Плутократе против Србије

Ако  се питамо ко данас влада светом, можемо без имало устручавања рећи да је то „ светска влада“ оличена у групи највећих богаташа света са неизбежним Рокфелерима и Роштилдима на челу. Билдерберг група,масони,Тријатерала, Римски клуб, све су то исте њушке које се повремено састају и одређују правце развоја западне цивилизације. Ни од кога изабрани, сем од себе самих, што са демократијом нема никакве везе, апсолутистички одређују својом економском моћи садашњост и будућност људског рода. Какву су улогу одредили обичним људима, видимо и сами. Такав облик владања једном речју се дефинише појмом ПЛУТОКРАТИЈА. Ова реч означава по дефиницији власт богатих, додао бих и власт у име богатих. Њихов једини интерес је одржање сопствених позиција и уништавање по њих потенцијалних опасности. Сваки покушај промене друштвено-економских односа којим би се угрозио плутократски систем наићи ће на покушај очувања власти по сваку цену. Понављам, ПО СВАКУ ЦЕНУ. Модерна западна плутократија представља владавину новца самог по себи. Новац данас влада и онима који га прекомерно поседују. Он више није ни средство ни циљ, него врховни принцип једног изнутра урушеног, смрдљивог и трулог света лишеног било каквих моралних начела. Западне плутократе стварају „ лимесе“ према „варварима“ истока како би додатно ослабиле дотична друштва пред завршни глобалистички удар. Глобализам није ништа друго до планетарни тријумф богатих. Већ и сада врло често се провлаче фашистичке идеје о „златној милијарди“. То је прича да би одабрана  1 000 000 000 људи насељавала нашу планету. Сви остали би били вишак, једном речи непотребан људски материјал кога се треба решити. Ту милијарду би сачињавали одабрани припадници католичке, протестантске и јеврејске вероисповести. За остале ту нема места. Те сулуде идеје настале у оквиру најбогатијих појединаца западног капитализма показују сву немоћ капиталистичког система да омогући достојанствен живот и посао за све људе. Због тога свега постаје све јасније да само социјализам, а потом комунизам постају ЕГЗИСТЕНЦИЈAЛНА НУЖНОСТ ЧОВЕЧАНСТВА.  Коначан циљ свих ових организација јесте да се створи светска влада која би контролисала све значајније ресурсе на планети где неће постојати нације већ само једна нација,једна црква, једна религија, један устав, једна монета,једна држава. Да ли нас све ово подсећа на нешто?

У  српском случају, власт која је доведена вољом и парама западних плутократа нема никакав интерес да ради ишта друго него да извршава безпоговорно наређења својих ментора. Зар заиста мислимо да је случајно извршена прерасподела економске моћи у корист мале групе тајкуна у и око власти? Није, као што није случајно уништено домаће банкарство и сломљена кичма српској привреди и рашчишћен терен за стране банке, што је комплетна привреда гурнута у стечај и потом распродата у бесцење белосветском и домаћем олошу, наравно уз масне провизије које се мере милијардама евра, што је Србија од једне средње индустријски развијене земље постала заостала пољопривредна земља. Овакав систем који се уводи у Србији неизбежно води ка тоталитаризму. Ма шта ова власт урадила сопственом народу биће подржано од западних плутократа све време док извршава њихова наређења.

Увођењем невероватно високих квота за пререгистрацију политичких партија од 10 000 оверених потписа од којих сваки стаје 60 динара што што заиста нема смисла, увођењем цензуре у новинарству где неће постојати никаква критика постојеће власти, садашњи властодршци мисле да ће вечно остати на власти као и њихови ментори. Неће, јер ма каква сила стајала уз њих, они не могу да реше постојећу кризу. Од гладног народа ништа их не може спасити.

Потпуна неспособност садашње власти да реши нарасле друштвене супротности води у суноврат. Разорена економија, непостојањем индустријске производње држава је враћена у прединдустријско доба, дивља приватизација свега онога што вреди, корупција и криминал иманентни капитализму амнестирани су од сваког покушаја утврђивања кривичне одговорности, енормно повећана незапосленост која ствара многобројне облике социопатолошког понашања условљава потпуну личну несигурност. Највећи број људи доведен је у стање потпуне егзистенцијалне неизвесности.

Српском народу се непрестано намеће комплекс кривице и одговорности за распад СФРЈ,док се будућност целе нације условљава некаквом „ моралном катарзом“ која треба да се догоди у судницама америчког суда у Хагу. Путем медија у страном власништву промовише се модел живљења који афирмише паразитизам и неморал као врховни модел живљења. Овоме свакако доприносе неке такозване „невладине организације“ издашно плаћене од стране западних плутократа које делују отворено издајнички против српског народа, где под њиховим окриљем настају многобројни пројекти преваспитавања српског народа. Један од таквих пројеката су срамни уџбеници историје где се цела српска историја приказује као непрестани сукоб Срба са здравим разумом, а српски народ као неизлечиво болестан од митоманије,национализма и територијалних претензија према суседним народима. Нажалост, неке од ових концепција подржава и део владајуће номенклатуре која непрекидно понавља мантру како „евроатланске интеграције немају алтернативу“, а при том као да потпуно заборављају да је реч о потпуно туђем културно-цивилизацијском систему вредности потпуно страног нашој историји и традицији.

На крају, будимо свесни да се налазимо у перманентном рату који ће се водити против српског народа све дотле док нам свест не буде потпуно испрана. Надам се НИКАД.  

 

   

          Медији у раљама богатих

Приватизација јавне речи

Нема много тајни око намере усвајања контровезног закона о јавном информисању. Следи се одраније зацртан пут гушења слободе и протеста у Србији. Прво је разбијена држава, потом су утамањена радничка права и друштвена својина, онда су под суд стављени они који су се томе успротивили а сада је у току атак на јавну критику са дефинитивним циљем њеног прогањања.

Ништа се не може разумети ако се ствари посматрају изнутра. Скретање пажње на оправданост појединих одредби закона, као, на пример, висна казни или томе слично, тек је добра тактика да се не уђе у суштинско значење таквог акта. А оно има недвосмислен карактер гушења и заптивања евентуалног протеста спрам онога што се одвија у друштевном животу. Јер на коцки је сама судбина народа, државе, његове културе, историје и традиције.  Онај ко не буде могао гласно подићи јавну реч у форми критике против растура земље, њене економије, права радника и запослених, пљачкања ресурса и дезорганизације у свим кључним сегментима друштва  неће моћи ни да утиче на текућа дешавања.

Нема другог мотива оних који су смислили тако паклен план. Може ли се ћутати на срамне покушаје владајућих структура да у судару са економским и политичким ломом наметнутог друштвеног устројства зачепе јавну реч, смакну и последњу шансу да им се поручи да су апсолутно промашили у историјском избору друштвеног система али и да им се упути опомена за све оно што су до сада урадили а још више пропустили. Мотив је вероватно и одсудна хомогенизација па и „последња одбрана“ владајућих гарнитура против нарастајућег друштвеног незадовољства. 

Иза закона не стоји никакав појединац већ паразитска класа власника и компромитованих политичара који обављају посао и задатак постављен од страних фактора. Све њих оличава Демократска партија која по речима једне од њених гласноговорника, извесне девојчуре, ради за интересе државе а не поједине партије. Нема грешке у ономе што је рекла јер у свим најважнијим државним  структурама седе њихови повереници који одрађују задатке смишљене далеко од Србије, још даље од њених грађана-паћеника, доведених скоро у ропски положај, јер има примера да раде и по неколико месеци без најамнине само да би очували већ метафизичко радно место. 

Зато и слабашне примедбе или кобајаги опомене од „позваних интелектуалаца“ или професионалних удружења новинара имају мало смисла јер суштински нису усмерени на коренито мењање постојеће праксе. Њихова критика има само плитак и сасвим парцијалан карактер па упућује на одбрану постојећег стања. У питању је чист лумпенинтелектуализам. Кључни аргумент су европска документа. Ако тамо нешто није записано онда то не вреди ни у држави Србији. Са тим нико не може бити задовољан. Понајмање они који их слушају, немо посматрајући јалову критику без икаквих претензија. Овај пут ни сами Европљани их нису нешто претерано подржали па су се домаћи „интелектуални чуперци“ понешто збунили.

Зашто, на пример, та удружења или истакнути појединци, професори и кознакаква булумента не прозива праве иницијаторе најављеног преврата у амбијенту јавне речи. Зато што су то исти они који им повремено дају финансијску подршку, додуше, онда када то њима конвенира. Зато, у истој, ограниченој мери, и садашња критика предложеног закона има сасвим кратак домет. Значи, унапред искакулисан и скројен према потребама и интересима владајућих структура.

На нишану су се, нема сумње, сада нашли најпровокативнији медији, таблоиди.  Али, није о њима реч јер они представљају само неконтролисану славину преко које цуркају бројне афере. Овима, пак, и није циљ да се оне суштински до краја разоткрију јер би се онда, вероватно, детектовали и њихови трагови. Они, међутим, при најављеном „јесењем нерасположењу народа“ могу бити „каписла социјалног незадовољства“. И то је оно што је преплашило владајућу гарнитуру, али и оне у мало дебљој хладовини. 

У сенци критичког или псеудокритичког мишљења у Србији остао је, међутим, добро ситуиран део новинарске бранше који се толико не ослања на званичне изворе помоћи. Јер, и они постоје а лансирани су пре неколико месеци као званичан одговор на тешкоће које имају поједини медији. Помоћ је условљена наводним залагањем за „демократску јавну реч и одговорност“. Јасно је ко би требало да буду процењивачи таквог ангажмана.  Исти они који и нуде „корпу свежих јаја“. Са њихове стране до сада није регистрован ниједан критички одјек! Треба ли их именовати?  Нема потребе. „Мудро ћуте“ и по томе су гласнији од својих медијских конкурената.

Углавном преносе службена саопштења или тумаче званичне ставове. Наравно, дају и анализе домаћих и светских проблема по кључу оних од којих зависе. Одрађују домаћи задатак страних налогодаваца против сопствених грађана. Код њих и можете прочитати да криза само што није прошла па су се задували од силних нових пројеката. Стари су заборављени јер нису ни реализовани. А новац и капитал су завршили на рачунима појединаца, истих оних који тако здушно раде на корист државе а не појединих партија како рече малопређашња девојчура из Демократске странке.

Нови закон о јавном информисању би, заправо, требало само да санкционише постојећу праксу неодговорности за јавну реч и свали терет трошка на леђа оних који „шурују са недоказаним истинама“, наравно, и ослободи од наводног блаћења искомпромитоване магарце са српске политичке сцене. Шта можемо очекивати после затварања уста и одлагања пера. Приватизацију јавне речи, грађанску дисциплину и стабилан поредак власти и народа у коме су позиције јасно распознатљиве. За разлику од народа они немају избора па их, донекле, треба и разумети!

Комунистичка Партија Србије © 2009.