21
uto, nov

Srpska diplomatija u američkim depešama: „Saga o lažima, izdaji i nepoštenju“

Iz strane štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Jelena-Guskova

Ceo svet se uzbudio zbog mogućnosti da preko depeša američkih diplomatskih činova, objavljenih na Vikiliksu, sazna šta se dešava sa one strane zavese svetske diplomatije. One su se odnosile na sve države i na mnoga pitanja, a količina im je bila tolika  (četvrt miliona stranica) da je bilo užasno teško da se neka zemlja ili neki problem izbrišu.

Stručnjacima koji proučavaju Balkan  je posebno važno bilo da shvate pozicije zainteresovanih strana, na primer, u vezi sa Kosovom, sa pridruživanjem NATO-u i EU. Očigledno je da se vlasti u Beogradu nisu uvek otvoreno izjašnjavale u vezi sa tim pitanjima, mada se zajednička tendencija ponašanja srpske diplomatije videla dovoljno jasno. Eksperti su gatali, gradili pretpostavke a da često u rukama nisu imali potvrde za to.

Na sreću, nedavno se u Beogradu pojavila knjiga Nikole Vrzića „Tajne beogradskih depeša“[1], u kojoj  su na 120 stranica objavljeni dokumenti američke diplomatije iz perioda 2006. – 2010. god. koji se odnose na Srbiju. Zaključak autora je jadan: materijali pokazuju da je rukovodstvo zemlje (mada ima i izuzetaka), kao i diplomatija, godinama lagalo svoj narod, iako su docnije te laži obelodanjene. Vrzić  je svoju knjigu nazvao „saga o lažima, izdaji i nepoštenju“.

2006. godina  predstavlja vreme aktivnih pregovora u Beču u vezi sa pitanjem statusa Kosova, te su zato američke diplomate ozbiljno proučavale poziciju srpskih lidera. Depeše američkih diplomata iz Beograda pokazuju da su u  2006. godini predsednik vlade Vojislav Koštunica (DSS) i predsednik Boris Tadić (DS) u vezi sa Kosovom imali istovetno mišljenje: nezavisnost pokrajine je za Srbiju neprihvatljiva. Međutim, zapaljiva antiamerička retorika V.Koštunice je diplomatama pokazala, da je svaki dalji razgovor sa njim u četiri oka besmislen. Shvatili su da je Koštunica spreman da se za Kosovo bori do kraja, i da više pažnje treba da poklone predsedniku B.Tadiću.

Pri tom je iz depeša očigledno da je plan za nezavisnost Kosova u Vašingtonu bio odavno pripremljen, i da su u svim privatnim razgovorima amerikanci govorili da će Kosovo svakako biti nezavisno, a da se „od Srba očekuje da oni to što lakše progutaju, da ne ometaju i da budu konstruktivni“ (str. 19). Koštunici i Tadiću je čak predlagana i varijanta koja je, kako se činilo amerikancima, bila baš zgodna: kao, Kosovo je izgubio Milošević, a ne sadašnje rukovodstvo. Predlagano im je da se pronađu način i forma kako da se okrivi Milošević, a njihova krivica spere. Kada je ta varijanta odbijena, ministar inostranih poslova Slovačke Jan Kubiš je Srbima poslao upozorenje: voz je krenuo, a kraj puta je – nezavisnost Kosova.Beogradje bio začuđen zbog takvih aluzija, ali mišljenje nije promenjeno.

Amerikanci su nastavili da rade sa ostalim liderima zemlje, smatrajući da je B.Tadić elastičniji i da je sa njim lakše doći do kompromisa. Autor knjige pretpostavlja da je Predsednik svo vreme „balansirao između izdaje i straha od svog naroda“ (str. 23). Depeše pokazuju kako je B.Tadić postepeno, od „ne“ nezavisnosti Kosova prešao na spremnost da prizna tu činjenicu. Na tom putu su se našla i njegova pravdanja američkoj ambasadi o savetovanjima, i pridruživanje programu NATO-Partnerstvo za mir i prihvatanje misije EULEKS na Kosovu, i slaganje sa planom Ban Ki Muna o Kosovu koji se sastoji do 6 tačaka,  i saglasnost  sa novim pregovorima. Iz depeša se vidi da je predsednik bio vrlo uznemiren zbog svoje političke karijere, jer ukoliko bi došlo do priznanja nezavisnosti Kosova njemu bi birači okrenuli leđa. Šta više – on se plašio da ne doživi sudbinu ubijenog premijera Z.Đinđića.

Prve promene u poziciji Predsednika amerikanci su primetili kada je B.Tadić rekao da je za njega prioritet  zaštita Srba na Kosovu (a ne borba protiv nezavisnosti). Zatim je, u julu 2007. godine, Tadić izjavio da neće dozvoliti da Kosovo zasmeta naporima Srbije da se integriše u EU i NATO. A zatim još otvorenije: „Tadić… je tvrdio da je raščistio sam sa sobom i da je prihvatio da nezavisnost Kosova predstavlja neizbežnost…“ (str. 25). Pomoćnik američkog državnog sekretara  Danijel Frid je u oktobru 2006. godine pisao iz Rima u Vašington da je Tadić „saopštio da on neće predstavljati prepreku naporima međunarodne zajednice da regionu donese stabilnost, čak i ako to pretpostavlja neki oblik nezavisnosti Kosova“ (str. 27).

Kada su američke diplomate shvatile da u Tadiću imaju najboljeg mogućeg sagovornika, u avgustu 2006. godine izrazile su potpuno konkretnu zainteresovanost da podrže njegovu političku karijeru.

Početkom 2007. godine diplomate javljaju da Tadić teži da završi kosovski proces što pre, da govori samo o evrointegracijama, jer Kosovo predstavlja već rešeno pitanje. Šta više, on se distancirao i od pregovaračke grupe u Beču iz marta 2007. godine, izjavljujući da njeni članovi predstavljaju zarobljenike društvenog mišljenja. U julu – septembru 2007. godine u mnogim   saopštenjima američkih diplomata konstatuje se Tadićeva želja da „okrene glavu“ dok Evropa bude rešavala kosovsko pitanje, kao i da se podvlače njegove sumnje – kako da se narodu objasni gubitak pokrajine, kada do toga dođe.

Tadić je direktno svoju poziciju u vezi sa Kosovom povezivao sa podrškom SAD-a i drugih evropskih zemalja njegovoj partiji, često podvlačeći  da će Srbija da uradi sve što ima veze sa saradnjom sa Tribunalom i sa priznanjem nezavisnosti Kosova, ukoliko on bude na vlasti (str. 35). Kao odgovor na ličnu molbu Tadića Srbima je u decembru 2006. g. pružena „investicija poverenja“ u obliku dozvole da se pridruže NATO-programu Partnerstvo za mir.

Videći da Srbi sa velikim teškoćama pristaju na potpuno odvajanje Kosova amerikanci su razradili plan pod dosadnim nazivom „Strategija K-1“. Ali o tom planu se ništa nije znalo sve dok depeše američkih diplomata nisu postale svojina javnosti. Cilj plana je da se Beograd natera da prizna Kosovo i da se to učini mirno, bez potresa i ozbiljnih posledica. Strategija je uključivala četiri faze.

U prvoj je trebalo da SAD pomognu dolazak na vlast u Srbiji „demokratskom“ rukovodstvu (na izborima u januaru 2007.god.) koje priznaje nezavisnost pokrajine. Vašington je preporučio da se u predizbornoj kampanji oslonac stavi na realističku politiku u odnosu na Kosovo. Naglasak se stavljao i na mlade: za njih su pravljeni koncerti, diskusije, seminari, internet prezentacije. Pozivali su ih da glasaju za budućnost, za demokratiju. Novac za podršku DS je dolazio od nevladinih organizacija, humanitarnih fondova, zapadnih ambasada, i t.d.

U drugoj etapi zadatak je bio da se „upravlja posledicama“ odvajanja Kosova, što je značilo da se društvo ubedi u neizbežnost gubitka pokrajine. U vezi sa tim preporučivalo se da se aktivno koriste masmediji koji je trebalo da budu puni pozitivnih članaka o svetloj budućnosti, o rešavanju nasušnih životnih pitanja. Obzirom da SAD i njihova politika nisu preterano popularni u Srbiji, „Strategija“ je pretpostavljala da Srbe ne treba da ubeđuju stranci, već „progresivni“ Srbi, što je i učinjeno. O tome, da je Kosovo izgubljeno govorili su spisateljica Biljana Srbljanović, političari Vuk Drašković, Čedomir Jovanović i drugi.

Treća etapa je pretpostavljala da Srbiju odobrovolji nizom novčanih donacija, kao i time da se u društvu široko prodiskutuje o tome, kako da se pomoću njih poboljša život. Bilo je planirano da se Srbiji da oko 60 miliona dolara (od njih preko 20 miliona za Sandžak i južne oblasti Srbije i 1 milion za Dom omladine).

Četvrta etapa je trebalo da preorientiše Srbiju na budućnost (evro-atlanske integracije), a ne na prošlost (Kosovo). Kako piše autor knjige, „i tako smo mi prošlošću platili budućnost“ (str. 40), ali budućnost bez perspektive i lažnu. Sudeći prema depešama, još početkom 2006. godine i amerikanci, i evropljani su znali da  EU ne može u skorijoj budućnosti da ponudi prijem Srbiji u Evropsku Uniju. Angela Merkel je Tadiću otvoreno rekla još u novembru 2006. godine da će Srbija morati da čeka na odluku najmanje sledećih 10 godina.  A Mihael Fluger iz nemačkog MIP-a je SAD-u saopštio da Nemačka „ne želi da vidi“ Srbiju u EU (str. 41).

Mada je B.Tadić 2007. godine uporno ponavljao da za Srbiju Evropska Unija nema alternative i da to nema nikakve veze sa priznanjem Kosova, evropski političari (diplomate Velike Britanije, Francuske, Nemačke, SAD), kako se to vidi iz depeša, nisu osećali umor dok su ponavljali rukovodstvu Srbije da su to dve uzajamno povezane stvari (str. 42). Pošto su prošle dve godine od samoproglašenja nezavisnosti Kosova to pitanje su zapadne diplomate bile prinuđene da izlože u pisanom obliku (januar 2010. godine)  na savetovanju političkih direktora  ministarstava inostranih poslova SAD, Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije. Na predlog Francuske, odluka o srpskoj kandidaturi za EU mora da zavisi od obostranog uzajamnog priznanja Srbije i Kosova. I u mnogim docnijim  diplomatskim depešama ta dva pitanja se više ne razdvajaju (str. 44).

Jedina zemlja koja je bila spremna da iskreno i bez kompenzacije pomogne Srbiji je bila Rusija. Čak i američke poruke pokazuju da je pozicija Moskve u vezi sa Kosovom bila  dosledna i beskompromisna. Pri tom iz dokumenata  se vidi da je srpska diplomatija bila krajnje skeptična prema poziciji Rusije. Tako je ambasadorka Srbije u Rusiji  amerikancima govorila da ona „nije optimista u vezi sa pitanjem šanse da Srbija zadrži Kosovo“, kao i da „ona ne veruje da će Moskva pokvariti svoje odnose sa SAD  i Evropom zbog blokade  konsenzusa  po pitanju krajnjeg statusa Kosova“ (str. 47). Po njenom mišljenju  Srbija  će postati žrtva ruske pragmatične spoljne politike. 2.marta 2007. godine američke diplomate su savetovale Danijela Frida pred njegov polazak u Beograd: „Mogli biste da pokušate da mu (Tadiću)  zabijete u glavu da bi ruski veto u Njujorku  bio loš ne samo za Srbiju, već i za njega lično, jer bi se on u tom slučaju sudario sa diplomatskim koracima, i  još nestabilnijom i opasnijom kosovskom stvarnošću“ (str. 49).

Bez obzira na to, 23. maja 2007. godine Rusija se u Savetu bezbednosti usprotivila Ahtisarijevom planu o nadziranoj  autonomiji Kosova. Zvanično – Beograd je zahvalio Moskvi za principijelnu poziciju, ali je u depeši od 12. jula 2007. godine pomenuti američki diplomata Frid napisao da mu je „Tadić rekao da će od ruskog veta u Savetu bezbednosti Srbija izgubiti jako mnogo, opisujući pri tom scenario koji će se završiti jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, koje će biti praćeno američkim i evropskim priznanjem i povećanjem distance između SAD i Srbije“ (str. 50).

Da se prisetimo pozicije Moskve. Ona je pretpostavljala  da  je „forsiranje rešenja o suverenizaciji Kosova kontraproduktivno.., da plan specijalnog predstavnika Generalnog sekretara OUN M.Ahtisarija ne može da posluži kao platforma za izradu konačne odluke SB OUN o Kosovu, jer u njegovoj osnovi leži ograničavanje  suverenih prava jedne države – članice, što je protivurečno međunarodnom pravu, pa i Statutu OUN, a to stvara ne samo očigledni presedan u svetskoj praksi, već je taj plan prepun predvidivih negativnih posledica po regionalnu i međunarodnu stabilnost..“[2] SAD su pokušavale da na Rusiju izvrše uticaj tako što su, između ostalog, predlagale srpskom ministru inostranih poslova Vuku Jeremiću da „tiho zamoli vladu Rusije da podrži rezoluciju“ u Savetu bezbednosti (str. 50), ali je Jeremić odbio da to učini.    

Principijelna pozicija Rusije SAD-u nije ostavila drugu mogućnost, osim da inicira jednostrano proglašenje  nezavisnosti Kosova. Danijel Frid je pisao: „Nezavisnost Kosova je neizbežna  i ogromnu cenu će platiti svaka nacija koja nam se nađe na putu“ (str. 51). Bez obzira na tako oštre izjave, SAD su od tog trenutka počele da nailaze na prepreke. A najvažnije je - niz zemalja je odbio da prizna Kosovo bez izglasane rezolucije SB.

SAD su pretpostavile da će Kosovo biti priznato u decembru 2007, odmah posle završetka pregovora između Beograda i Prištine, znači - najkasnije u januaru 2008. godine. Međutim, u te planove su se umešali događaji u Srbiji, a konkretno – predsednički izbori, planirani za februar 2008. godine. Shvatajući da će se šanse za pobedu B.Tadića  na izborima jako smanjiti  ukoliko Kosovo proglasi nezavisnost, saborci Predsednika i on lično su različitim kanalima počeli da mole amerikance i evropljane da odlože priznanje Kosova do završetka izbora u Srbiji. Ubeđivali su ih da Tadić predstavlja  „najprozapadnijeg lidera u regionu,  i da će zato njegova pobeda da znači da će Srbija ostati na putu evro-atlanskih integracija (str. 54). SAD nisu imale ništa protiv, ali su Tadiću ponudili spisak onoga, što on treba da uradi ukoliko dođe do proglašenja nezavisnosti pokrajine[3](takozvana crvena linija), sa čime se Tadić složio (str. 54 – 55). Vašington je bio siguran da će posle proglašenja nezavisnosti Kosova  Tadić sve svoje postupke meriti prema poziciji SAD.

U toku predizborne kampanje predsednik je birače ubeđivao da je on i za Kosovo, i za Evropu, i da će do kraja  istupati protiv nezavisnosti pokrajine, istina, podvlačeći da će samo put u Evropu rešiti problem. Da bi podigao rejting Predsednika, ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić  je zamolio predstavnicu SAD u SB Džeki Volkot da doprinese kako bi zasedanje SB 16. januara 2008. godine bilo otvoreno, jer bi u tom slučaju na njemu mogao da istupi i B.Tadić. Amerikanci su se složili. Sve je izgledalo korektno – predsednik je govorio da „Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova i da će štititi svoju teritorijalnu celovitost i suverenitet korišćenjem svih dostupnih demokratskih sredstava, pravnih dokumenata i diplomatskih metoda.“[4]Pojava Tadića u SB sa patriotskim govorom njemu je u predsedničkoj trci jako pomogla.

Sticao se utisak da je Predsednik zaigrao duplu igru: amerikancima je obećavao ustupke u vezi sa Kosovom, a u zemlji i na međunarodnim tribinama se borio za teritorijalnu celovitost svoje zemlje. I više od toga: u Beogradu je razrađen čak i tajni plan delovanja srpske vlade u slučaju da Kosovo proglasi nezavisnost. Međutim, američka diplomatija je u Srbiji radila i sa drugim rukovodiocima. Budući šef pregovaračke grupe za Kosovo, politički direktor u Ministarstvu inostranih poslova Borko Stefanović, kako saopštava depeša od 10. decembra 2007. godine amerikancima je predao detalje tog plana, sa kojim je bio upoznat samo uzak krug ljudi.

Depeše pokazuju takođe kako su amerikanci radili sa političkim strankama, pokušavajući da utiču na građenje političkog sistema , sa crkvenim licima, jer su među njima imali javne simpatizere (Irinej Dobrijević, episkop Teodosije), i da su otvoreno podržavali muftiju sandžačkog Zukorlića. Važna tema u depešama je postala i reforma armije i stupanje Srbije u NATO.

U dopisima američkih diplomata navođeno je da se reforma armije Srbije vrši u „našem interesu“, i da je glavno dostignuće bila „izmena stanja svesti srpskih oficira“ (str. 85). U Srbiji je Tadić mnogo puta ponavljao da će Srbija uvek da se pridržava neutralnosti i da nema nameru da uopšte stupi u NATO. Međutim, u depešama iz 2007. godine navode se reči Predsednika da „integracija Srbije u NATO predstavlja njen prioritet broj jedan“ (str. 86). Pri tom se govorilo  ne o nekom obliku saradnje, već o punopravnom članstvu. Upravo o tome je govorio Vuk Jeremić u Briselu 5.09.2007. godine u toku prezentacije dokumenta  o ciljevima Srbije u programu „Partnerstvo za mir“ (str. 87). Dokument su pripremili amerikanci, ali su u vladi Srbije njega u velikoj meri ispravili, međutim usmeno Vuk Jeremić je izgovorio ono, što je Boris Tadić i ranije govorio američkim diplomatama. U saopštenju od 8.12.2008. godine sa zatvorenog savetovanja rukovodstva NATO rečeno je : „Saveznici su se prepirali i po pitanju stupanja Srbije, pri čemu su Italija, Mađarska i Norveška predložile da se Srbija pohvali zbog njenog evro-atlanskog puta, kojim je Beograd počeo da ide, ali su SAD upozorile da bi to moglo pažnju javnosti da skrene na sve veće evro-atlanske težnje Beograda.“ (str. 89). SAD  su aktivno pomagale da se u srpskoj javnosti formira novi imidž NATO: izdvajale su novac za obuku novinara, nudile su specijalne grantove za radio i TV emisije, vodile su razgovore u najvećim novinama, pisale članke po porudžbini.

U istom pravcu je vršena i reforma armije. U depešama se konstatuje da su glavni reformatori armije prema NATO-standardima,  koje bi vodile docnijem stupanju u NATO, načelnik Generalštaba general-major Zdravko Ponoš i ministar odbrane Dragan Šutanovac. U junu 2007. godine Šutanovac je rekao ambasadoru SAD u Beogradu da je „njegova misija da priprema srpske oružane snage za stupanje u NATO“ (str. 96). U depeši od 7.05.2009. godine konstatuje se da „ministar odbrane Dragan Šutanovac… prilježno radi na izmeni društvenog mišljenja o NATO i SAD“ (str. 96 – 97). Za  amerikance je takođe bilo vrlo važna činjenica da im je ministar odbrane obećao da „srpska armija nema ni planova, ni interesa da se meša u poslove Kosova, bez obzira kako će se scenario razvijati“ (str. 98). Amerikanci su sigurni da se odnos Srbije prema NATO-u neće promeniti čak ni ako u Ministarstvu odbrane dođe do promena i premeštaja.

Kako se konstatuje u diplomatskoj prepisci, posle proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine B.Tadić i njegovi ministri su bili prinuđeni da izraze svoje negodovanje albancima, amerikancima, i onim zemljama koje su Kosovo priznale za samostalnu državu. Međutim, u depešama se podvlači da je to pozorišna predstava koju je odigrala srpska politička elita kako bi zadržala glasove demokrata za sledeće izbore. Na jednom političkom prijemu Vuk Jeremić je „prišao saradniku ambasade (SAD) i izvinio se zbog svojih antameričkih izjava i zamolio da se ambasadoru preda njegov pozdrav…“ (str. 110).

U knjizi se američki materijali završavaju sa 2010. godinom. Oni odražavaju nezadovoljstvo SAD zbog pozicije Srbije, odluku da se pojača pritisak na Beograd, pretnje da će se evropske perspektive za Srbiju odložiti. Beogradu se preporučuje da preduzme nove korake radi normalizacije odnosa sa Kosovom. Otvoreno „Srbija mora da prizna Kosovo ukoliko hoće da uđe u EU“ je već postalo glavni lajt-motiv svih diplomatskih razgovora sa rukovodstvom Srbije. Sudeći po svemu Beograd je počeo da izvršava upravo taj nalog glavnih evropskih država. Njegova pozicija u poslednjim događajima na Kosovu je potpuna nezainteresovanost da se konflikt reši u korist Srba sa Kosova i Srbije.

[1]  Vrzić N. Vikiliks: Tajne beogradskih depeša. Beograd: Naš pečat: Fond Slobodan Jovanović, 2011. – 138 s.

[2]  MINISTARSTVO INOSTANIH  POSLOVA RUSKE FEDERACIJE. SAOPŠTENJE ZA MASMEDIJE 677-29-04-2007.//www.mid.ru

[3]  Dokument nije objavljen.

[4]  Dokument OUN.S/PV.5821

Članak preuzet sa:

http://srb.fondsk.ru/news/2012/01/07/srpska-diplomatiia-u-americhkim-depeshama-saga-o-lazhima-izdaii-i-neposhtenu.html

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha