24. 03. 2009.

Д Е С Е Т   Г О Д И Н А   К А С Н И Ј Е

Данас је тачно 10 година од зверског напада НАТО пакта под вођством САД на СР Југославију, односно Србију и Црну Гору.

    План отимања дела територије Србије направљен је много раније у кухињама Вашингтона и Брисела. Изопачени умови НАТО пакта сулудим ултиматумом у Рамбујеу на који ни једна земља на овом свету не би могла пристати, а који су имали за циљ јавно понижавање Србије, послужили су као основа за напад. Гомила лажи о Србима као зликовцима који масакрирају „недужне“ шиптарске терористе исфабриковане од стране     правог зликовца Вилијема Вокера, послужила је промашеном љубавнику Билу Клинтону и његовој камарили да отпочне уништавање СР Југославије. Злочин који су починиле чланице НАТО пакта према СР Југославији није до сада процесуиран од међународних судова. То, међутим, није спречило лажни суд у Хагу да оптужи и осуди комплетан политички и војни врх СРБИЈЕ због војног супротстављања Нато пакту КАО  ПРИМЕР ДРУГИМ ЗЕМЉАМА.

   Варварска агресија којаје трајала 78 дана усмртила је више од 2800 људи, углавном цивила и ранила преко 29000 људи, такође цивила.Осиромашени уранијум ( око 15 тона ), продукт рада нуклеарних електрана којег САД немају где да складиште, изручен је нама на главу, загадивши при томе и воду и ваздух и земљу, убија и даље и све више. Колики ће бити крајњи биланс жртава то нико не може да зна.

     Следеће фотографије објављујемо да се никада не забораве зверства НАТО пакта. Ове жртве су и Срби  и Албанци и сви су цивили који нису били укључени у војне акције. Упозоравамо да не сносимо одговорност за узнемирење, нити било какве последице код особа осетљивих на ужасне призоре које многе од ових фотографија могу изазвати,  јер су неке невероватно потресне.

 >>>>> "МИЛОСРДНИ АНЂЕО" <<<<<

 

 

 

10. 06. 2009.

Комунистички покрет у Србији

Стање у комунистичком покрету у Србији одликује се углавном конфузијом која је проистекла из дубоког непознавања и несхватања процеса у којима се свет налази, као и малих интелектуалних могућности оних људи који су остали привржени комунистичкој идеји да критички објасне тренутни пораз наших идеја. Не мислим да је комунизам као идеја поражен, већ сматрам да се никад није ни стварно заметнуо као поглед на свет у српском народу. Зашто је то тако, покушаћемо да одговоримо у овом тексту.

Као прво и основно у Србији није постојала дуга традиција масовног радничког покрета, јер је ово била пре свега аграрна земља до краја 2.светског рата. Победом социјалистичке револуције,победом над фашизмом  и  брзом индустријализацијом Србије, огроман број људи са села је постао део радничке класе, али се никада није ослободио свога сељачког менталитета. Временом такав менталитет  се изузетно добро уклопио у  градски квазиграђански менталитет, јер оба потичу из истог извора.

Посебан проблем у бившој С Ф Р Ј било је то што је Савез комуниста представљао само најмањи заједнички именитељ етатизованих, бирократизованих и отуђених од народа партијских врхушки. Стварањем заокружених републичких економија стварани су услови за распад земље, као и за примат републичких над савезним законима. Ко је томе одлучујуће допринео ? То су били такозвани „комунисти“ у републичким руководствима без чијег активног учешћа не би распад С Ф Р Ј  био тако крвав. Опет је национално победило класно. Наравно ти исти „комунисти“ постали су оснивачи многих партија које са левичарским идејама немају никаквих додирних тачака. Једном речју олош остаје олош. Треба додати да су сви искористили прилику да се енормно обогате, што им и јесте био покретачки мотив.

Додатни елемент пропасти социјализма био је недовољни степен демократизације социјализма. Ако се целокупан развој човечанства посматра као стална борба за освајање слободе, неминовно се долази до спознаје да није могућ социјализам без демократије, али и обрнуто, нема демократије без социјализма. Ако нема демократије у процесу производње, онда је нема ни у друштву. Једна од највећих капиталистичких лажи  је да  постоји демократија ван процеса друштвене производње, а  да мора постојати диктатура у процесу производње. Тамо где радник није власник средстава за производњу и где не одлучује о расподели вишка вредности, ту нема демократије. Једини интерес радника у капитализму је да што скупље прода своју радну снагу. То и ништа више.

Вратимо се на стање  комунистичког покрета у Србији. Евидентно је да у Србији не постоји парламентарна левица. На власти се налазе искључиво странке чије су програмско упориште  идеје неолибералниог капитализма. На изборима народ бира између истог. Избор између истог није избор. Фингирани сукоб између странака на власти и странака у опозицији не може да сакрије ноторну чињеницу да се нико од њих не залаже за другачији друштвено-економски систем од већ постојећег. Морамо рећи да је држави Србији у економском смислу сломљена кичма, јер Србија је у овом тренутку окупирана земља под протекторатом Вашингтона. Једном речју колонија. Овима на власти које је поставио Вашингтон испоручује стално нове захтеве које они безпоговорно извршавају. Крајњи циљ је уништење државе Србије. Само слепац то неће да види.

Посебна прича је да режим и медији под његовом контролом користе неке корисне идиоте који себе представљају као комунисте и дају им готово неограничен простор да лупетају и забављају јавност својом глупошћу, неукошћу и примитивизмом. Ово ти такозвани „комунисти“ раде искључиво у свом личном интересу како би се промовисали, а са идејама комунизма немају благе везе јер нису довољно писмени да било шта прочитају и разумеју на ту тему. Наравно, такви ликови служе да нас комунисте представе као имбециле. Праве комунисте који заиста нешто значе у комунистичким редовима и имају шта да кажу доживели су потпуну медијску блокаду. Њих нигде нико у режимским медијима неће видети.

 Оно што је једино преостало нама правим комунистима је императив уједињења јер овако малобројни, завађени и расцепкани нећемо моћи да опстанемо и представљамо снагу која ће зауставити свеопшту регресију у којој се Србија налази. Овим путем којим иде владајући режим уз подршку лажне опозиције је пут у свеопшту како економску, тако и друштвену пропаст. Ујединимо се и победимо их!!!    

 

23. 05. 2009.

Капитализам на почетку 21.века

1. Садашњи степен развоја капитализма означава крај једне ере неолибералног капитализма заснованог на учењима Милтона Фридмана и његових следбеника из чикашке школе. Светска криза у коју је гурнут  читав свет  као последицу ће имати још већи степен монополизације и још већи јаз између богатих и сиромашних (сетимо се само Лењина и његовог дела „ Империјализам као највиши стадијум капитализма“).

2.Неолиберални капитализам је добро научио како је од пресудног значаја  спречити формирање нове добро организоване и својих истинских интереса свесне радничке класе која би га демократским путем могла скинути са власти. Многобројни припадници радничке класе у развијеним земљама Запада никада нису ни стекли класну свест о себи, већ су почели као припадници средње класе да сањају о томе како да постану део класе капиталиста и да је потребан само мали напор воље да би се у томе успело. Ту заблуду сада жестоко плаћају. Жабокречина у коју су се уљуљкали сада им се обија о главу. Многи од њих ће своје кућице са базеном у предграђима за које нису платили рату кредита заменити неком смрдљивом бараком или у најбољем случају приколицом. О неком даљем школовању деце могу само да сањају.

3.Такозвана радничка „аристократија“ у виду радника у информатичкој технологији зароњена у свој виртуелни свет Интернета очито још није постала свесна своје класне припадности. За сада добро плаћени не схватају да стижу нове генерације још боље обучених кадрова који ће их заменити и оборити најамнине. Атомизовани, отуђени од стварности, заробљени у свој виртуелни свет „Матрикса“ само чекају чип који ће од њих и компјутера начинити једно. Изгубљени у илузијама не виде стварни свет који поред њих пролази. Када виртуелни свет нестане, отрежњење ће бити болно.

4. Због високих трошкова производње у Западним земљама, производња која захтева много живог рада  као и производња која загађује околину, пребачена је у азијске земље где стандарди очувања животне средине готово да не постоје, а наднице су толико бедне да једва омогућавају голу егзистенцију радника. Зато и није чудо да многи од тих несрећника покушавају да се илегално докопају развијених земаља Запада. Ти илегални имигранти постају средство притиска на политичка, економска и социјална права већ запослених. Илегални имигранти су одлично средство за смањење реалних надница јер пристају да раде само за голу егзистенцију свесни да би протеривањем у домицилне земље и то изгубили. Тиме се срозавају већ стечена социјална права запослених и уноси несигурност  радних места. Суштина није да ти несрећници дођу у развијеније земље, већ да промене друштвено-економске односе у својим земљама. Ма колико да то изгледа тешко, то је једини начин да се те земље извуку из беде у коју су их гурнуле белосветске мултинационалне компаније уз помоћ домаћих  од народа отуђених режима.

5. Такозвани „светски тероризам“ измишљен у вашингтонској кухињи данас служи као одличан изговор за ограничавање и кршење људских права. Тиме се већ назиру одличне полазне основе за успостављање тоталитаристичких, односно фашистичких режима.

6.Приватизација јавних служби као што су школство, здравство, социјална заштита и пензиона осигурања се не уводе због рационализације, већ због повећања профита валасницима.

7. Глупавим ТВ програмима, манипулацијом информацијама, затупљујућом масовном културом и бесомучном рекламом потрошачког менталитета од природно хуманих, социјализованих и солидарних људских бића праве се отупеле, егоистичне, комформистичке, потрошачки зависне и политички имбецилне особе.

8. Од свега овога  најопасније оружје неолибералног капитализма  је  његова способност  да  попут камелеона промени свој изглед да би суштина остала иста. Присвојиће вредности и појмове социјалдемократске левице  и окренуће  их у њихову потпуно изопачну карикатуру и тако већ слуђеном народу понудити још једну обману  како би ствари остале status quo.