petak, 15 novembar 2013 18:07

ISTORIJA, SADAŠNJOST I BUDUĆNOST KAPITALIZMA

Napisala Neo Marks
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

socijalizam-kapitalizam

Svaki sistem svoju efikasnost dokazuje u praksi. Očito je da je kapitalizam posle 500 godina postojanja postao kočnica, a možemo reći i pretnja opstanku čovečanstva. Promovisanje konkurencije, egoizma, odsustvo bilo kakvih moralnih kočnica u ostvarenju jedinog cilja postojanja kapitalizma, a to je profit, teoretski uspostavlja konačni cilj JEDAN JEDINI ČOVEK I POTPUNA PUSTINJA OKO NJEGA. U tom sistemu nema nikakve zajedničke stvari, nikakvog zajedničkog cilja, za koji bi svi ljudi zajednički radili. Poslodavcima je cilj maksimiranje svoje dobiti, a ako je potrebno oni će u tom cilju bezobzirno eksploatisati radnu snagu, a ako treba satiraće je do uništenja. Nigde ne postoji obaveza brige za dobro drugog čoveka, za očuvanje prirode, sem deklarativno. U ideologiji kapitalizma i liberalne „demokratije“ sloboda pojedinca ima prednost pred obavezama prema zajedničkom dobru. U tom sistemu ne postoje nikakve društvene obaveze. Jedina relevantna dužnost jeste maksimizacija profita putem tržišnih transakcija. Etički postulati u tom sistemu ne igraju nikakvu ulogu jer korporacija, kao psihopatsko stvorenje, ne zna da prepozna razloge koji bi je sprečili da nanosi štetu drugima, niti zna postupati po njima. U njenom pravnom ustrojstvu ništa je ne ograničava u težnji za ostvarivanjem svojih sebičnih ciljeva i ona je prisiljena nanositi štetu drugima, ako je dobit koju time postiže veća od troškova. Samo pragmatička briga za vlastite interese i državni zakoni mogu obuzdati grabežljive nagone korporacija, a često ni to nije dovoljno da se zaustavi uništavanje ljudskih bića i ugrožavanje planete. Zarazna pohlepa vlada celokupnim kapitalizmom, jer konkurencija ne poznaje ni moral, ni zakon u perverznom podsticaju za povećanje profita po svaku cenu. Prevare, falsifikati , insajderske informacije, upravljanje vrhovima vlasti, korupcija i kriminal su samo od nekih imanentnih osobina kapitalizma. Kompletne države zapada su stavljene u funkciju najjačih korporacija, tako da se potpuno ista politika vodi u svima njima. To nije ni čudo pošto su vlasnici korporacija jedne te iste osobe i njihove verne sluge. Najveći cinizam je kapitalizam predstavljati kao demokratsko društvo, jer je demokratija nespojiva sa kapitalističkim društvenim uređenjem.

ISTORIJA KAPITALIZMA

Ovde ćemo se posvetiti osnovama na kojima počiva kapitalizam i ispratiti razvoj kroz vekove.

Za stvaranje novog duhovnog mentaliteta potrebnog za pojavu i razvoj kapitalizma bili su svakako najzaslužniji francuski filozofi Rene Dekart (1596. -1650. ) i Frensis Bekon(1561 —1626)

U moderno vreme, od 17. veka, kaže se da na filozofsku scenu stupa subjekt, što je filozofsko ime za pojedinca koji želi da sam bude nezaobilazan faktor u pitanjima istine. On misli da, ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako. U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu. On veruje da svako poseduje "prirodno svetlo razuma", odnosno "urođene ideje" pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio duboko nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku filozofiju. Zbog toga je došao na ideju da sva njemu poznata znanja podvrgne sistematskoj (metodičkoj) sumnji, ne bi li možda tako našao nešto u šta se ne može sumnjati. U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita:“ Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih i u ono što mi kazuju čula, pa čak i u matematičke istine - šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati?“ Odgovor je bio da čak iako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam. Ovu istinu on je izrazio u čuvenom stavu: Mislim, dakle jesam (na latinskom: Cogito ergo sum ).

Frensis Bekon, koji je dao još značajniji doprinos ideologiji novoga doba, odnosno vladavini prirodnih nauka i industrijalizma, postavio je tezu da glavni cilj naučnih istraživanja nije spoznaja prirodnih zakona, već ovladavanje prirodom uz pomoć tih zakona. Ne treba zaboraviti svu progresivnu ulogu koju je kapitalizam nosio dok je rušio staro društveno uređenje – feudalizam. Razvojem kapitalizma, omogućen je jedan potpuno novi tip organizacije društva, jer su na jednom mestu morali biti skoncentrisani proizvodnja, potrošnja i slobodna raspoloživa radna snaga. Gradovi postaju mesta gde će se na jednom mestu susresti svi činioci kapitalističke ekonomije. Materijalizam, racionalizam, empirizam i načelo korisnosti postavljeni kao veoma pogodan idejni okvir za razvijanje nove industrijske, kapitalističke civilizacije.

Bitan doprinos ideologiji industrijskog, kapitalističkog društva dao je takođe engleski filozof Tomas Hobs (1588. -1679. ). Prema njemu čovek po svojoj prirodi nije društveno biće, nego je slobodan i sebičan pojedinac (“čovek je čoveku vuk”, “homo homini lupus”). Čovek je sebičan, “usamljeni vuk” i zato u takvom prvobitnom prirodnom stanju vlada “rat svih protiv svih” (bellum omnia contra omnes). Hobs je tako ideološkoj paradigmi industrijske civilizacije dodao još jedno bitno obeležje: individualizam u njegovom radikalnom izdanju: egocentrizam. ( zar je potrebno objašnjavati svu neljudsku suštinu takvih idiotskih ideja? Nažalost, spominjemo ih iz prostog razloga što su takve nehumane ideje postale ideje vodilje za mnoge. )

Pokazalo se da lični interes, sloboda tržišta i slobodno preduzetništvo poseduju (bez obzira na negativne socijalne i ekološke “nuspojave”) veliku motivacijsku, inovatorsku i dinamičku snagu: 19. i 20. vek su bili doba neviđenog, eksplozivnog napretka nauke, tehnologije, proizvodnje i potrošnje, doba trijumfa nove industrijske civilizacije. Ipak, ubrzo su novi industrijski način proizvodnje i novi kapitalistički društveni poredak pokazali i svoju drugu ružnu, nehumanu stranu, pre svega u obliku grube i nemilosrdne eksploatacije radne snage (uključivši i dječji rad) koja je u skladu s Rikardovim “železnim zakonom nadnica” za svoj rad dobijala tek minimum potreban za puko preživljavanje. To je dovelo do otpora izrabljivanih i obespravljenih radnika, s jedne strane, a sa druge strane do pojave mnogih kritičara kapitalističke eksploatacije i zagovornika društvenih reformi i uspostave novog socijalističkog društvenog uređenja (Sen-Simon, Šarl Furie, Prudon, Robert Oven kao najznačajniji predstavnici socijalista utropista).

Najpoznatiji, najtemeljitiji i najradikalniji kritičar kapitalističkog ekonomskog i društvenog modela, Karl Marks (1818. -1883. ) upozorio je na osnovnu unutrašnju kontradikciju toga modela: dok nove tehnologije i nove proizvodne snage daju proizvodnom procesu kooperativni i društveni karakter, vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i prisvajanje viška vrednosti stvorenog tom proizvodnjom ostaju u rukama privatnih vlasnika kapitala. Ta suprotnost rađa neizbežnost klasnih sukoba koji će, kako je najavljeno u “Komunističkom manifestu”, dovesti do rušenja kapitalističkog društvenog poretka. U svom najvažnijem delu “Kapital”, Marks je dalje razvio Rikardovu radnu teoriju vrednosti, dopunjujući je zakonom o višku vrednosti, tj. o onom delu novostvorene vrednosti koji prisvajaju kapitalisti. Taj se višak vrednosti sve više koncentriše u rukama kapitalističkih magnata i na toj tendenciji Marks zasniva svoj ključni zaključak: “Centralizacija sredstava za proizvodnju i podruštvljavanje rada dostižu tačku na kojoj više ne mogu podnositi kapitalističku ljusku i razbijaju je”. Marks ističe da je kapitalizam u svojoj stogodišnjoj vladavini razvio proizvodne snage veće i kolosalnije od svih prethodnih civilizacija zajedno, ali on istovremeno upozorava i na na ključne slabosti toga sistema:

a) krajnje nejednaku i nepravednu raspodelu dohotka izazvanog krajnje surovom eksploatacijom; b)zakonomernu sklonost cikličnim krizama i s tim povezanom masovnom nezaposlenošću i

c) nezaustavljivu koncentraciju kapitala i stvaranje svemoćnih monopola,

d) kao i što će na kraju dovesti do propasti kapitalizma zbog zakona formulisanog kao zakon tendencijskog pada profitne stope.

Marks je takođe upozorio da se društvena i politička moć u kapitalističkom društvu u krajnjoj liniji zasniva na posedovanju novca i kapitala ( diktatura kapitala) i da su prema tome vlade u tim državama “samo odbor za upravljanje poslovima čitave buržoazije”. Inače, kako bi beznačajna manjina vladala nad svima ostalima.

Marksove ideje su snažno uticale na društvena i politička zbivanja u drugoj polovini 19. , a naročito u 20. veku . Stalne tehnološke inovacije, tržišna konkurencija, osvajanje novih tržišta, novi oblici industrijske organizacije i poslovanja, a pre svega neutoljiva žeđ za sve većim profitima bili su pogonska snaga koja je kapitalističkom sistemu davala dotad neviđen dinamizam, fleksibilnost i ekspanzivnost. Sve do sada kada kapitalizam posustaje i ne omogućava osnovnu svrhu svog postojanja, a to je beskonačno stvaranje PROFITA. Prekomerno bogaćenje kapitalističke klase objašnjavano je tezom “o održanju najsposobnijih”, dakle socijalnim darvinizmom kao neizbežnim prirodnim zakonom.

Međutim, sadašnje stanje kapitalizma koji je postao pretnja uništenju čovečanstva besomučnim uništavanjem prirode, nije bilo predmet izučavanja ni Marksa ni njegovih nastavljača. Pre nego što proizvodne snage „rastrgnu“ produkcione odnose, kapitalizam može uništiti čovečanstvo i planetu Zemlju bilo uništenjem prirode, bilo nuklearnim ratom. Kapitalizam može uništiti čovečanstvo, ali ne može sprečiti sopstvenu propast. Time uspostavljanje socijalizma postaje EGZISTENCIJALNA NUŽNOST OPSTANKA ČOVEČANSTVA.

Teoretičar socijalnog darvinizma, engleski filozof Herbert Spenser (1820. -1903. ), smatrao je bogaćenje prirodnom posledicom urođene superiornosti i darvinističkom sposobnošću prilagođavanja. Time je H. Spenser pružio teoretsko objašnjenje i moralno opravdanje bogaćenju: bogataši su bogati zato što su superiorni, jer biološki više vrede i zato niko, a pogotovo ne država, nema pravo dirati to bogatstvo, niti se sme mešati u način njegovog sticanja. H. Spenser je čak smatrao da svako pružanje pomoći siromašnima sprečava napredak ljudskoga roda, jer jedino oskudica može naterati te ljude, koji su po prirodi lenji da rade. Ovakve ideje samo može bolestan mozak da produkuje, a još veći umobolnici da ga primenjuju. Ipak, kompletan kapitalizam počiva na ovakvim i sličnim temeljima.

adam smith1Adam Smit (1723. -1790. ), osnivač ekonomske nauke, prvi je 1776. godine proklamovao osnovno načelo kapitalističkog modela: bogatstvo nacije proizlazi iz nastojanja svakog njenog pripadnika da ostvaruje vlastitu ličnu korist. Služeći svojim interesima, pojedinac zapravo služi društvenim, javnim interesima. Dobit koju stiče pojedinac svojom slobodnom delatnošću, koristi ne samo njemu, nego i celom društvu. A. Smit stavlja težište ekonomske motivacije na ostvarenje ličnog interesa, što je po njemu istovremeno i izvor opšteg blagostanja. Ali da bi mogli uspešno delovati na ostvarivanju svojih ličnih interesa, pojedinci moraju uživati potpunu slobodu: pojedinac je mnogo uspešniji kada njegovim postupcima upravlja “nevidljiva ruka tržišta”, nego kada ga vodi “nesposobna i pohlepna ruka države”. Dakle, načelo lične dobiti, zatim načelo “laissez – faire”, tj. slobodna trgovina i slobodno preduzetništvo neophodni su uslovi za uspešno poslovanje pojedinca, a time i za povećanje bogatstva nacije. Time je učenje Adama Smita postavilo ekonomski kamen temeljac za razvoj kapitalizma. Nije ni potrebno objašnjavati koliko je u stvari bio naivan Adam Smit kada je postavio osnove na kojima je trebalo da počiva kapitalizam kao sistem.

Još su dva čuvena ekonomista postavila dva dodatna kamena temeljca kapitalističkom ekonomskom sistemu. David Rikardo (1772. -1823. ) formulisao je “gvozdeni zakon nadnica”, prema kome nadnice radnika moraju pokriti samo minimum potreba za njihov opstanak. Svaki pokušaj države ili sindikata da poveća nadnice i izbavi radnike iz bede, sukobljava se s tim “gvozdenim, ” ekonomskim zakonom. Ovde nije ni potrebno objašnjavati krajnje nehuman pristup Davida Rikarda, jer on sebe nije mogao da stavi u položaj radnika da bi razumeo svu nehumanost takvog pristupa. Međutim, to će ostati kamen temeljac svake kapitalističke proizvodnje BEZDUŠNA eksploatacija, lišena bilo kakve humane dimenzije. „Humanost“ u kapitalizmu može da proistekne samo onda ako to ništa ne košta. Humanost i kapitalizam su uglavnom nespojive kategorije, jer jedna protivreči drugoj.

Francuski ekonomist Žan Baptist Sej (1767. -1832. ) je autor trećeg ključnog aksioma klasične ekonomske teorije - zakona o automatskom uspostavljanju i održavanju makroekonomske ravnoteže, odnosno ravnoteže između ponude i potražnje u uslovima slobodnoga tržišta. Prema tom Sejevom zakonu proizvodnja uvek stvara dohodak dovoljan da se kupi sve što se proizvede ( apsolutno nije u pravu), tako da nikada ne nastaje manjak kupovne moći, odnosno potražnje. No, navedena teoretska objašnjenja tržišnog, kapitalističkog modela nisu bila dovoljna za globalni pohod nove industrijske i kapitalističke civilizacije koja će obeležiti više od dva veka istorije čovečanstva. Bio je potreban još jedan bitan uslov: odgovarajuća tehnološka osnova na kojoj počiva kompletan sistem. Kapitalizam ga je izrodio.

Ipak, najveće promene u teoriji i politici kapitalističkog sistema izazvaće engleski ekonomist Džon Majnard Kejns (1883. -1946. ), njegove će ideje bitno oblikovati kapitalističku ekonomiju u toku pola stoleća, od 1930. do 1980. -tih godina. Njegova glavna teza je bila da je jedino država sposobna izvući neku ekonomiju iz duboke ekonomske krize i smanjiti visoku stopu nezaposlenosti i to tako da javnim finansiranjem iz državnog budžeta stimuliše potražnju i zapošljavanje. Kejns je upozoravao da visoku nezaposlenost ne može rešiti samokorigujući mehanizam tržišta. On je video samo jedno rešenje tog problema: finansiranje javnih projekata iz državnog budžeta da bi se podstakla potražnja, a sa njom i privredni oporavak. Dok je Kejnsova doktrina u sferi mikroekonomije ostavljala tržištu slobodno delovanje, na području makroekonomije, tj. u raspodeli nacionalnog dohotka, u kontroli agregatne potražnje i zaposlenosti, ona je pledirala za aktivnu ulogu države.

SAVREMENI KAPITALIZAM

U neoliberalnoj ekonomiji velike multinacionalne korporacije postaju glavni akteri na privrednoj sceni. Korporacije kojima je jedini cilj maksimizacija profita i porast vrednosti svojih deonica dominiraju, ne samo privrednim životom pojedinih zemalja, nego i globalnom privredom. Njima upravljaju profesionalni menadžeri, koji u mnogo slučajeva deluju nezavisno od vlasnika tih korporacija, tj. od vlasnika deonica. Dok je u klasičnoj ekonomskoj doktrini novac bio samo sredstvo razmene, štednje i akumulacije, u neoliberalnom, globalnom kapitalizmu novac postaje svrha za sebe, jer se njime steče ne samo bogatstvo, nego i ekonomska i društvena, odnosno politička moć. Glavno obeležje tog novog, radikalnog modela kapitalizma jeste zaokret prema maksimizaciji profita po svaku cenu, a naročito snižavanju troškova rada. Sve oštrija konkurencija nameće premeštanje proizvodnje u zemlje sa nižim troškovima rada, sa nižim poreskim opterećenjima, sa malom ili nikakvom zaštitom životne sredine i sa ostalim pogodnostima. Društveni ciljevi, koji su u doba prevlasti Kejnsove doktrine imali veoma veliku važnost, padaju sada potpuno u drugi plan. Profitni motiv se apsolutizuje, a novac dobija značenje najviše društvene vrednosti. Profitni motiv i novac kao vrhunske vrednosti prodiru i u van ekonomsku sferu, u područja kao što su obrazovanje, zdravstvo, kultura, sport i druge društvene i javne delatnosti. Zbog silno narasle ekonomske i društvene moći velikih korporacija J. K. Galbrajt nazvao je to novo doba korporativnim kapitalizmom. On je upozorio na simbiotičku povezanost moderne korporacije i države, “koja se zasniva na deobi moći i nagrada koje iz toga proizlaze”. Džon Kenet Galbrajt ovako opisuje sve dominantniju ulogu korporacija u modernom kapitalizmu: “Mit da je velika korporacija marioneta tržišta i nemoćni sluga potrošača i to je zapravo jedna od šala, uz pomoć kojih se ovekovečuje moć korporacija. . . Mi osećamo da naše živote oblikuju drugi; moderne korporacije odlučujuće utiču u modernom kapitalističkom društvu”. Najmoćnije korporacije ne samo da upravljaju ekonomskim, već upravljaju i političkim životima svih nas. Problem je u tome što ih niko nije ovlastio da to rade u naše ime. Time se kapitalistička „demokratija“ pretvorila u izrugivanje i cinizam bi bio reći da u kapitalizmu može postojati demokratija. Ako demokratije nema u procesu proizvodnje, nema je ni u međunarodnim odnosima, kakva je to „demokratija“ na nivou države? Ta „demokratija“ je samo surogat, odnosno isprazna reč kojom se prikriva surova istina da je ta „demokratija“ u stvari najsurovija diktatura krupnog kapitala.

Važan činilac jačanja moći korporacija i erozije uloge nacionalnih država u privrednim procesima je informatička revolucija, tj. kompjuterizacija proizvodnih, komunikacijskih, finansijskih i upravljačkih procesa. Ta je revolucija snažno ojačala proizvodni potencijal, dinamičnost, fleksibilnost, delotvornost, profitabilnost i konkurentnost velikih korporacija, omogućivši i podstičući njihovu nezaustavljivu globalnu ekspanziju. Mrežno komunikacijsko i poslovno povezivanje privrednih subjekata na regionalnom i globalnom nivou omogućeno je razvojem umreženih, interaktivnih kompjuterskih sistema. Korporacije su sada mogle bez poteškoća locirati svoje pogone i njima upravljati na bilo kojoj tački planete, premeštajući ih na mesta sa najnižim troškovima proizvodnje, naročito u zemlje trećeg sveta sa deset i više puta jeftinijom radnom snagom, s manjim ili nikakvim porezima i s nižim ekološkim standardima. U tim novim uslovima državne granice, uplitanje države u ekonomske procese radi zaštite javnih interesa i delovanje sindikata radi zaštite radničkih interesa, postali su nepodnošljiva smetnja ekspanzionizmu i slobodnom globalnom poslovanju sve moćnijih multinacionalnih korporacija i međunarodnog finansijskog kapitala. Među mnogim ekonomistima i političarima prevladalo je uverenje da je umrežena nacionalna i svetska privreda u novoj postindustrijskoj, informatičkoj eri povećala svoju sposobnost prilagođivanja, samoregulisanja i samoispravljanja, dakle sposobnost održavanja dinamičke privredne ravnoteže, bez potrebe za državnim regulisanjem. Sve je to išlo na ruku zagovornicima neoliberalne ekonomske doktrine, koja je poslednjih decenija 20. veka potpuno zavladala u SAD, a velikim delom i u Zapadnoj Evropi. Džona Majnarda Kejnsa, rodonačelnika državnog intervencionizma i socijalne države definitivno je zamenio Milton Fridman, profesor čikaškog univerziteta, glavni ideolog apsolutne slobode tržišta, beskompromisni zagovornik ukidanja državnog angažmana u privrednim procesima i ogorčeni protivnik socijalne države . Očito je da je bio dobro plaćen od najvećih korporacija da uobliči model kapitalizma koji će omogućiti korporacijama neograničenu moć uticaja kako na državu, tako i na ekonomske tokove. Osnovna ideja Miltona Fridmana i još nekih njemu bliskih ekonomista nazvanih „Čikaški momci“ je bila privatizacija svega što je u rukama države, liberalizacija finansijskih i privrednih tokova i nemešanje države u privredu i finansije. Rezultat svega toga je da se ogromno bogatstvo kojim su raspolagale države, odnosno društva za male pare, a ako može i besplatno preseli u ruke multinacionalnih kompanija. Time dotične države postaju kolonije kojima je svaki dalji razvoj onemogućen. Kompradori dovedeni na vlast „poštenim izborima“ u dotičnim zemljama služe samo da zaštite pljačkaše od bilo kakvih sankcija.

Liberalizacija je podrazumevala potpuno ograničenje carinskim barijerama zaštitu domaćeg tržišta. Rezultat toga je potpuno uništenje domaćih tržišta gde su multinacionalne kompanije potpuno zgazile domaće proizvođače. Sve ovo se desilo „zemljama u tranziciji“.

Ovim se samo potvrđuje Marksov stav izražen u „Kapitalu“ da se svi mi nalazimo pod diktaturom krupnog kapitala.

Kao šlag na tortu u ovakvom bezdušnom sistemu koji je propagirao Milton Fridman je već na početku šezedesetih godina 20. veka tražio i zahtevao da se država odrekne određivanja minimalnih plata, kamatnih stopa komercijalnih banaka, kontrole stanarina, programa socijalne pomoći, određivanja uvoznih kvota za neke proizvode, a posebno programa obaveznog penzionog osiguranja i finansiranja tzv. socijalnih stanova. Prema M. Fridmanu bi se morala uloga države ograničiti na donošenje opštevažećih pravila igre, tj. pravila tržišnog takmičenja. Pobijajući tezu da je privreda koja je zasnovana na slobodnom tržištu i na privatnom preduzetništvu inherentno nestabilna i sklona cikličkom kretanju s naizmeničnim usponima i padovima, on je osporavao potrebu državne intervencije u svrhu postizanja pune zaposlenosti, privredne stabilnosti i rasta. Da bi se postigli privredna ravnoteža i održivi rast, potrebno je ograničiti državnu aktivnost na monetarnu i fiskalnu politiku i na izgradnju stabilnog pravnog okvira.

wfox b 0622M. Fridman je najpoznatiji po svojoj monetarnoj teoriji, odnosno kvantitativnoj teoriji novca. On je bio uveren da su promene u količini novca u opticaju najvažniji pojedinačni činilac koji utiče na nivo cena i na opštu privrednu aktivnost. Njegovo insistiranje na ukidanje državnog intervencionizma bilo je motivisano, ne samo ekonomskim, nego i političkim razlozima: on upozorava da koncentracija moći u rukama države ugrožava slobodu pojedinca i „demokratiju. “ Jedino disperzija moći i prava odlučivanja, što se postiže „slobodnim“ delovanjem tržišta i slobodnim preduzetništvom, osigurava „slobodu“ i „demokratiju“. Kakav lažov!!!Kao dokaz svoje teze da politička sloboda ne može postojati bez ekonomske slobode on kaže: “Istorija ukazuje da je kapitalizam preko potreban za političku slobodu”. Poslednjih godina protekloga veka nastupilo je doba deregulacije, privatizacije i liberalizacije, a transnacionalne korporacije su toliko ojačale da su mogle vladama velikim delom diktirati ekonomsku politiku i zahtevati šire i slobodnije okvire svoga delovanja. Korporacije su postale toliko moćne da ugrožavaju države, a korporacije i njeni čelnici su zauzeli mesto politike i političara, kao novi vrhovni sveštenici i vladajući oligarsi našeg sistema, gde su političari bedni izvršioci volje velikih korporacija. Time su bivše socijalističke države prestale da budu narodne, a postale privatne prćije krupnog kapitala.

U stvari ovaj model kapitalizma, neoliberalni kapitalizam, ostavlja iza sebe i previše žrtava, da polovina svetskog stanovništva živi u siromaštvu, a planeta Zemlja vrtoglavo juri prema ekološkoj katastrofi . Problem kapitalizma je u tome što je on postao globalna ideologija bez morala. Samo budala može pomisliti da je kapitalizam kao sistem zasnovan na moralu, poštenju, humanizmu i društvenoj odgovornosti. Upravo je sve suprotno. Međutim, kapitalizam u sebi nosi sopstveno seme uništenja, jer je kao sistem neefikasan. Motiv proizvodnje u kapitalizmu je jedino i isključivo profit, a ne zadovoljenje društvenih potreba kao što je to slučaj u socijalizmu. Nemogućnost optimalnih ulaganja i maksimalnih rezultata je imanentan kapitalizmu kao sistemu. Jasno je da deoničari ne mogu biti zastupnici javnih interesa i da su ideje o moralnom preobražaju korporacija i o “deoničarskoj demokratiji” potpuna obmana građana.

Opasna je iluzija da globalni kapitalistički sistem, prepušten sam sebi, teži ravnoteži. Savremena finansijska tržišta su podložna naglim i nepredvidivim ekscesima i ako se njihova ravnoteža naruši preko određene kritične tačke, ona se neće sama vratiti u stanje ravnoteže. Učesnici u tržišnoj utakmici silom prilika su primorani na ignorisanje moralnih obveza i finansijska tržišta su inherentno amoralna. Ona se u svojim finansijskim transakcijama rukovode samo jednim načelom: maksimizirati svoju dobit.

Čak i Džordž Soroš osporava tezu da kapitalizam pridonosi jačanju demokratije, jer oni slede različita načela: u kapitalizmu je merna jedinica uspeha novac, a u demokratiji glasovi građana, u kapitalizmu je dominantan privatni, a u demokratiji javni interes. Raskorak između kapitalizma i demokratije, podseća Soroš, potvrđuje i činjenica da korporacije podupiru autokratske režime, ako to odgovara njihovim interesima. No, sposobnost država da se brinu o blagostanju svojih građana danas je na velikom iskušenju zbog velike moći i stalnog uticaja korporacija, što je rezultiralo dekonstrukcijom države. Multinacionalne korporacije i međunarodni finansijski kapital sve više potiskuju suverenitet nacionalnih država.

Njegovo mišljenje je da su vrata globalnoj prevlasti neoliberalnog kapitalizma postala širom otvorena velikim delom zahvaljujući programiranom urušavanju socijalističkih zemalja na kraju osamdesetih godina 20. veka. Neoliberalna doktrina je tako postala, bez konkurencije socijalističkih i levih ideja i pokreta, vodeća filozofija globalizovanog kapitalizma. (Glavne teze neoliberalne doktrine formulisane su tzv. Vašingtonskim konsenzusom, tj. neslužbenim sporazumom sklopljenim na početku osamdesetih godina 20. veka između vodećih predstavnika međunarodnog kapitala. Glavni elementi toga sporazuma ovako su definisani: a) ukidanje državnog, odnosno javnog sektora, ne samo u proizvodnim, nego i u uslužnim i infrastrukturnim delatnostima (maksimalna privatizacija); b) redukovanje državnog intervencionizma na najmanju moguću meru (maksimalna deregulacija). Krajnji cilj Vašingtonskog sporazuma je bio uspostavljanje tj. upravljanje svetskom privredom, navodno uz pomoć „slobodnog tržišta“, a zapravo odlukama centara svetskog finansijskog kapitala, bez mešanja nacionalnih država.

Iza teze o racionalnosti, delotvornosti i nezamenljivosti nesputanog delovanja tržišnih zakona krije se pokušaj globalnog finansijskog kapitala da uspostave “diktaturu kapitala” i da spreče svaki pokušaj obuzdavanja i nadzora nad neograničenim oplođivanjem kapitala bez obzira na humane, socijalne, ekološke i moralne posledice. Druga ideološka obmana neoliberalne doktrine se sastoji u tezi o tzv. “tricle down” efektu, prema kojoj profiti i bogatstva stvorena u kapitalističkoj sferi automatski delimično “prelivaju” dole, povećavajući prihode i blagostanje “donjih” društvenih slojeva. Dalja ideološka zamka neoliberalne doktrine jeste njena poruka da jedino slobodno, ničim ograničeno tržište osigurava punu slobodu pojedinca i stvarnu demokratiju, ali kako se od slobodnog tržišta, ako ono na jednom polu stvara bogatstvo i obilje, a na drugom nezaposlenost, siromaštvo i glad, može očekivati da unapređuje demokratiju, odnosno kako se od nezaposlenog, siromašnog i gladnog čoveka može očekivati da ravnopravno i uspešno sudeluje u političkom životu ili da bude u mogućnosti da utiče na bitne političke odluke.

Kao primer možemo uzeti Svetsku banku, Međunarodni monetarni fond i Svetsku trgovinsku organizaciju kao instrument globalnog, uglavnom zapadnog kapitala.

Svetska banka, uprkos svojim razvojnim teorijama, proklamacijama i programima, služi pre svega interesima globalizovanog finansijskog kapitala. Svetska banka je svojom politikom otvorili tom kapitalu u zemljama trećeg sveta prostor da eksploatišu njihove prirodne resurse i jeftinu radnu snagu, a da usprkos stotinama milijardi dolara zajmova razmere siromaštva, bolesti i gladi u većini tih zemalja ne budu smanjeni, nego čak i povećani.

Druga ključna međunarodna finansijska institucija, Međunarodni monetarni fond (MMF) nameće nerazvijenim zemljama brzu i bezuslovnu privatizaciju, restriktivne fiskalne reforme, smanjivanje rashoda za obrazovanje, zdravstvo i socijalnu brigu, liberalizaciju trgovine i kretanja kapitala. Siromašne zemlje, prisiljene liberalizovati svoju privredu potpunim otvaranjem granica stranoj robi i kapitalu, ne mogu izdržati konkurenciju tehnološki razvijenijih zemalja i stoga gube mogućnost da razviju vlastitu industriju. Ni jedna zemlja nije uspela da se industrijalizuje bez carinske zaštite sopstvene industrije i poljoprivrede. Ovakva situacija u Srbiji će neminovno dovesti do propasti srpske industrije i poljoprivrede, što će se katastrofalno odraziti na državu Srbiju i sve njene građane koji će u velikoj većini potonuti u potpuno siromaštvo .

Treća ključna organizacija koja služi globalnom, uglavnom multinacionalnom kapitalu je Svetska trgovinska organizacija koja stvara i ozakonjuje tiraniju bogatih nad siromašnima.

Privatizacija javnog sektora je jedan je od glavnih elemenata Vašingtonskog sporazuma, neoliberalne ekonomske doktrine i politike MMF. Naročito se insistiralo na brzoj i sveobuhvatnoj privatizaciji u tzv. tranzicijskim i nerazvijenim zemljama s objašnjenjem da su privatna preduzeća efikasnija od državnih. Iskustvo je, međutim, pokazalo da je to apsolutna laž, jer je u gotovo svim slučajevima dovela do smanjenja proizvodnje i zaposlenosti. U većini „tranzicionih“ zemalja privatizacija se dosad nije pokazala kao pokretačka snaga privrednog razvoja, odnosno da je socijalistički model bio mnogo bolji sistem, nego što je to kapitalizam.

Neoliberalna politika, međutim, ne zaustavlja se samo na totalnoj privatizaciji privrednih preduzeća: zahtevi za privatizacijom proširili su se i na javnu sferu ili na ono što se u većini zemalja do nedavno smatralo javnom sferom, kao što su železnice, elektroprivreda, vodoprivreda, autoputevi, morske i vazdušne luke, komunalne službe, obrazovanje, zdravstvo, naučna istraživanja, socijalne usluge, a u nekim slučajevima i vatrogasna služba, policija i zatvori. Takvi se zahtevi podudaraju sa stajalištem glavnog ideologa tržišnog fundamentalizma, Miltona Fridmana koji smatra da u nadležnosti države moraju ostati samo pravosuđe i oružane snage.

Velika većina ljudi oseća potrebu, u većoj ili manjoj meri i za nečim što nadilazi materijalna zadovoljstva - za pažnjom, ljubavlju, saosećanjem, mirom, sigurnošću, pravdom, za kulturnim i duhovnim vrednostima. Primeniti motive, ciljeve i način delovanja korporacija koje se rukovode isključivo sebičnim finansijskim interesima na sve sfere društvenog života vodilo bi vulgarizaciji života, degradaciji kulturnih, moralnih i duhovnih vrednosti i opštoj civilizacijskoj dekadenciji. Hiperkomercijalizacija ličnog i društvenog života i promocija egoizma i konzumerizma dovode do redukcije celovitog, višedimenzionalnog ljudskog bića na njegovu biološko-animalnu komponentu. No, usprkos pogubnim posledicama za napredak ljudske civilizacije, prodor totalne privatizacije i komercijalizacije zasad nezaustavljivo napreduje . Cilj korporacija je da i ljudska bića deluju poput njih, da i ona postanu nehumana: iz ljudskih se glava moraju isterati osećaji kao što su briga za druge, saosećanje, solidarnost. Najveća pokretačka snaga privatizacije nije samo dobit, nego jačanje korporacijskog poimanja života . Privatizacijom se potkopava društvena solidarnost na kojoj se zasniva opstanak društva. To se na primeru Srbije zove borba protiv komunizma. Solidarnost se mora rušiti, jer pojedincu mora biti stalo samo do sebe i ni do koga drugoga. Sa stajališta korporacija idealan je građanin bolesno lakom potrošač, motivisan psihopatskom verzijom koristoljubivosti. Društvena, kulturna i moralna obeležja korporacijske civilizacije koja se silovito nameću čitavom svetu mogla bi se ovako sažeti: a) prema korporacijskoj filozofiji je privatni, lični materijalni interes glavna pokretačka snaga, glavni cilj i svrha ljudskog delovanja; b) idealan tip građanina je nezasit potrošač, a altruisti su naivni ljudi; c) komercijalni učinak je merilo svih stvari, merilo ličnog uspeha i društvenog napretka; d) lični interes pojedinca je vrhovna vrednost, a opštedruštveni interesi i međuljudska solidarnost postaju sve više nevažni.

Korporacije , dakle, nisu odgovorne za humane, društvene ili ekološke posledice svog delovanja i koje baš zbog toga mogu biti i opasne za društvo, pogotovo ako se uzme u obzir njihova velika finansijska i ekonomska moć. U poslednjim desetlećima korporacije su toliko ojačale i zahvaljujući informatičkim tehnologijama i globalizaciji premrežile čitavu planetu, da su u sprezi s međunarodnim finansijskim kapitalom, postale, iako neformalna i difuzna, najmoćnija svetska ekonomska sila. Korporacije su postale tako moćne, da sve više utiču na državnu vlast i ne samo u sferi privrede, nego i na području javnih službi i unutrašnje i spoljne politike. Neke korporacije vole isticati svoju dobrotvornu, filantropsku delatnost želeći pokazati da im je stalo do društvene zajednice i očuvanja prirode. No čak i Milton Fridman, najgorljiviji teoretičar i zagovornik neoliberalne ekonomije, tvrdi da se radi o običnom licemerju. “Korporacije ne bi smjele trošiti novac svojih deoničara za društvene ciljeve koji nisu povezani s njihovim financijskim učinkom. . . Takvim se načinom gledanja na društvenu odgovornost visoki ideali svode na licemjerno uređivanje izloga. No licemerje je vrlina kada služi finansijskom učinku, a moralna je vrlina nemoralna kad mu ne služi”. Korporacije nisu osnovane kao moralni entiteti. Radi se o institucijama koje zapravo imaju samo jednu dužnost, a to je povećati vrednost deonica”. Ako neka korporacija i postupa u interesu društvene zajednice i daje sredstva za humanitarne, dobrotvorne ili kulturne svrhe, ona to čini samo ako to donosi neku korist. Kultura korporacija prisiljava menadžere da ne postupaju po vlastitoj savesti ili po moralnim načelima, već isključivo u poslovnom interesu svoje korporacije. Kao što ističe J. Bakan, korporacija se uvek rukovodi vlastitom korisnošću, bez obzira na humana i moralna načela. Korporacije su socijalno i ekološki neodgovorne institucije, što ukazuje, kaže J. Bakan, na “psihopatološki karakter korporacija”.

Nestankom socijalističkog privrednog i političkog sistema sa svetske scene otvoren je prostor za globalno širenje kapitalističkog ekonomskog modela i neoliberalne doktrine, a nove informativne tehnologije omogućile su korporacijama da čitav svet pretvore u svoje “lovište”. Počela je era globalizacije, pretvaranja nacionalnih ekonomija u mrežu globalne, svetske ekonomije, što je zahtevalo ukidanje teritorijalnih, pravnih i ostalih ograničenja slobodnom delovanju tržišnih zakona i slobodnoj globalnoj cirkulaciji roba i kapitala. Proces internacionalizacije društvenog života značio je gubitak ili barem ozbiljno sužavanje ekonomske suverenosti nacionalnih država: one su sve više gubile kontrolu nad razvijanjem svojih privreda. Sudbina nacionalnih privreda postala je bitno zavisna o trendovima u svetskoj privredi i o odlukama centara financijske moći, transnacionalnih korporacija i raznih međunarodnih ustanova i organizacija. A ukidanje, smanjivanje ili zanemarivanje nacionalnih propisa i nadzora dovelo je često i do bezobzirne eksploatacije radne snage (naročito u zemljama trećeg sveta), do upropaštavanja prirode i nekontrolisanog, često spekulativnog kretanja financijskoga kapitala. No dok, s jedne strane, proces globalizacije bitno smanjuje sposobnost nacionalne države da utiče na privredne procese, da formuliše i sprovodi autonomnu razvojnu politiku, s druge strane, podizanje konkurentnosti, osiguranje ekonomske i socijalne stabilnosti jednako kao i zaštita nacionalnih interesa zahtevaju aktivnu ulogu države.

Stoga nijedna zemljane bi smela svoju sudbinu prepustiti neizvesnostima svetskoga tržišta i odlukama međunarodnog kapitala, ali sе postavlja pitanje: kako se suprotstaviti naizgled svemoćnoj sili transnacionalnih korporacija i globalizovanog finansijskog kapitala? Dok je u industrijskoj eri radnička klasa organizovana u sindikate bila donekle uspešna protivteža svemoći kapitala, danas postindustrijsku epohu obeležavaju hegemonija globalizovanog kapitala i oslabljeni, degradirani položaj radnika.

Glavni uzrok tim opasnim i neodrživim posledicama postojećeg modela globalizacije je sama priroda neoliberalne ekonomije. Globalnom širenju načela i postulata te ekonomije su pridonele međunarodne institucije kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska trgovinska organizacija (WTO), delovanje kojih je podređeno interesima transnacionalnih korporacija i međunarodnih finansijskih krugova.

stiglic-fot-ZZE-JOVANOVICHJ. Štiglic smatra da je danas kapitalistički model na raskršću kao što je bio u vreme Velike ekonomske krize u tridesetim godinama: taj će se model, kao i onaj pređašnji klasični model koji je zapao u duboku krizu na rubu kolapsa, morati transformisati ili će kolabirati. Ako korist od tehnološkog i ekonomskog napretka ne budu pravednije raspodeljene, ako se jaz između bogatih i siromašnih bude i dalje produbljivao, ako se nastavi s uništavanjem prirode, postojeći neoliberalni model će se urušiti kako zbog vlastitih, urođenih grešaka, tako i zbog sve šireg i silovitijeg otpora diskriminiranih i obespravljenih društvenih slojeva i naroda.

Ideologiju tržišnog fundamentalizma, odnosno usko shvatanje ekonomske efikasnosti i bezobzirnu težnju za maksimizacijom profita, potrebno je zameniti širim shvatanjem ekonomije, uzimajući u obzir socijalne, humane, demografske i ekološke posledice ekonomskih odluka i procesa. Kod toga je bitno, ističe J. Štiglic, da se pronađe ravnoteža između individualnih i kolektivnih potreba i interesa, između samoregulišućeg mehanizma tržišta i regulativnog i korektivnog delovanja države. On je uveren da se doba vladavine tržišnog fundamentalizma i Miltona Fridmana bliži kraju i da će se svet uskoro vratiti idejama Džona Majnarda Kejnsa ili nekoj varijanti njegove doktrine. Jedan od prvih koraka u promeni postojećeg neodrživog stanja morala bi biti radikalna promena u ciljevima, upravljanju i politici Svetske banke, MMF i WTO, koje bi bilo potrebno transformisati tako da se od instrumenta bogatih zemalja i finansijskoga kapitala pretvore u zaštitnika interesa nedovoljno razvijenih i siromašnih zemalja i zaštitnika prirode. A da bi se to postiglo, bilo bi potrebno ukinuti stvarnu dominaciju SAD i drugih bogatih zemalja nad tim ključnim međunarodnim institucijama i zemljama trećeg sveta dati veću ulogu u utvrđivanju politike i donošenju odluka. Postoje mnogi uverljivi empirijski i teorijski dokazi o neodrživosti teze o magičnoj moći slobodnog tržišta prema kojoj ono, oslobođeno svih stega državnih propisa i ograničenja, osigurava na najbolji mogući način privrednu ravnotežu delotvornosti, razvitak, opšti napredak i blagostanje.

Džon Majnard Kejns prvi je argumentovano osporio sposobnost slobodnog tržišta da izvuče neku zemlju iz ekonomske krize i velike nezaposlenosti. U silaznoj fazi ekonomskoga ciklusa, objašnjavao je on, padaju profiti i rastu kamate, a to neizostavno vodi smanjenju privatnih investicija, padu proizvodnje i povećanju nezaposlenosti. Jedini izlaz je iz te kritično silazne spirale je intervencija države u obliku javnih investicija i drugih ekonomskih i socijalnih mera. Ta je formula spasila ekonomiju SAD u tridesetim godinama od kolapsa.

Kritici „slobodnog“ tržišta možemo težište staviti na moć monopola i oligopola da manipulišu tržištem i da tako spreče (ili smanje) slobodno formiranje tržišnih cena i njihovu ulogu u „automatskom“ uspostavljanju ravnoteže između ponude i potražnje. Ovde država mora da reaguje u regulisanju i usmeravanju privrednih procesa u uslovima “korporativnog kapitalizma” i imperfektnog tržišta, jer se jedino na taj način mogu izbeći veliki ekonomski poremećaji i osigurati sklad između pojedinačnih i opštih interesa. Sličnu argumentaciju iznosi i Džon Kenet Galbrait, veliki pobornik državnog intervencionizma. On tvrdi da ortodoksna, klasična ekonomska teorija laissez-faire i njena iluzija o kompetitivnom tržištu ne odgovaraju činjeničnom stanju kapitalističke ekonomije, pa o tome kaže: “Prepuštene same sebi ekonomske sile ne rade za opšte dobro, već za dobrobit moćnih”. Neopravdana nejednakost u raspodeli dohodaka kao neizbežna posledica “slobodnog” delovanja tržišnih zakona, koja se ne zasniva na radu i sposobnosti, narušava socijalnu stabilnost i koheziju. J. K. Galbrait zaključuje: da bi se uspostavila i održala ekonomska i socijalna ravnoteža, preko je potrebna afirmativna i aktivna uloga države.

Mnogi noviji kritičari neoliberalnog, „slobodnog“ tržišta ističu nedelotvornost delovanja „slobodnog“ tržišta koje se ogleda u sledećem:

a) cenovna elastičnost mnogih roba nije dovoljna, a to znači da sniženje, odnosno povećanje cena neće delovati proporcionalno na promene u potražnji, što smanjuje samoregulativno delovanje tržišnih mehanizma;

b) model cenovne konkurencije pretpostavlja da su sve robe homogene, što kod većine roba nije slučaj;

c) većinu odluka privredni subjekti donose bez potpunog poznavanja relevantnih činjenica, najčešće u uslovima velike neizvesnosti o toku budućih događaja;

d) ono što se čini racionalnim i delotvornim u kratkoročnom razdoblju, može se pokazati neracionalnim i neuspešnim u dugoročnom kontekstu i

e) ljudske odluke i postupke motivišu i pokreću veoma često lične navike, sklonosti i predrasude. Čovek je isto tako emotivno koliko i racionalno biće, što znači da njegove ekonomske odluke nisu uvek racionalne (ta teza ruši osnovnu pretpostavku klasične ekonomije o homo oeconomicusu, koji se, navodno, uvek racionalno rukovodi načelom maksimiranja korisnosti). Zbog toga je preko potrebna korektivna uloga kapitalističke države, kao komplementarnog faktora tržišnom mehanizmu koji ipak ostaje, usprkos svojim nedostacima, kao „nezamenjivi“ mehanizam autoregulacije i motivacije.

Kobni nedostatak neoliberalnog kapitalizma se vidi u njegovim socijalnim posledicama, ali i u tome što je taj model protivrečan imanentnim tendencijama informacione revolucije. Ta je radikalna varijanta kapitalizma obespravila radnike i degradirala njihov socijalni položaj, što je u suprotnosti s promenama proizvodnog procesa izazvanih novim informacionim tehnologijama. Te tehnologije, naime, zahtevaju veću motivaciju i inicijativu radnika, više obrazovanje, veću slobodu, autonomiju i veću participaciju u radnom i upravljačkom procesu svih učesnika, uključujući i radnike. Nove informacione tehnologije korenito menjaju prirodu proizvodnog procesa: radnik više nije privezak mašine koji manje ili više rutinski obavlja radne operacije, već postaje programer, regulator i nadzornik kompjuterizovanih mašina. On sada ne obavlja rutinske poslove, već poslove koji zahtevaju znanje, inicijativu i inteligenciju. Radni i poslovni procesi u potpuno kompjuterizovanom i umreženom preduzeću ne podnose hijerarhijski tip organizacije: tu više nema nadređenih i podređenih. Taj novi model informacionog preduzeća ne traži podložne, rutinske, nezainteresovane radnike, već samostalne, inicijativne i kreativne saradnike, partnere. Drugim rečima, nove informatičke tehnologije u svojoj krajnjoj konsekvenci zahtevaju participaciju i partnerski odnos svih učesnika u radnom procesu, traže samoupravljanje umesto upravljanja, a da bi se to ostvarilo, neophodno je promeniti društveno-ekonomski model u socijalistički.

Štiglic smatra da država, pod uslovom da nije servis korporacija, može odigrati bitnu ulogu u otklanjanju nedostataka tržišnog mehanizma, koji se manifestiraju u obliku povremenih recesija i kriza, u visokoj nezaposlenosti i socijalno neprihvatljivim razlikama u raspodeli dohodaka. Iz svega ovoga je apsolutno vidljivo da je kapitalizam odigrao svoju ulogu i da postaje kočnica razvoju ljudskog društva. Delovanjem korporativnog kapitalizma, gušenjem elementarnih ljudskih prava, čovečanstvo neumitno klizi ka totalitarizmu fašističkog tipa, gde se sva vlast nalazi u rukama krupnog kapitala.

UMESTO ZAKLJUČKA

Nalazimo se u svetu sve više dominantnom jednoobraznom vizijom društveno-političkog sistema, u čijem su središtu kapitalizam i lažna parlamentarna demokratija, kao politička forma koja se deklariše kao najbolja. Živimo u svetu gde je ta kombinacija predstavljena kao jedini moguć i prihvatljiv put za čovečanstvo. Taj kapitalizam u kome dominiraju privatni interesi jeste politika koja se svodi na rukovođenje državom od strane “rukovodilaca” izabranih ” glasanjem”. LAŽ. Ovako predstavljen sistem je jednostavno atak na zdrav razum. Krupan kapita jednostavno drži u šaci kompletnu državu, a izabrani pradstavnici naroda su bedni izvršioci volje tog istog kapitala. Nije bitno da li su ti rukovodioci ucernjeni, potkupljeni ili deo istog kapitala, bitno je da zakoni koji se donose su uvek u korist tog istog kapitala, a protiv interesa naroda. Takav parlamentarizam je najobičnioja farsa u kojoj svi mi učestvujemo.

Ovde se postavlja pitanje je da li je zaista taj model jedini? Pitanje alternative je dakle globalno pitanje: možemo li da zamislimo, možemo li da želimo potpuno drugačiju organizaciju društva? Ukoliko nas pitate koja je alternativa, to je pre svega jedino moguća promena kompletnog društveno – ekonomskog sistema, odnosno stvaranje socijalizma kao preduslova za ostvarenje cilja, a to je KOMUNIZAM. Šta znači komunizam? U najvažnijim crtama to je društvo koje je organizovano na svim nivoima, ekonomskom, političkom, društvenom na nečim drugim nego što je privatno vlasništvo, nečim drugim u odnosu na vladavinu maksimalnog profita, društvo koje ne bi bilo ozakonjeno kapitalističkim egoizmom koji danas nama vlada.

Stavljajući Srbiju u kontekst svega ovoga možemo zalključiti da je situacija još gora i crnja, pošto se ubrzano sprovodi deindustrijalizacija zemlje sa svim najgorim posledicama po sve građane Srbije. Pošto je Srbija izgubila sve uloge koje država treba da ima, Srbija ubrzano od trećerazredne kolonije postaje nedefinisana teritorija u raspadanju. To jeste najvažniji cilj globalizacije kojim se voljom zapadnih moćnika i njihovih srpskih podguznih muva rešava pitanje Srba na Balkanu. Nestanak Srbije kao države i Srba kao naroda je interes zapada. Očito je da je to dobilo najveće ubrzanje upravo u ovom trenutku, jer u Srbiji gotovo ne postoje snage ( izuzimajući KPS ) koje mogu i žele da zaustave ove pogubne procese. Kapitalizam ima mogućnost da uništi svet, ali nema snagu da spreči sopstvenu propast. Upravo zbog toga je zadatak pravih komunista da unište kapitalizam, dok kapitalizam nije uništio nas.

BORBA ZA USPOSTAVLJANJE ISTINSKOG SOCIJALIZMA JE USLOV SVIH USLOVA OPSTANKA ČOVEČANSTVA. POBEDOM ISTINSKOG SOCIJALIZMA, POVRATAK KAPITALIZMA NEĆE VIŠE BITI MOGUĆ.

(O ovoj temi šta zaista znači istinski socijalizam pozabavićemo se u najskorije vreme )

Pročitano 5854 puta Poslednji put izmenjeno četvrtak, 19 decembar 2013 08:01

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.