21. 05. 2009.

Отворена књига Србије

Време ишчекивања

Без компаса али са надом!

           

          Ретко је када Србија на историјском подијуму стајала без оријентира. Посебно онда када јој је било најтеже. Као по правилу тада је имала и одговарајуће личности које су биле дорасле времену. О њима се предавало у учионицама школа или факултета. Ако се то, можда и данас ради онда знамо да се то чини без ентузијазма. Не само од оних који пишу те књиге или предају њихове садржаје већ и од оних који слушају. То није случајно. Сужена је оптика стваралачког и немирног духа у овом народу. Учињено је све на смирењу  незадовољства на јавном или приватном месту, чак у главама људи. Пре свега младих. То је, међутим, могло да се чини у времену у коме је владао страни новац или капитал.

          Данас у свету он је на коленима и то сви у Србији морају знати. Систем монетарног империјализма у светским размерама је омануо. Није до краја испунио свој задатак. О „плишаним револуцијама“ нико не говори а камоли да их и даље изводе. Можда их спремају али немају за кога. Нема материјала, ни жеље ни мотива, али пре свега новца и капитала, да се таква сценарија постављају на трговима и скверовима пред збуњеним становништвом. Отпевана је лабудова песма „тржишних слобода“ и политичких заблуда. Сведоци смо да радници и млади у западноевропским центрима носе слике Маркса, црвене заставе, заједно са паролама за очување радних места, зарада и права обесправљених.

          Како је у Србији? Они који је воде, сведоци смо, немају ни храбрости, ни знања, ни вере ни мере, а питање је и какво поверење народа поседују у овом часу. Политичка елита је утихнула, бави се обећањима, а економска је заћутала јер им је црква остала без проповедника. Влада заседа са све мање ауторитета. У скупштини их одавно нема, не због посланика, који су им све сличнији, већ због народа који то гледа. Ауторитет је нестао а нема га јер је долазак на власт био неуверљив и подржан од стране моћника. Изборна верификација је ту мало помогла. Владајући немају воље да изађу из ситуације коју, скрушено, означавају кризом. Као да они нису део ње. Србија је изгубила перспективу. Ко је за то крив? Можда ми. Или они. 

          Зашто на политичкој сцени нема свежих алтернатива? На то је једноставно одговорити. Зато, јер онима који још угвек држе конце власти и медијског утицаја није ни стало да се оне појаве. У таквим ситуацијама, историја учи, користе се ванредне форме политичке борбе. Формирају се кружоци, дебатни клубови, разрађују могући правци деловања, промовишу личности, идеје и програми. Не ретко креће се погрешним путевима, присутне су чак и заблуде. Ништа страшно, јер и оне имају своје место у томе. Обележавају али и упозоравају на слепе колосеке. Од чега данас почети у земљи која је егзистенцијално исцрпена и психолошки потрошена? Најпре од размишљања зашто смо доспели у овакав, по свему судећи, најдубљи историјски кал.

          Криза, очигледно, још није изазвала али и наљутила многе међу нама јер се живи или бар преживљава. Страдају најслабији, то је извесно. За њих нико и не брине. О њима се ништа и не може чути сем по трагичним инцидентима који прерастају у нашу свакодневицу. Као да је све наштимано да се прилагодимо на такву режију. Наравно, све је то ситна рачуница духовних ментора. Они су, заправо, баш сада, када Србија ћути, и најзабринутији. Ту, макар, имају право. Јер, добро знају да ће највећи талас друштвеног лома тек надоћи. За сада их спашава Међународни монетарни фонд који одобрава пар милијарди долара за предах уочи неминовног економског слома.

          А он је, то не треба крити, неизбежан јер ће бити исход наопако али намерно постављене политике разарања и разграђивања економског система земље. Велики застор глобалне сцене који је до сада успешно крио режисере домаћег ужаса пао је, подигавши, при томе, велику прашину. У провалију су отишла сва начела, принципи али и тезе неолибералне економије и тзв. „слободног друштва“. Обични људи су запрепашћени брзином слома и у стању неверице посматрају шта се око њих дешава. Међутим, та иста неверица претвориће се у бес онога тренутка када дође до првих несташица најобичнијих роба, лекова и артикала без којих неће бити могуће замислити свакодневни живот.

          На великој али и малој сцени влада ишчекивање набијено туробним предсказањима али и великим страхом, можда и надом. Ослобођени страх, међутим, покреће људе. Тај тренутак мора бити контролисан. Зато су потребни храбри, одважни и надасве одговорни појединци. То нису они који се из вечери у вече појављују на малим екранима или који се размећу интервјуима по штампаним издањима. Они су скривени у народу, његовом незадовољству, још више, жељама и маштањима обичних људи. Претворимо их у јаву. Будимо спремни за такав тренутак. Србија је на потезу. 

13. 02. 2009.

Отворена књига Србије

Радио телевизија Србије уместо Рајхстага

            Не морате бити претплатници РТС-а да би сте гледали образовне и забавне, а надасве поучне, емисије исте куће, како, иначе, тврди и оправдава своје постојање овај медијски јавни сервис или њен неприкосновени управник, генерални директор, Александар Тијанић. Очигледно је да ова институција све мање информише а све више покушава да промовише интенције владајућих кругова да једном заувек грађанима Србије огади политику која се, додуше, води у Народној скупштини Србије али и режира далеко ван њених одаја. Овај пут одабран је добро опробани инструмент из препознатљивог америчког арсенала, „шокирај и ошамути“.

          Место радње је српски парламент, време збивања све заоштренија друштвена и социјална криза, актери догађаја од раније обележени. Једино се режисер није потписао. А и зашто би када га трагови одају!  Информација о физичком инциденту у Скупштини Србије пренета је са скоро слављеничком поруком да је ово врхунац непријатних дешавања у парламенту уз Николићеву сликовиту демонстрацију последица и упитомљену примедбу председнице Скупштине Србије. Групни портрет с дамом! Нема шта! Сценографија је очигледно телевизијски уподобљена.

          Но, истина је жалосно друкчија! Феноменологија самог инцидента ретко када, па тако и сада, може открити обично скривене детаље самог догађаја. О томе се обично сазна касније, онда када и свако доказивање губи свој смисао. На то су режисери и рачунали. Јер, како друкчије објаснити брзометно заказану седницу Колегијума медијског јавног сервиса РТС-а већ за сутрашњи дан, са једном једином тачком дневног реда – Обустава директних преноса седница Народне скупштине Републике Сррбије. Овако на брзину скрпљена монтажа говори о неодложној потреби владајућих да ставе „лисице на руке“ српској демократији, појединим опозиционим партијама у скупштини, али, изгледа и сваком будућем незадовољству народа погођеном жестоком економском кризом.

           Да се Власи не би досетили о чему је реч лансиран је предлог да било која друга телевизија са националном фреквенцијом преузме досадашње преносе из српског парламента. Наравно, тек привремено и сасвим опортуно како би се постигао основни циљ. Забранити грађанима да присуствују и процене ко опструира не само парламентарни рад већ и минира покушаје за изласком из садашње друштвене и економске кризе. То је директан покушај да се опозицији затворе уста и пацификује српски парламент. Наивно и провидно. Мучно је само то што ту прљаву работу изводи кућа која свакодневно емитује поруке о гледаности њених емисија и преноса, од којих сигурно на задњем месту нису преноси скупштинских седница.

          Покушај да се „сметњама на вези“ издејствује ауторитативнија позиција владајуће екипе у времену које им очигледно није наклоњено јесте подривање демократског амбијента на који се толико позивају. Оваква сценографија неодољиво подсећа на пролегомену установљавања пожељних образаца понашања карактеристичних за далеке тридесете године прошлог века у Немачкој. Нисте се преварили. Паљевина Рајхстага је имала апсолутно исти смисао као и најновије ажурирање правила понашања коме, изгледа, по било коју цену прибегавају владајући кругови у Србији. Знамо шта је било после паљевине Рајхстага, не знамо, међутим, шта следи после Тијанићеве хитне седнице. Једва да смемо бити само неми посматрачи. Потребно је реаговати док не буде касно! Наравно, демократски али и са тврдоглавом упорношћу!   

10. 02. 2009.

Отворена књига Србије

Гушење гласа народа у српском парламенту

Нека кажу ако имају храбрости

          Српски парламент постаје позорница на којој се скоро свакодневно изводе прворазредне политичке премијере. За њихову режију је задужена владајућа већина. У све јефтинијој и безначајнијој улози глумаца налазе се нико други до демократски изабрани представници народа.

Једну од последњих подастртих режија представља предлог изгласавања новог Пословника о раду у Народној скупштини. У питању није безначајан документ, јер се њиме регулишу време, садржај, дневни ред и остали важни детаљи парламентарног рада и излагања посланика. Њиме се овај пут, у име наводне ефикасности, жели, међутим, опструисати глас опозиције, другим речима, воља самог народа. Јер, доказују Демократи, од брзине којом се буду доносили нови закони зависи и улазак Србије у Европу. Као да је то већ готова ствар и као да таквом ставу нема алтернативе намеће се највишем народном представништву дрзак и ничим оправдан императив. У име кога и у име чега?

Далеко од Европе

           У име промашених неолибералних и неокапиталистичких аспирација зајапуренух демократских интриганата који нису успели да на брзу руку Србију пресвуку у европског измећара зарад сопствених а још чешће страних интереса.  Европска унија се баш сада тресе и јежи од рецепата које су им, све док није избила актуелна глобална финансијска и економска криза, препоручивали ментори данашњих српских владајућих политичара. А такви су, још увек, или, макар, све до недавно, владали политичком сценом Европе. Жарили и палили, у буквалном смислу и нашом земљом. Њих, међутим, управо сада прозивају баш они који су их и најдиректније бирали, сопствени бирачи. И то баш на улицама где се сценарио не одвија по правилима унапред утврђеног пословника. А владајући у Србији, у сусрет кризи, сетили се прављења новог пословника, е да би се што више приближили Европи. Није него! Па, ако би то хтели морали би знати да Европа данас више него икада своја права тражи на улицама.

            Последња скупштинска иницијатива која претендује да буде и нова српска мора требала би зато и бити преломна страница у борби са усахлом демократском аждајом из које више не палацају тако моћни пламени језици који су одавно утрнули домаћу већ потпуно слуђену публику. Гола је истина да владајући кругови у Србији више немају капитала и новца из страних фондова, јер ови су посрнули и посрћу под теретом домаћих заблуда. Тако, сада, у одбаченом и сувишном баласту плутају на пучини изгубљених илузија безнадежно пропали реформисти, њихова сценарија и по аутоматизму научене партитуре и замисли каква је једна од предложених за измену скупштинског пословника. Да није бахата и жалосна оваква аргументација би била комична.

Ефикасност тамо где јој није место

            Па зар ефикасност, што је еминентно економска категорија, рада парламента треба бити примарна мера понашања у Скупштини? Као да Србија није довољно платила преко афера, којима се не зна број а које се, од када су на власти садашњи властодршци, везују скоро искључиво за њихове функционере и партије. Шта су ти исти урадили на плану побољшања животног стандарда, ефикасности функционисања привреде, важних државних и друштвених институција, локалне самоуправе и уопште услова за безбедну, сигурну и здраву егзистенцију грађана. Колико су нас у материјалном, економском и друштвеном смислу повезали не са Европом већ са оним што је најпрогресивније и најбоље у тој истој Унији. То, извесно, не могу бити програми по којима смо, а на спољни наговор, као заморчићи, уз асистенцију домаћих скоројевића, скоро целу последњу деценију били изложени.

             А то за шта, инсистирањем на брзом постављању закона преко доношења новог пословника, хоће сада да нас повежу са Европом није ништа друго до истрајавање на отрцаним и превазиђеним концептима којих се и сама Унија на пречац одриче. Они су у очајном заостатку не у односу на формално доношење закона и прописа, како владајући у Србији схватају своју улогу у конкретном случају, већ у односу на разумевање суштине економских и друштвених феномена карактеристичних за посткризни европски амбијент. А баш на том терену, зарад целе земље и њених грађана, али и перспективе оних који тек долазе, они би морали показати највишу меру интелигенције, разумевања па, ако хоћете, и ефикасности. Уместо тога потурају народу сурогат ефикасности. О интелигенцији таквог става није упутно ни говорити.

              А ако је већ реч о ефикасности спровођења реформи, шта је, онда, на пример, са брзином промена у систему државне управе, правосуђа, науке, просвете, здравства, културе, спорта, чије је, рекли бисмо намерно одуговлачење коштало друштво и појединце небројено изгубљеног новца, времена и угледа. Ко је крив за још увек неизграђени саобраћајни коридор 10 који је требало и буквално да нас повеже са Европом? То се врло конкретно да измерити на берзанским дестинацијама кроз трошак задуживања свеједно, државе или неке компаније. Ко сноси ту цену неодговорности? Да ли, можда, иста владајућа елита, размештена како у редовима владајућих тако и оних који су данас опозиција а до јуче су били на њиховим местима. Сада се међусобно и крајње неодговорно препуцавају за скупштинском говорницом око таквих, иако важних, али ипак процедуралних ствари.

          Ко сноси одговорност за стално падајући рејтинг земље због корупције, криминала, крупног и ситног лоповлука, непоштовања најобичнијих грађанских, да не кажемо моралних, стандарда, одавно прихваћених у осталом делу Европе? Од народа и појединаца праве будале и упућују нас на политичку одговорност, којој су они, наводно, подвргнути. Може ли, међутим, она уопште бити довољна за овако грандиозно посртање народа, државе и поједнаца? Зар поново упадати у старе грешке и трчати главом без обзира према онима који и сами признају да су направили фаталне грешке, пита се народ у Србији? Да ли се таква пракса може променити тек преправком старог или доношењем новог скупштинског пословника.

            И, на крају, чему се позивати више на Европу у овом тренутку када већ сама стење под теретом синдикалних и студентских демонстрација, корпоративних неуспеха, берзанских ломова, поткопавања сопствене монете, скандалозних банкарских превара, чији се спас тражи у ништа мање спектакуларним национализацијама путем огољене државне моћи. Диктат државне бироктратије сада је основна премиса за дешавања у тешко уздрманим западним друштвима. Зар нису, колико до јуче, политички и уопште интелектуални папагаји са домаће сцене крештали и све најгоре писали и говорили против те исте национализације. Закон о денационализацији, некада славодобитно најављиван сада, колико знамо, још увек снуждено чека у српском парламенту нека боља времена. А њих ће, поготово за садашње властодршце, бити сваким даном све мање. 

            Приватизација, коју су изводили на најбестијалнији начин, продајући друштвено и државно богатство по нереално ниским ценама, сада се све ређе потеже како би се закрпиле многобројне рупе у испражњеном српском буџету.  Имовина радника и запослених је и пречесто завршавала у портфељу домаћих власника и сасвим спорадично код страних који су, ако ништа друго, бар запошљавали домаћу радну снагу. Како и не би када је ова у Србији већ одавно изгубила било какву вредност а ових дана и месеци приватници, кочоперно, чак и у покушају да то аргументовано доказују, посежу за кресањем ионако прениских надница. Није ни чудо јер о надницама у парламенту никоме не пада ни на памет да дискутује. Јер, то је, по важећем уставу, сфера приватног односа послодаваца и радника. Постоје, наиме, много важније ствари од којих зависи улазак Србије у Европу. Будалаштина до будалаштине.

Заобилажење народа

            Како никоме од парламентарних партија и посланика није пала на ум идеја о установљавању фонда за жртве транзиције. Такав предлог би наишао на допадање и општу прихватљивост далеко највећег броја грађана. Таква иницијатива би могла довести у питање цео политички пејсаж Србије и добрано уздрмати позиције владајућих структура, које се важним делом финансирају из отете народне имовине. То је, иначе, био пут формирања политичке елите уместо класе радног народа. Једнако тако је и производна делатност у најширем смислу те речи гурнута на маргину и место ње на пиједестал највишег националног интереса постављена берзанска делатност најопскурнијих домаћих и страних пословних мешетара.

             Занимљива је и идеја о формирању ванпарламентарне скупштине која се не би оснивала на грађанском већ социјалном принципу. Она би, сигурно у највећем делу морала бити изван утицаја моћних пословних кругова и богатих појединаца који при садашњој политичкој конфигурацији пресудно утичу на предлагање и доношење закона. Јер, позиција политичких партија и предобро плаћених народних посланика у Народној скупштини Србије постала је важнија од реалног, све оскуднијег и јаднијег, живота грађана, тј. радника, сељака, студената и пензионера! Србијом данас управља тзв. компрадорска елита, повезана са страним интересом, док јој политичку подршку огромним делом пружа класа беспослених рентијера. Па, зар је то доминантан интерес народа?

             И место да то буде тема парламентарних расправа народних представника, позиције колико и опозиције, они се прегањају око доношења новог скупштинског пословника, скривајући своју неспособност али и неодговорност за стање у друштву и држави. Србија је, може се слободно рећи, уместо реформисаног друштва и државе, како је обећавано, добила али и добија позориште са све израженијим премијерно високим амбицијама. Занимљиво је да, иако и сада у стопу следе своје компромитоване менторе, на њих се више не позивају као пример за углед. Ваљда знају и зашто.

             Нека сада кажу, ако имају довољно политичке али и грађанске храбрости, у ком правцу то Европа иде када прибегава национализацијама, државним интервенцијама, монетарном попуштању и, што је најважније, признању да су спроводили погрешан концепт економије? А, ако то и признају, да ли би народ у ојађеној Србији могао, бар овај пут, са поставом владајућих политичара и њиховим крајње смежураним идејама, да се окористи угледањем на већ данас увелико измењену Европу?