostalom, dokazano je da intendantsko snabdevanje oružanih snaga nije isto što i njihovo kontrolisanje.
Dakle, Jugoslavija nije imala svoju vojsku u Bosni i Hercegovini. Srbija nije imala kontrolu nad događajima zapadno od Drine.
Veća krivica za počinjena ubistva svakako leži na onim zemlјama koje su tamo imale svoje snage, pre svega na holandskom batalјonu u Srebrenici.
Krivica za sve pokolјe u BiH je prebačena na Vojsku Republike Srpske, nekadašnjeg predsednika RS dr Radovana Karadžića, generala Ratka Mladića i slavonskog magacionera Gorana Hadžića, uprkos tome što je Džon Lehlend naglasio, da su se, za vreme rata u Bosni, visoke ličnosti sa Zapada bratimile s liderima bosanskih Srba, koji su kasnije optuženi za genocid. U bratimlјenju su navodno učestvovali američki general Vesli Klark i britanski Džon Rid.
Nameće se pitanje kako je neko uspeo da poveže Srbiju sa Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem, kada oni nisu državlјani Srbije i kako je moguće da je srpska vlast prihvatila da rešava problem hvatanja tuđih državlјana kao svoj problem.
Odgovor je paradoksalan: apsurd do apsurda povezuje likove poput Borisa Tadića, Nikole Sarkozija, Obaraka Obame, budući da oni genetski ne pripadaju državama koje vode i ne mare za njih i građane u njima.
Čudne biografije navedenih lica podsećaju na biografiju Josipa Broza, a i događaji u kojima učestvuju su slični vojno-političkom rašomonu koji je okruživao Tita. Zato je i presuda Međunarodnog suda u Hagu svakolika samo ne i „logična“. Ona je, u stvari, ogolila deceniju i po stare laži koje su opravdavale doktrinu vojnog i sudskog intervencionizma.
Stoga se nameće još jedno značajno pitanje, zašto to što je napisao Lehlend, u napisu pod naslovom „Laži dušebrižnika”, nisu zapazili i na isti način doživeli i srpski „političari”, „pravnici”, „psiholozi”, „filosofi”, „policijski i vojni oficiri” i „novinari”. Verovatno zato što su oni sve to samo navodno.
Sada kada je 26. maja 2011. volšebno, natprirodno opušteno uhapšen i general Ratko Mladić, a pet dana kasnije upućen s osmehom vladara u Haški kazamat, postoje svi uslovi da se još jednom javno mnjenje podseti na suđenja u međunarodnom pravnom sistemu.
Države nemaju pravo da napadnu druge države, čak ni u slučaju tvrdnji da postoji kršenje lјudskih prava. Ipak, to pravo ne važi za SAD, NATO, a ni za ad hoc kalicije koje najčešće stvaraju SAD, Velika Britanija i Francuska. Stav o agresijama se zasniva na sporazumu da nema ratnih zločina bez rata i da rat uvek pogoršava postojeće odnose.
Haški sud je sačuvao svoj obraz, ali uzgred i obraz Haškog tribunala. To što Međunarodni sud u Hagu nije oborio presude Haškog tribunala, potvrđuje snažan i presudan uticaj institucija „velikog brata“ (CIA, NATO, OEBS, NSA, NASA, DIA) na pravosudne organe širom planete.
Upravo te institucije objedinjeno, neprestano čine zločine protiv mira. Da je suđenje u toj renomiranoj pravnoj instituciji bilo nepristrasno, zločin u Srebrenici bi se bar logički i analitički preispitao. Posle svega, svima je jasno da su argumenti probrani, da su kabalistički i vavilonski izazivači ratova izbegli svedočenja i da su mediji i organizacije „velikog brata” učinili svoje.
Ali, šta je sa dušama svedoka i saučesnika, zar više niko istinski ne veruje u Boga?
Da je suđeno, kako se to kaže u narodu – po pravdi Boga – možda se sintagma „genocid u Srebrenici” ne bi više pominjala.
Ne bi bilo ni neverovatne optužnice Hrvatske, koja je ostala na snazi i posle presude da Srbija nije uticala na borbe u Srebrenici.
A kakav genocid je mogla Srbija da počini u Hrvatskoj, kada su Srbi ubijani u operacijama „Blјesak“ i „Oluja“ i prognani sa svojih ognjišta u najvećem etničkom čišćenju od 1690. godine?
Lako im je kada ni srpske „demokratske“ vlasti ne znaju srpski jezik.
Jer, da znaju uticali bi preko svojih partnera u Briselu, Strazburu, Vašingtonu i Moskvi da prenos iz Haškog tribunala bude na srpskom, a ne u nekoj iritirajućoj mutaciji tog jezika. Zar nisu još saznali kako je Đura Daničić predao srpski jezik Hrvatima i ne shvataju šta znači kad ti neko preuzme jezik: da potom nestaju i tekovine kulture i tradicija.
Kako se ne upitaju zašto se srpski jezik preoblikovao u crnogorski, hrvatski, bošnjački i kako izgleda albanski jezik sa stanovišta filologije. Radi čistote duša i izvesnije budućnosti svih koji žive na Balkanu, događaji u Srebrenici, srpskim Krajinama i na Kosovu i Metohiji moraju se potpuno istražiti, uz pomoć istini posvećenih naučnika sa Istoka i Zapada.
U protivnom, opet će se neko posle pedeset godina, kada više ne bude svedoka, izviniti da je načinjena greška.
Džon Lehlend smatra, da Međunarodni sudovi za ratne zločine, stvoreni pod okrilјem velikih sila, zbog svoje ispolitizovanosti, nanose štetu sudskim procesima. Potvrdio je to stavom: „Tek kada gnusna snaga koja potiče iz hipokrizije intervencionizma bude potkopana, svet će imati šansu da se vrati zakonitostima i miru”.
NAPAD NA JUGOSLAVIJU (SRBIJU)
Svejedno je da li je Međunarodni sud presudio zločincima, srpskim generalima, Miloševiću, Srbiji, istini, budućnosti Srba, pravdi ili s(a)vesti, jasno je da su obamrle duše svedoka vremena i da su izostale reakcije. Ukoliko su optuženi počinili bilo koje nedelo, ne bi smelo da se dogodi da se to ne zabeleži tačno onim rečima kako ti slučajevi zaslužuju. Inače sudovi gube svrhu.
Mada treba da budu srećni svi Srbi što presuda u Hagu nije ovekovečila politikantske reči pristrasne optužnice, kabalizovani nevladin sektor u Srbiji i dalјe širi strah od nepostojećeg greha. Nesporno je da je Srbija oslobođena odgovornosti.
Međutim, neshvatlјivo je da intelektualci iz Srbije nisu zapamtili skoro nijedan argument koji dokazuje da je sudbina Srbije, Kosova i Metohije i Srba zacrtana mnogo pre 1998. godine. Na osnovu analize tzv. Jugoslovenskog projekta, koju je 24. februara 1998. godine objavila ICG (Međunarodna grupa za krize – International Crisis Group), bilo je očevidno šta će se 1999. i kasnije dogoditi sa Srbijom, Kosovom i Metohijom, i Slobodanom Miloševićem, a tim aktom najavlјena je NATO agresija.
Uspeh projekta sačinjenog na relaciji Nјujork-Vašington-London-Brisel-Moskva (u tim mestima je razmešten štab ICG) overen je 28. juna 2001. kada je Milošević upućen u Hag.
Izvod iz Analize (obeležen kurzivom) potvrđuje postojanje međunarodnog plana da se pokrajina Kosovo i Metohija otuđi od Srbije.
Prvo su analitičari ICG opisali stanje u već ranjenoj državi:
„Demokratska stranka i Građanski savez Srbije dobrovolјno su se isklјučile iz političkog života, uprkos apelima zapadnih diplomata koji su im javno ukazivali da je taj potez ‘glup’… Neki opozicioni lideri morali su da posegnu za tim da finansiraju svoju partiju ilegalnim sredstvima…Nekoliko desetina privatnih radio stanica, uklјučujući B-92, oformilo je vlastitu distributivnu mrežu…”
‘Vojni gubitak dva regiona koje su držali Srbi u Hrvatskoj 1995. godine, Zapadne Slavonije i Krajine – prihvaćeni su uz slabo izraženo gunđanje većine srpskog naroda. Preuzimanje Istočne Slavonije, poslednje oblasti u Hrvatskoj koju su držali Srbi, prihvaćena je u Beogradu veoma tiho.
Najznačajnije je da mnogi Srbi danas ne pokazuju posebnu zainteresovanost za problem Kosova…
‘Autoritet i popularnost Slobodana Milošević među Srbima bledi, a takozvana ‘demokratska’ (podvukao R.S.) opozicija na nivou zemlјe je dezintegrisana… Pritisak na Miloševića treba da bude tako odmeren da se stvori utisak koji će ga primorati da zaklјuči da će biti svrgnut, a da stvarna namera za smenu ne postoji (sic!)…
‘Zemlјe NATO-a koje imaju vojnike u Bosni treba da budu potpuno osposoblјene da obezbede svoje vojnike u Bosni, te da ne pribegavaju traženju pomoći od tajne policije režima čija je politika stvorila višegodišnji haos u Bosni (sic!)…”
Dobrim analitičarima taj tekst mnogo znači.
O članovima grupe postoji zanimlјiva ocena analitičara iz BiH koja glasi: „Ako se napalmom gase požari, onda organizacija čije su glavne vedete Zbignjev Bžežinski, Joška Fišer, Vesli Klark, Džordž Soroš, Marti Ahtisari i Pedi Ešdaun zaista obilazi meridijane sa plemenitim želјama i cilјevima.”
Čitaoci neće verovati da je sve navedeno u analizi objavlјeno pre agresije na SR Jugoslaviju.
Ta analiza, koju je napisao Džejms Lajon (James Lyon), i događaji koji su usledili, najbolјi su dokazi o planiranoj „Operaciji Milošević”, čiji su ishodi Srbija u ruševinama, smrt bivšeg predsednika SRJ u zatvoru i nezavisno Kosovo i Metohija.
A kako i šta misli Džejms Lajon, koji se sa Srbima druži od 1980. godine, može se zaklјučiti iz njegove sarkastične i optužujuće izjave: „Vidimo da fašističke snage iz dana u dan rastu u Srbiji, zato smatramo da Zapad treba da otvori vrata mladima. Ne želimo da Srbija i dalјe bude uzrok nestabilnosti na ovom području”. Projekat je najbolјi dokaz da američki ambasadori ne govore istinu kada kažu da je Zapad 1999. odlučio da pokrajina Kosovo i Metohija bude nezavisna. Ali, kad oni kažu… Zanimlјivo je da su članovi Grupe svoje istomišlјenike i saradnike („demokrate“) u analizi stavlјali pod znake navoda i dodavali (nepotrebno) reč „takozvane”, i da su se činovnici „velikog brata” usmerili na Kosovo i Metohiju kao na osnovni cilј NATO alijanse.
LEHLEND NIJE USAMLjEN
Tekst Krisa Marsdena „Kako je Zapad organizovao pad Miloševića”, objavlјen 13. oktobra 2000, takođe je poučan: „Brojni dokazi pokazuju da je opis događaja u Beogradu, kao ‘sile naroda u akciji’, nameran pokušaj da se prevari javnost.
Istina je da su SAD i Evropa obezbedile milione dolara, na stotine visokih savetnika i osoblјa za izbornu kampanju Demokratske opozicije Srbije (DOS).
Bivši američki diplomata Vilijam Montgomeri je upravlјao onim što Nјujork Tajms naziva ‘Jugoslovenskom ambasadom u izgnanstvu’ u Budimpešti i koordinisao je veći deo kampanje unutar zemlјe. Glavni sponzori opozicije bili su nemačka fondacija Fridrih Ebert i američka nevladina organizacija ‘Američki dom slobode’.”
Prema Marsdenu, u listu Der Spigel objavlјeno je: „17. decembra 1999. nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer i američki državni sekretar Medlin Olbrajt sastali su se, u vreme sastanka grupe G-8, sa vrlo poznatim ličnostima jugoslovenske opozicije, u zamračenoj sobi hotela „Interkontinental”, na Budapest Strasse u Berlinu. Prisutni su bili Zoran Đinđić i Vuk Drašković… Jedan od učesnika sastanka je rekao: ‘Opozicija je dobila strogi ukor’”…
Posle 5. oktobra 2000, sve je postalo javna tajna.
Desetine miliona dolara i maraka uloženo je za snabdevanje kompjuterima, telefonima i kancelarijskom opremom. Na dan izbora, uz psihološku podršku Šeste flote smeštene kraj Dubrovnika, opozicija je bila tako spremna i organizovana da je mogla da kontroliše izbore bolјe od Slobodana Miloševića
U listu New York Times je objavlјena izjava tadašnjeg gradonačelnika Čačka: „Osnovali smo tim mladih profesionalaca, paravojnih jedinica Jugoslovenske armije i mladih policajaca, a njihove aktivnosti uskladili smo sa najelitnijim jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu…”
Kris Marsden je zaklјučio: „Mnogo govori to što je jedini pokret protiv Miloševića bio planiran, organizovan i koordinisan od imperijalističkih sila i srpske tajne policije. Daleko od toga da je iskazana ‘moć naroda’…” Narod je bio i ostao pod kontrolom onih koje plaća da ga štite i brane.
Sada je izvesno da je srpski narod raspolućen, razapet između globalista, koji su ubili dve Jugoslavije i SCG, a prete da će razbiti Srbiju i nacionalista, koji su pokušali da se srpski rod i SPC ne dele i raskidaju novim granicama.
Srbi okupirani, prodati, informaciono dezorijentisani, zaplašeni, duhovno obogalјeni, nesložni i sve stariji, gube snagu.
Zato su javne ličnosti dužne da iskoriste svaku istinu koja ide u prilog njihovom rodu, da pobolјšaju srpski ugled, status i stanje. U vezi s prvom presudom Međunarodnog suda u Hagu to nije učinjeno. Sada se pruža nova prilika.
Osnova može da bude i „zabranjena istina o Srebrenici”.
Emil Vlajki je povodom pokušaja genocida nad Srbima napisao: „Isfabrikovan je ‘masakr’ u Račku, a usput je rečena laž o tome kako su Srbi već pobili sto hiljada Albanaca, te da se strahuje za ostalih četristo hiljada!
Nakon nelegalnog NATO napada i okupacije Kosmeta, jedna španska komisija je konstatovala da je od početka 1999, stradalo, na svim stranama, svega par hiljada lјudi! U ime ovih laži, u Jugoslaviji su dva i pol meseca uništavane bolnice, škole, mostovi, puteve, TV stanice, zagađeni su vazduh, voda i zemlјa osiromašenim uranijumom, a ubijeno je na hiljade lјudi. Usput se prijetilo Srbima: ‘vratićemo vas na 1389. godinu’! Reči su potpuno izgubile smisao: ovaj genocidni pokušaj nazvan je ‘humanitarnom intervencijom’!” Srbi su na Zapadu nazivani „dvodimenzionalna bića“, a američki državni sekretar je pretila Srbima da će joj piti vodu iz šake.
Trebaće mnogo snage, uma i vremena naručiocima zločina nad Srbima da izbrišu istoriju i operu krv sa svojih ruku.
Da se dogodio genocid u Srebrenici, Srbija bi bila obleplјena plakatima o zločinu. Ceo svet bi prikazivao, umesto snimka šest ubijenih mladića, scene masovnih ubistava. Kada to neko ne bi hteo da prikaže, procureli bi podaci sa snimcima preko Interneta, baš kao što su procureli o američkom rušenju njujorških „bliznakinja” kroz pet, šest dokumentarnih filmova, poput filma „Loose change”.
Kao da su isprani mozgovi svim pravnicima, naučnicima i političarima.
Ko želi da sazna istinu o Srebrenici treba samo da otvori sajtove na Internetu i pozove nezavisne svedoke.
Džered Izrael (Jared Israel) je u napisu „Srebrenica, mali grad u Jugoslaviji”, objavlјenom 20. jula 2000. u „Dejli telegrafu” (Daily Telegraph) i 28. jula 2000. u „Nјujork postu” (New York Post), napisao da je u Srebrenici bio dan posle 12. jula 1995. Ostao je sledećih osam dana. Kretao se slobodno gde je hteo. Niko nije pominjao pokolј i teške optužbe. U tekstu je naglasio: „Stvoren je mit Klintonove administracije radi petogodišnje klevete Srba. Ideja je bila da se laž ponovi dovolјno puta da narod i javno mnjenje poveruju u nju”.
Pretpostavlјa se koliko će Hrvati (naročito porimokatoličeni Srbi među njima) biti kreativni u optuživanju Srba za samoprogon, ali bi bilo dobro za Srbe da ih opet ne brane „demokrate“ (globalisti, neokomunisti, internacionalci), jer su takve odbrane uvek plaćali krvlјu, a jasno je da su zbog njih stigli do neizvesne budućnosti. Antiistorijske demokrate stvaraju novu osnovu za ponavlјanje najkrvavijih sekvenci istorije. To su činili kabalistički i vavilonski internacionalisti kroz celu istoriju.
Treba se osvrnuti, pogledati u ponuđena znamenja, shvatiti ispisane poruke i biće jasno ko u raslojenoj Srbiji pominje Boga, krst časni, slobodu, obraz, rodolјublјe i istinu, a ko obavlјa „dekontaminaciju narodnog duha“ i prevaspitavanje Srba globalizovanom, orvelovskom istinom. Nad istim dušama su Srbija, Kosovo i Metohija i Srbi, i pred istim iskušenjima, samo zato što to i tako „veliki brat” hoće.