18. 01. 2009.

Шта доноси данашња светска економска криза?

Уморни капитализам и његови српски одјеци

 

Актуелна светска економска криза, нема никакве сумње, представља класичну кризу капиталистичке хиперпродукције. У питању је маса робног света кога је све теже реализовати. Раније нарушена расподела сада је до краја отворила врата крајње апсурдним ситуацијама у којој цене хране падају поред милијарде гладних људи. Технолошке справице се, зато, могу набавити по све јефтинијим али, парадоксално, и све нање приступачним ценама, јер ни за такву робу нема способне тражње. Како би је и било када се, бар према званичним бројкама, рачуна са преко 210 милиона незапослених радника!

Цена финансијског капитала је подигнута на енормне висине, док се његов производни сток једва може репродуковати. Либерализација кретања капитала која је захватила читав свет омогућила је дотада сиромашним државама улазак у «светску лигу конкуренције» али се и вратила као бумеранг најразвијенијим капиталистичким економијама, које су присиљене отпуштати све веће масе сопствених радника које не могу продуктивно запослити. То су евидентни «потенцијали» савременог капитализма!

         Цена кризе

У питању је, пре свега, структурна криза капиталистичког система која се огледа у све већим билансним неравнотежама, било на микро или макро плану. Цех подједнако плаћају државе али и њихове најдрагоценије компаније. Растурају се читава корпоративна царства а тешке ударце на глобалном плану примају читави индустријски, међу њима и најелитнији технолошки сектори. Најжешће је погођена аутомобилска индустрија где је запослен сваки десети радник света. Пренадувани финансијски сектор који је овај пут за разлику од ранијих случајева био окидач глобалне економске кризе, која прети да пређе и у глобалну анархију, платио је прошле јесени цех са преко 30 хиљада милијарди долара изгубљеног капитала.

Најтеже су, међутим, погођени најсиромашнији и најнеобезбеђенији слојеви, стари, усамљени, болесни, жене, млади и незапослени. Држава нуди недовољну и неадекватну помоћ рекламирајући сопствене поступке. Читав концепт, односно филозофија ( схватање ) живота одређено капиталистичким начином производње, где је човек само економска животиња која служи једином божанству, профиту, доживљава пред нашим и очима целог света спектакуларан слом и доказује немогућност даље репродукције друштва утемељеног на огромним имовинским разликама и темељној поцепаности социјалних слојева по низу основа.

Таква криза подстиче политичке и идеолошке поделе, а као крајњи моменат цепа и само национално јединство. У таквом вртлогу Југославија је нестала а била је тек само један, додуше, класичан пример иза кога следе други,  још крвавији и разорнији. Управо смо сведоци таквих дешавања. Данашњем свету заиста прети не само економска већ и свеопшта друштвена апокалипса. Њени режисери су исти они који су до пре само неку годину готово религиозно проповедали чари неспутаног капитализма  са чије платформе степенице воде право у земаљски рај. За дивно чудо, а у ствари скоро закономерно, поверовали су им дојучерашњи брижници, верници и заробљеници отрцаних стаљинистичких, брозовских и каквих све још не «комунистичких догми». Били су то тек правоверни али и добро скривени обожаваоци новостасалог капитализма и његових чудовишних «атракција», које се брзо претварају у крајње инфантилну обману. Онакву исту какву су нам деценијама уназад потурали на овим или неким другим просторима баш ти споменути прононсори.

           (Раз)очарања младих

Велики део младог света, скоро да је било природно, после «ортодоксних црвених небулоза», које нису имале ништа са слободним социјалистичким и комунистичким опредељењем, определио се за обећања новог јеванђеља. Доживео је, данас видимо, ново, неки кажу још страшније «либертерско васкрсење». Њега обилато разносе некадашњи црвени идеолошки свештеници, сада пресвучени у црне мантије, преподобни брозовсски идеолози, уметнути у позлаћене неодемократске оквире  и директори из социјалистичких времена, заваљени у затегнуте фотеље менаџера филијала најугледнијих страних компанија.

Они којима се смучила оваква домаћа сценографија побегли су, на своју срећу или несрећу, главом без обзира на далеке и што даље земље и континенте. А баш та наша генерација младих сада је схватила, тамо далеко, да је и тај, до недавно уздизан у небо као коначно пронађени систем најоптималнијег друштвеног устројства, неолиберални капитализам, суочен са неизбежним труљењем и посвемашњом пропашћу. Одјеке свог нерасположења, међутим, још увек увијају у једва скривену критику онога на шта су набасали или онога за чим су у крајњој линији и жудели. Дубина њихових илузија једнака је површности њихових очекивања. 

            (Без)излаз

Принуђен да обнавља сопствене потенцијале грађански свет и капиталистички систем нису више у стању покренути досадашњу масу расположивог живог рада а камоли генерације све образованијег младог света. За набујалу младост  егзистенцијалне а камоли неке друге перспективе у таквом окружењу једноставно нема. Радикалан израз  реаговања на такво стање смо видели у демонстрацијама грчких студената које су ови на улицама Атине недељама приређивали пред Нову годину. Тада је дрхтала и сва европска владајућа класа као и њени политички представници. Пропаст система који се јесенас жестоко заљуљао  одложен је масивним ињекцијама капитала али то је само кратак предах неизбежног и посвемашњег краха неодрживог система обмана и илузија.

Добијен је, међутим драгоцен временски предах и то је без сумње битка коју је страна владајућих привремено добила. Социјализоване су огромне приватне банке, сами бисери владајућег поретка. То је решење без перспективе јер такве институције нису скројене према захтевима широког круга људи.  Њих може покренути једино ново знање, опорављени морал и немилосрдно искорењивање злоупотреба, својествених, иначе, старим рецептурама и кадровима. Нема искренијег  признања да је капитал изгубио последњи резон свог постојања од пређашњег захтева за подржављењем.  То се погрешно назива национализацијом јер се такви захвати не изводе у корист широких народних слојева. Рат, међутим, не може бити добијен без свесних снага друштва које се у наредном периоду морају што пре организовати како би тек тада почеле да се освајају, додуше, окрњене али још увек постојеће позиције владајућих режима.

Уопште не би требало сумњати да ћемо у наредном периоду присуствовати великим догађајима где ће се одлучивати о освајању друштвених центара моћи и прерасподели друштвеног утицаја. Какве ће облике ти догађаји добити зависиће од организоване снаге и спремности најпогођенијих слојева да се супротставе настојањима за очувањем превазиђених позиција. Само од динамике одвијања кризе зависиће у којој ће мери њом бити захваћени и слојеви који су тек привремено опоменути. А то је тзв. «средња класа» која и највише приања на илузије о заштити од стране државе. Изразит пример разбијања такве илузије представљају демонстрације самих полцајаца у Грчкој. Оних истих који су до пре неки дан улазили у окршаје са гневном омладином зарад својих послодаваца, саме државе. Без сумње они и њима слични као и њихове илузије сада су на реду да се мењају.

          Каква је ситуација у Србији?

Пошто је највећи део банкарског система препуштен страним институцијама реално је очекивати повлачења  његовог иницијалног али и капитала као и профита оствареног у Србији у матичне земље. Неминован резултат  тога је замирање кредитирања домаће привреде и потом  енормни скок каматних стопа које су ионако на завидним висинама. Друга последица је стропоштавање вредности домаће валуте и немогућност одбране курса динара. Следи галопирајућа инфлација.

Пошто је  више од 60 одсто српске привреде у страним рукама доћи ће до гашења или смањења обима  производње, па се већ сада калкулише са великим отпуштањима запослених са чиме ће држава тешко моћи да се избори. Отуда су могућа већа социјална незадовољства али и још гора политичко - економска ситуација. Тако страда и рејтинг саме државе а онда то хлади интерес за нове инвестиције у земљи. Проблем Србије односно њене владе у овом тренутку је у томе што она нема јасан преглед ситуације па није у стању ни да донесе одговарајуће мере за заштиту сопствене економије и становништва.

Потреба за новим изборима постоји јер би се у садашњим околностима на политичком плану највероватније профилисали и понудили ефикаснији политичко-економски концепти за суочавање са предстојећом кризом а вероватно и концентрисале снаге за суочавање са њеним нимало благотворним ефектима. Била би то прилика и да на површину изађу многе нове личности неупрљаних и некомпромитованих биографија које би могле обновити високо нарушено поверење народа у институције и представнике досадашњег режима. Боји ли се неко таквог могућег исхода? Одговорите нам! 

08. 01. 2009.

З А М А Ј А В А Њ Е    Н А Р О Д А

 

Неефикасност Скупштине Србије изазивала би подсмех да се не ради о националној трагедији. Гомила политичких патуљака окупљених око Демократске странке незајажљивих у својим захтевима  вуку сваки на своју страну доприносећи свеопштем осећању безнађа. Оваква скупштинска већина без заједничких идеолошких или програмских циљева ни код најзначајнијих државних питања не може наћи заједнички именитељ. Сакупљени  „с брда с дола“  да би ДС могла да сакупи већину од бедних 126 гласова, често није у стању да сакупи ни потребан кворум. Многе од тих „комби“ странака имају „велики коалициони потенцијал“ ( омиљена кованица СПОа). Шта то значи? У преводу: У стању смо да се курвамо са сваким ко понуди више,што би се рекло праве политичке проститутке. Такав политички резон где се спаја неспојиво уз помоћ „емулгатора“ у виду ДС не може дуго да потраје. Или ће ДС-у да досаде незајажљивост њихових сателита или ће неки „ политички самоубица „ владајуће већине да ускрати поверење влади чиме ће избори бити на видику већ до средине 2009. Могућ је и други мање вероватан сценарио: свесни да многи „патуљци“ неће прећи цензус на следећим изборима , на сваки начин ће покушати да остану цео мандат заједно како би њихови заслужни кадрови и чланови породица распоређени по јавним предузећима енормним примањима обогатили касу странака и свој лични конто.

Оно што спаја неспојиво је похлепа лидера и лидерчића где је плен цела држава, односно јавна предузећа у власништву државе која служе за черупање и лично богаћење појединаца у или блиских власти. Никаква идеолошка или програмска различитост не спречава заједничко деловањ е нпр СПС-а и СПО-а.Да ли је потребно подсећати на јавно изречене ставове једних о другима? Каква је то сличност између Г17+ и ПУПС-а или између Чанковог  ЛСВ-а и Палминих присталица?  Довољно је погледати и схватити да их једино групни интерес спаја у неспојиву коалицију . За смањење апетита патуљака може ефикасно да се користи резервна политичка партија ЛДП за коју би било логичније да је у власти него у опозицији. Наградно питање: чему је Л Д П опозиција, да ли опозицији или позицији? Да ли је то нормално?

Овакви какви су и на међународној сцени не представљају озбиљног саговорника, јер не пружају никакву респектабилну страну за разговоре.У конфедерацији невероватно  великог броја министарстава где свако министарство може да буде опозиција другим министарствима или да буде опозиција самоме себи, ствара се конфузија са несагледиво лошим исходом. Није ни чудо што њих може једино да води премијер без ауторитета који се не меша ни у сопствени посао.Комунистички апсурд – само нам Бог може помоћи.

 

 

18. 09. 2008.

 

 Програмске смернице деловања Комунистичке Партије Србије

              Србија се данас налази пред историјским изазовом налажења свог државног, социјалног и духовног идентитета. Држава је суочена са изазовом губитка дела суврене територије, нема гарантовано дефинисане границе према суседима, није чвршће интегрисана ни у једну ширу регионалну или континенталну целину, економског, војног или политичког карактера. Таква ситуација одлучно опредељује и њен миноран утицај на међународном плану. Србија буквално плута, као и огроман део њеног становништва, који је изгубио компас сопственог усмерења. На политичкој сцени нема снаге, сем Комунистичке партије Србије, која је у стању да одреди правац и изабере смер новог друштвеног окупљања и кретања. 

               На унутрашњем политичком плану влада анархија оличена у постојању читавог варијетета политичких партија које програмски и циљно лутају, опредељујући се за компромитована историјска решења, немајући снага, материјалних могућности нити дубље укорењености у интересима народа. Не ретко се спроводе директиве спољних фактора без икакве одговорности према интересу државе и сопственог становништва, а на корист појединца на истакнутим положајима у самим партијама. Око њих се окупљају ројеви потпуно бескорисних присталица спремних да при првом „изборном успеху“ заузму ничим заслужене позиције у државној управи. Ови, пак, нити знају шта би са собом, нити са народом чије би интересе требало да заступају и испуњавају.                                 

                  Комунистичка партија Србије је спремна да пред народом и државом преузме одговорност вођења и управљања земљом у њеном најкритичнијем тренутку. Ослонце представљају народ и свест о историјској мисији, која ју је водила као и 1941. године, да се ухвати у коштац са најгорим непријатељима њеног опстанка. То су домаћи протагонисти страних интереса у свим сферама јавног живота, некритички примењена страна решења на домаће прилике и погубан духовни и морални утицај који страни фактор има на свакодневни живот. Преиспитивање привредног и политичког модела се свакако налазе у првом плану деловања КПС-а. Јасан увид у оно са чиме су суочени народ и цела земља биће несаломив путоказ у свакодневној борби за реафирмацију независности, суверености и државног интегритета као и благостања народа.

                   Проблем довођења најодговорнијих чланова друштва на најодговорније политичке и друге позиције у друштву какво замишљамо неће се решити никаквим учлањивањем у одговрајуће партије, већ само само ослонцем на народну снагу у чему налазимо извор и инспирацију за нова прегнућа. Потребан је својеврстан душтвени апел који би морао имати снагу најдубљег поверења у људе који су потребни овој земљи, али и спремни да своје таленте и потенцијале ставе на располагање народу. Карактер друштва за које се залажемо опредељен је интересима најширих радних слојева, а никако уских и привилегованих група које сада владају финансијском и политичком сценом Србије. У страним инвестицијама не видимо пресудан фактор за решавање привредних проблема иако признајемо његову важност. Знање, воља, мотив и труд домаћег фактора од далеко су веће важности за покретање посусталог друштвеног динама.

                    Ангажованост младих и пре свега стручних кадрова морају давати основни тон напору за реконструкцију друштва. Схватамо да је чишћење различитих сегмената друштвене стварности од непотребног приноса са стране дуготрајан процес, што не значи да његовом изазову не би приступили са свом одлучношћу и бескомпромисношћу. У томе би нарочиту улогу морали да имају уметнички кругови. Спорт би морао да потражи оправдање за своју егзистенцију у најширем опредељењу за социјално-физичку регенерацију друштва. Спотрска друштва би морала бити финансирана од стране државе, а у школама спортске активности морају бити бесплатне и појачане. То би била добра база за високо професионални спорт који би био у функцији афирмације државе и повећања кохезије целог друштва. Не тражимо само обнову старог, већ још више иницирање новог друштва, свежих идеја неоптерећених никаквим наносима од раније, поготово страним интересима.   

                     Некритричка преузимања страних идејних и друштвених модела одбацујемо, тражећи оно што највише одговара карактеру живота и рада на просторима на којима живи српски народ. Уважавамо и признајемо, али и тражимо даљу афирмацију различитих националности у нашој средини. Путеви тога морају се знатно разликовати од досадашњих начина и модела путем политичког организовања које се компромитује, а често пута има и скривен циљ у историјском реваншизму чинилаца који су историјски дефинитивно поражени. Српски народ је отворен за сарадњу са другим народима само на принципима заједничког уважавања међусобних разлика и интереса.

                      Питање власничких односа у Србији је решено на неприхватљив начин кроз пљачку друштвене имовине чиме су оштећени најсиромашнији слојеви и они који су живели од сопственог рада. Зато би праведно опорезивање нових власника морало бити један од најпречих задатака у процесу мењања друштвених односа, док би његов циљ било успостављање не само праведнијег већ и ефикаснијег режима власништва. Проблем запошљавања је гурнут на маргину друштва а познато је да се он везује пре свега за проблеме афирмације младих нараштаја. Он мора добити приоритетан значај  јер има многостран утицај на даљи развој друштва.