nedelja, 12 jul 2015 00:00

Zašto sam postao komunista?

Napisala Sekretarijat KPS
Ocenite ovaj članak
(3 glasova)
{jb_brownbox}Član KPS -  odgovor na pitanje , Zašto želite da se priključite Pokretu?{/jb_brownbox}
kps

Poštovani drugovi,
Razlog zbog kojeg želim da vam se pridružim leži u mom ličnom saznanju baziranom delom na iskustvu što radnom, a što iz prostog posmatranja situacije u kojoj se kao društvo nalazimo, da koren svih zala, kojima smo kao društvo okruženi, leži upravo u kapitalističkom načinu proizvodnje i razmišljanja. Upravo taj sistem budi ono iskonsko zlo skriveno duboko u nama, rasplamsava pohlepe, bahatost, mržnju, sebičnost,  želju za bezumnih radnjama, ne mareći za ljudske patnje, a sve u cilju profita, koji postaje najbitniji determinanta nekakvog besmislenog uspeha. Posledice ovakvog načina proizvodnje i razmišljanja dobro smo osetili na svojoj koži ,poslednjih dvadesetak godina, izgubivši sve ono što su generacije pre nas stvarale.  U rekordnom roku smo od ponosnim radnika postali najobičnije roblje za jednokratnu upotrebu, bez dostojanstva, bez cilja, bez vere u sebe, bez ikakve nade, pali duhom i bez želje za bilo kakvom borbom. Sve u svemu postali smo bezlična masa u rukama nekolicine koja kontroliše naše živote.
Zbog toga želim da vam se pridružim, da učim na idejama koje su donele dobrobit čovečanstvu, i da dam dve od sebe da se rešimo zla koji nas okružuje. Da vratimo ljudima, humanost, ljubav, nadu, to jest sve ono što nas čini dostojanstveni i vrednim, kako sebi i sebi bližnjima, tako i društvu u celini. U nadi i veri za bolje srećnije sutra, srdačan pozdrav.

V.K.

{jb_brownbox}Komentar  bele, zaposlene žene, srednjih godina, koji je učlanjen u Savez revolucionarne borbe (M-L) .{/jb_brownbox}

womenworker

Rođen sam u Midvestu industrijskom gradu  kasnih 30-ih i ubrzo krštena kao katolik. Mogu da kažem da sam još u ranom uzrastu doživljavala represije.

Nekoliko stvari je usmerilo moj život: Bila sami katolik, Drugi svetski rat, zatvaranja lokalne fabrike automobila, brak i upoznavanje ljudi iz Saveza.

Pobunila sam se  protiv katoličanstva. Verujem da ono sprečava ljude da objektivno sagledaju svoje živote i svet. Pravila, kao što su, "moliti se mnogo","sve je Božja volja", a ako želite da odete na nebo "verujte bespogovorno" – upravo to i potvrđuju. Odustala sam od cele te stvari u uzrastu od 28 godina.

Moj otac je bio u poslednjoj grupi ljudi koji su regrutovani u Drugom svetskom ratu. Bio je blagi srčani bolesnik, ali su ga ipak rasporedili u pešadiju. Borio se u nekim od najgorih bitaka u Evropi. Bitka za Bulge je bila jedna od njih. Dobra stara SAD nije mogla da im dostavi zalihe nedeljama, tako da neki ljudi jeli zemlju i sneg da bi olakšali svoju glad.

Preokret zbog odlazi mog oca, za našu porodicu, je bio sjajan. Kada je emocionalna trauma prošla, moja majka je morala da napusti grad i preseli u drugi manji, u blizini svojih roditelja. Preselili smo se u veoma malu kuću. Moja majka ju je filozofski zvala Kućom za lutke. Nismo mogli uspeti u Kući za Lutke – jednostavno nije bilo dovoljno novaca.

Onda smo se preselila kod roditelja moje majke, koji su imali malu farmu. Ubrzo posle toga, moja mama je dobila posao u fabrici aviona. Finansijski, stvari su bile mnogo bolje. Međutim, moja majka je bila stalno iscrpljen od mnogih sati penjanja preko krila aviona sa pištoljem za zakovice i pokušaja da se izbori sa nadzornikom koji ju je primoravao da radi brže. Ona je rekla da je mogla da dobije olakšice posle susreta van posla sa njim, ali ona nije pristala.
Rat se završio, moj otac je došao kući i počela da traži posao. Druga kompanija je preuzela fabriku aviona i počela da pravi automobile, i moj tata dobio posao tamo. Naša porodica je bila finansijski stabilna neko vreme.

50-ih je fabrika zatvorena i preseljena u drugu državu. Moj otac je bio ponovo u potrazi za poslom, ovaj put je bilo teže pronaći posao - nikada ponovo više nije imao  stabilan prihod u njegovom životu.

Ja sam se takođe zaposlila kako bi pomogla našu porodicu, koja se tada sastojala od četiri člana. Onda je došlo do promena. Nismo mogli da isplatimo kuću, tako da smo se morali preseliti u jeftiniji stan. Ponekad nije bilo dovoljno novca dase  plate računi, ali akcionari elektro-distribucije nisu bili previše zainteresovani za to, kako ljudi mogu živeti bez struje.

Tada nije bilo bonova za hranu, ali ljudi su mogli dobiti vladine viškove hrane. Sve to je bilo toliko ružno i bolno, čak i danas o tome ne mogu da razmišljam..

Do tada, sam ja bila prilično ljuta i imala mnogo pitanja bez odgovora u glavi. Moj otac je puno krivio sebe i kako izreka kaže, "sistem ga je srušio." U tom trenutku, nisam mogla da identifikujem sistem kao kapitalizam, ali sam znala da je on prilično loš.

Moj otac je doživeo srčani udar i završio u bolnici za veterane. Lečenje mu je uskraćeno zato što nije mogao dokazati da je njegova bolest bila povezana sa ratom. Umro je u 48 godini života.

Kasnih pedesetih sam se udata i dobila sam bebe. Upoznala sam druge žene u mojoj ulici, i razgovori sa njima su se vrteli oko beba, životnih probleme, voska za podove i čišćenje toaleta. Kada su pokreti za građanska prava oživeli, a nacionalna televizija prikazivala kako policija razbija ljudima glave na maršu od Selma do Montgomerya, ove žene su i dalje imale, gotovo iste razgovore. Sve je to bilo prilično čudno,  ali pretpostavljam da su se bojali da pogledaju previše pažljivo to šta se dešava, jer su znali da bi tada došlo vrijeme da pogledaju i sebe. Mislim da su želeli da veruju da nisu bili ugnjetavani, kao ni bilo ko drugi u SAD.

Ja sam pristupila pokretu žena, a mi smo počeli lokalni stvarati lokalni ogranak NOW –a ranih 1970-ih. Moji stavovi o tome kako treba da radimo stvari razlikovali su se od ostatka izvršnog odbora. Osećala sam da treba da privučemo pokretu i žene radnike, jednako kao i žene koje brinu kod kuće o porodici. U to vreme ovo nije bio popularni pogled.

Napustila sam NOW i pridružila se bojkot farmera na Srednjem zapadu. Mnogo sam naučila od rada sa porodicama farmera, od iskustava na barikadama i suočavanju sa policijom u tzv „sistemu pravde“. Verujem da je ova zemlja veoma blizu da postane policijskom državom (u nedostatku boljeg opisa).

Tokom 1980. moj bes i frustracije i dalje rastu, postalo mi je jasno da ovaj sistem vlasti nije u redu, korumpiran je i uopšte ne zadovoljava osnovne potrebe većine ljudi. Onda sam upoznala ljude iz Saveza i konačno je počela da razumem i identifikujem neke od užasnih stvari koje sam iskusila, videla i sa kojim sam morala da se suočim.

Osećam veliko olakšanje što postoji alternativa kapitalizmu. Marksizam,  Komunizam, nisam sigurna kako će to i kada biti realizovano - ali ja mogu da učim, i nadam se da razgovaram sa drugim ljudima sa kojima radim i sarađujem i da pokušam da im pomogne da razumeju i ne plaši se te alternative. Verujem da će te promene uskoro doći.

{jb_brownbox}Pablo Pikaso – Pismo prijatelju{/jb_brownbox}

PabloPikaso

"Moj ulazak u Komunističku partija je logičan korak u mom životu, mom radu i daje im konačno značenje. Kroz dizajn i boje, ja sam pokušao da prodrem dublje  u poznavanju sveta i ljudi, na taj način i tako da to znanje može da nas oslobodi. Na svoj način uvek sam govorio ono što sam smatrao najistinitijim, najpravednijim i najboljim i, samim tim, najlepšim. Ali tokom ugnjetavanja i pobune sam osetio da to nije bilo dovoljno, da sada moram da se borim ne samo slikom, već svim svojim bićem.

Ranije, zbog neke vrste "nevinosti", nisam razumeo. Ja sam postao komunista, jer naša partija teži, više nego bilo koja druga, da razume i da izgradi bolji svet, da ljudi jasnije razmišljaju, budu slobodniji i srećniji. Ja sam postao komunista, jer su komunisti najhrabriji ljudi u Francuskoj, u Sovjetskom Savezu, kao što su i oni u mojoj zemlji, u Španiji. Nikada se nisam osećao slobodnijim, kompletnijim, nego kad sam se pridružio partiji. Dok čekam na vreme kada Španija može ponovo da me primi, Komunistička partija Francuske je moja druga otadžbina. U njoj sam ponovo pronašao sve moje prijatelje, velike naučnike Paula Langevina i Fredericka Joliot-Curie, velike pisce Luj Aragona i Paula E'uarda, i još puno, puno predivnih revolucionara Pariza. Opet sam među svojom braćom."

Pročitano 4156 puta Poslednji put izmenjeno subota, 25 jul 2015 22:30

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.