Шта доноси
данашња светска економска криза?
Уморни
капитализам и његови српски одјеци
Актуелна
светска економска криза, нема никакве сумње,
представља класичну кризу капиталистичке хиперпродукције. У
питању је маса робног света кога је све теже реализовати.
Раније нарушена расподела сада је до краја отворила врата
крајње апсурдним ситуацијама у којој цене хране падају поред
милијарде гладних људи. Технолошке справице се, зато, могу
набавити по све јефтинијим
али, парадоксално, и све нање приступачним ценама, јер ни за
такву робу нема способне тражње. Како би је и било када се,
бар према званичним бројкама,
рачуна са преко 210
милиона незапослених радника!
Цена финансијског
капитала је подигнута на енормне висине, док се његов
производни сток једва може репродуковати. Либерализација
кретања капитала која је захватила читав свет омогућила је
дотада сиромашним државама улазак у «светску лигу
конкуренције» али се и вратила као бумеранг најразвијенијим
капиталистичким економијама, које су присиљене отпуштати све
веће масе сопствених радника које не могу продуктивно
запослити. То су евидентни «потенцијали» савременог
капитализма!
Цена кризе
У питању је, пре
свега, структурна криза капиталистичког система која се
огледа у све већим билансним неравнотежама, било на микро
или макро плану. Цех подједнако плаћају државе али и њихове
најдрагоценије компаније. Растурају се читава корпоративна
царства а тешке ударце на глобалном плану примају читави
индустријски, међу њима и најелитнији технолошки сектори.
Најжешће је погођена аутомобилска индустрија где је запослен
сваки десети радник света. Пренадувани финансијски сектор
који је овај пут за разлику од ранијих случајева био окидач
глобалне економске кризе, која прети да пређе и у глобалну
анархију, платио је прошле јесени цех са преко 30 хиљада
милијарди долара изгубљеног капитала.
Најтеже су, међутим,
погођени најсиромашнији и најнеобезбеђенији слојеви, стари,
усамљени, болесни, жене, млади и незапослени. Држава нуди
недовољну и неадекватну помоћ рекламирајући сопствене
поступке. Читав концепт, односно филозофија ( схватање )
живота одређено капиталистичким начином производње, где је
човек само економска животиња која служи једином божанству,
профиту, доживљава пред нашим и очима целог света
спектакуларан слом и доказује немогућност даље репродукције
друштва утемељеног на огромним имовинским разликама и
темељној поцепаности социјалних слојева по низу основа.
Таква криза подстиче
политичке и идеолошке поделе, а као крајњи моменат цепа и
само национално јединство. У таквом вртлогу Југославија је
нестала а била је тек само један, додуше, класичан пример
иза кога следе други, још крвавији и разорнији. Управо смо
сведоци таквих дешавања. Данашњем свету заиста прети не само
економска већ и свеопшта друштвена апокалипса. Њени режисери
су исти они који су до пре само неку годину готово
религиозно проповедали чари неспутаног капитализма са чије
платформе степенице воде право у земаљски рај. За дивно
чудо, а у ствари скоро закономерно, поверовали су им
дојучерашњи брижници, верници и заробљеници отрцаних
стаљинистичких, брозовских и каквих све још не
«комунистичких догми». Били су то тек правоверни али и добро
скривени обожаваоци новостасалог капитализма и његових
чудовишних «атракција», које се брзо претварају у крајње
инфантилну обману. Онакву исту какву су нам деценијама
уназад потурали на овим или неким другим просторима баш ти
споменути прононсори.
(Раз)очарања младих
Велики део младог
света, скоро да је било природно, после «ортодоксних црвених
небулоза», које нису имале ништа са слободним
социјалистичким и комунистичким опредељењем, определио се за
обећања новог јеванђеља. Доживео је, данас видимо, ново,
неки кажу још страшније «либертерско васкрсење». Њега
обилато разносе некадашњи црвени идеолошки свештеници, сада
пресвучени у црне мантије, преподобни брозовсски идеолози,
уметнути у позлаћене неодемократске оквире и директори из
социјалистичких времена, заваљени у затегнуте фотеље
менаџера филијала најугледнијих страних компанија.
Они којима се смучила
оваква домаћа сценографија побегли су, на своју срећу или
несрећу, главом без обзира на далеке и што даље земље и
континенте. А баш та наша генерација младих сада је
схватила, тамо далеко, да је и тај, до недавно уздизан у
небо као коначно пронађени систем најоптималнијег друштвеног
устројства, неолиберални капитализам, суочен са неизбежним
труљењем и посвемашњом пропашћу. Одјеке свог нерасположења,
међутим, још увек увијају у једва скривену критику онога на
шта су набасали или онога за чим су у крајњој линији и
жудели. Дубина њихових илузија једнака је површности њихових
очекивања.
(Без)излаз
Принуђен да обнавља
сопствене потенцијале грађански свет и капиталистички систем
нису више у стању покренути досадашњу масу расположивог
живог рада а камоли генерације све образованијег младог
света. За набујалу младост егзистенцијалне а камоли неке
друге перспективе у таквом окружењу једноставно нема.
Радикалан израз реаговања на такво стање смо видели у
демонстрацијама грчких студената које су ови на улицама
Атине недељама приређивали пред Нову годину. Тада је дрхтала
и сва европска владајућа класа као и њени политички
представници. Пропаст система који се јесенас жестоко
заљуљао одложен је масивним ињекцијама капитала али то је
само кратак предах неизбежног и посвемашњег краха неодрживог
система обмана и илузија.
Добијен је, међутим
драгоцен временски предах и то је без сумње битка коју је
страна владајућих привремено добила. Социјализоване су
огромне приватне банке, сами бисери владајућег поретка. То
је решење без перспективе јер такве институције нису
скројене према захтевима широког круга људи. Њих може
покренути једино ново знање, опорављени морал и немилосрдно
искорењивање злоупотреба, својествених, иначе, старим
рецептурама и кадровима. Нема искренијег признања да је
капитал изгубио последњи резон свог постојања од пређашњег
захтева за подржављењем. То се погрешно назива
национализацијом јер се такви захвати не изводе у корист
широких народних слојева. Рат, међутим, не може бити добијен
без свесних снага друштва које се у наредном периоду морају
што пре организовати како би тек тада почеле да се освајају,
додуше, окрњене али још увек постојеће позиције владајућих
режима.
Уопште не би требало
сумњати да ћемо у наредном периоду присуствовати великим
догађајима где ће се одлучивати о освајању друштвених
центара моћи и прерасподели друштвеног утицаја. Какве ће
облике ти догађаји добити зависиће од организоване снаге и
спремности најпогођенијих слојева да се супротставе
настојањима за очувањем превазиђених позиција. Само од
динамике одвијања кризе зависиће у којој ће мери њом бити
захваћени и слојеви који су тек привремено опоменути. А то
је тзв. «средња класа» која и највише приања на илузије о
заштити од стране државе. Изразит пример разбијања такве
илузије представљају демонстрације самих полцајаца у Грчкој.
Оних истих који су до пре неки дан улазили у окршаје са
гневном омладином зарад својих послодаваца, саме државе. Без
сумње они и њима слични као и њихове илузије сада су на реду
да се мењају.
Каква је ситуација у Србији?
Пошто је највећи
део банкарског система препуштен страним институцијама
реално је очекивати повлачења његовог иницијалног али и
капитала као и профита оствареног у Србији у матичне земље.
Неминован резултат тога је замирање кредитирања домаће
привреде и потом енормни скок каматних стопа које су ионако
на завидним висинама. Друга последица је стропоштавање
вредности домаће валуте и немогућност одбране курса динара.
Следи галопирајућа инфлација.
Пошто је више од 60 одсто српске привреде у
страним рукама доћи ће до гашења или смањења обима
производње, па се већ сада калкулише са великим отпуштањима
запослених са чиме ће држава тешко моћи да се избори. Отуда
су могућа већа социјална незадовољства али и још гора
политичко - економска ситуација. Тако страда и рејтинг саме
државе а онда то хлади интерес за нове инвестиције у земљи.
Проблем Србије односно њене владе у овом тренутку је у томе
што она нема јасан преглед ситуације па није у стању ни да
донесе одговарајуће мере за заштиту сопствене економије и
становништва.
Потреба за новим
изборима постоји јер би се у садашњим околностима на
политичком плану највероватније профилисали и понудили
ефикаснији политичко-економски концепти за суочавање са
предстојећом кризом а вероватно и концентрисале снаге за
суочавање са њеним нимало благотворним ефектима. Била би то
прилика и да на површину изађу многе нове личности
неупрљаних и некомпромитованих биографија које би могле
обновити високо нарушено поверење народа у институције и
представнике досадашњег режима. Боји ли се неко таквог
могућег исхода? Одговорите нам!