Novi svetski poredak - Cetvrti Rajh

Novi svetski poredak - Cetvrti Rajh

 

SADRZAJ: 

* Istorija Sjedinjenih Americkih Drzava - dobrodosli u Zonu sumraka!

* Americki kapitalisti - zavera protiv Evrope radi lake zarade

* NATO - prijateljski hegemon (ili: zasto je Amerikancima trbao rat na Kosovu?)

* Amerika se bogati na racun Evrope..

* ROOTS (koreni) - operacija razbijanja Savezne Republike Jugoslavije

Istorija Sjedinjenih Americkih Drzava - dobrodosli u Zonu Sumraka

Istorija SAD do 1980 iz "Male Prosvetine enciklopedije", cetvrto izdanje, Beograd, 1986.

 

Pocetkom XVI veka u Sev. Ameriku poceli su dolaziti prvi evropski kolonisti iz Engleske, Francuske, Nizozemske, Svedske I Spanije; naseljavanju su Indijanci pruzali otpor (prvi veci rat 1622-34), ali su im nadmocniji beli doseljenici otimali zemlju, potiskujuci ih na zapad I istrebljujuci ih. Najvise kolonija osnovali su Englezi, jer je Engleska u to doba imala masu razbastinjenih seljaka, upropascenih "ogradjivanjem", pa su oni u potrazi za zemljom postali najmasovniji kolonizatorski element. Prva naselja evropskih kolonista bila su mala I nestalna, I tesko su se odrzavala u borbi s prirodom I Indijancima; mnogi su se vracali u Evropu zbog surovih uslova zivota. Medjutim vec na prelazu XVI u XVII vek nicu I prve stalne kolonije; od Engleskih: Virdzinija 1584. I Masacusets 1620, od holandskih Nova Nizozemska 1614. sa glavnim gradom Nova Nizozemska (danas Njujork) , od francuskih Nova Francuska u Kanadi s gradom Kvibekom 1608. Uporedo uz osnivanje stalnih kolonija, Engleska, Francuska I Holandija zasnivale su u Sev. Americi I kolonijalnu vlast; zbog relativno slabe kolonizacije I male vojne snage, Holandjani se nisu mogli odrzati pred brojnijim Englezima, pa im je Engleska jos 1664. preotela koloniju Novu Nizozemsku; tada je promenjeno I ime Novog Amsterdama u Njujork u cast vojvode od Jorka. Francuska vlast je bila mnogo stabilnija od holandske zbog masovnijeg doseljavanja Francuza, vecinom izbeglih hugenota, i zbog vojne snage kojom je Francuska raspolagala. Francuzi su tokom XVII veka prosirili vlast jos na Nju Faundland, Akadiju, zemlje na Hadsonovom zalivu I na ceo sliv reke Misisipi,tzv. Lujzijana, posednuta 1681. I tako nazvana u cast kralja Luja XIV. Ali francuska osvajanja nisu bila pracena jacim naseljavanjem francuskog zivlja izuzev u Kanadi , nego su se uglavnom zasnivala na vojnickom posedovanju; stoga je burzoaska Engleska tokom ratova sa zaostalom feudalnom Francuskom uspela u XVIII veku da Francusku gotovo sasvim istisne iz Sev. Amerike. U ratu za spansko nasledje 1701-1713, Francuska je u korist Engleske izgubila Akadiju (Nova Skotska), Nju Faundlend I zemlje na Hadsonovom zalivu, a u 7-godisnjem ratu 1756-63 I celu Kanadu sa istocnim delovima Lujzijane; preostale delove Lujzijane prodao je Napoleon I Sjedinjenim Americkim Drzavama 1803, kada se nalazio u novcanoj neprilici. U osvajanju Sev.Amerike ucestvovali su jos I Spanci I Rusi; tokom XVII i XVIII veka, Spanci su nadiruci iz Meksika osvojili Teksas, Kaliforniju i Floridu, dok su Rusi 1741. otkrili i poseli Aljasku sa Aleutskim ostrvima. Od svih engleskih kolonija u Sev. Americi, najnaprednije su sredinom XVII veka bile one izmedju Atlanskog okeana I Aligenskih planina. Na tom prostoru se nalazili 13 samoupravnih engleskih kolonija sa glavnim gradovima: Njujork, Boston i Filadelfija. Severni predeli bili su veoma razvijeni: u poljoprivredi je preovladjivalo sitno farmersko gazdinstvo, a u gradovima se pored trgovine razvijala I kapitalisticka manufaktura; juzni preedeli bili su bez manufaktura I razvijenije trgovine; to su bili poljoprivredni rejoni sa krupnim zemljisnim posedima bogatih plantazera na cijim su plantazama radili uglavnom crni robovi koje su pocev od XVII veka poceli dovoditi u Sev. Ameriku; Zbog teskog polozaja , crnci su se dizali na ustanke jos u XVII veku. Zeleci da spreci industrijski razvoj svojih severnoamerickih kolonija i da ih svede samo na sirovinsku bazu i trziste za britansku industrijsku robu, britanska vlada je 1750. Izdala zakon kojim se u severnoamerickim kolonijama zabranjuje podizanje tkackih I metalurgijskih manufaktura; krajnje nezadovoljstvo mlade severnoamericke burzoazije i naroda poraslo je kad je britanska vlada po zavrsetku 7-gosisnjeg rata donela mere kojima se razvitak kolonija jos ostrije sputava: zabrane naseljavanja zemljista zapadno od Aligenskih planina, uvodjenje novih poreza, najpre u vidu taksenih maraka, zatim u vidu povecanih carina. Iz tog nezadovoljstva radjale su se prvr borbene organizacije; jedna od njih - "Sinovi slobode", osnovana 1756, pozivala je Amerikance na bojkot britanske trgovacke I industrijske robe. Bojkot se narocito pojacao od 1767, kad je britanska vlada umesto ranijih taksenih maraka uvela "uvozne carine" na svu robu koja iz Velike Britanije dolazi u severnoamericke kolonije. Sve ostriji bojkot doveo je dotle da su "Sinovi slobode" iz Bostona 1773. Pobacali u more ceo tovar britanskog caja, tzv. "Bostonsko pijenje caja", na sta je britanska vlada odgovorila zatvaranjem bostonskog pristalista I pojacanim vojnim merama. Zbog toga su svih 13 kolonija preko svojih predstavnika na prvom kontinentalnom kongresu 1774. Odlucile da se produzi bojkot britanske robe. Najzad, 1775. Poceli su prvi oruzani sukobi izmedju americkih dobrovoljackih odreda I britanske vojske, cime je u stvari pocela borba severnoamerickih kolonija za nezavisnost; vodj americkog rata za nezavisnost I zapovednik vojske postao je Dzordz Vasington, a bliski saradnici bili su mu Tomas Dzeferson i Bendzamin Franklin. Drugi kontinentalni kongres odrzan u Filadelfiji 1776. Izdao je "Deklaraciju nezavisnosti" (sastavljac T. Dzeferson) kojom se proglasava nezavisnost severnoamerickih kolonija I osnivanje Sjedinjenih Americkih Drzava, SAD. Pocetkom rata, ustanici su trpeli ozbiljne poraze: zauzece Bostona 1775, Njujorka 1776. I Filadelfije 1777, ali su ipak nastavili borbu; prostrana zemlja I borbeno odusevljenje koje se rasplamsavalo u partizanski rat garantovali su im pobedu; uz ton su mnogi dobrovoljci iz Evrope, privuceni borbom Amerikanaca za slobodu, dolazili u pomoc, npr. Tadeus Koscusko, Sen-Simon, Lafajet I dr. Kolonijalni suparnici usli Velike Britanije usli su u rat protiv nje (Francuska 1778, Spanija 1779,Holandija 1782) da bi je oslabili I postali prirodni saveznici ustanika. Velika Britanija je pocela trpeti poraze (prvi kod Saratoge 1777), a 1781. Se cela britanska vojska morala predati Amerikancima kod Jorktauna u Virdziniji; posle duzih pregovora zakljucen je 1783 mir u Versaju kojim je Velika Britanija priznala nezavisnost SAD. Rat je imao krupne posledice I za Ameriku I za ceo svet: oslobodjene od britanskog kolonijalnog ropstva, SAD su ostvarile najbitniji uslov za nesmetan privredno-industrijski kapitalisticki razvitak, pa je rat za nezavisnost imao I znacaj burzoaske revolucije; amerucka borba za nezavisnost uticala je I na Evropu, pa se u njoj zaostrila borba protiv feudalizma (francuska burzoaska revolucija pocinje samo 6 godina po zavrsetku americkog rata za nezavisnost - 1789). Po oceni Lenjina, americki rat bio je jedan od najvecih oslobodilackih I revolucionarnih ratova. Teret rata za nezavisnost nosili su uglavnom farmeri I radnici, mada je rukovodecu ulogu imala americka industrijska I trgovacka burzoazija; burzoazija je posle rata zadrzala vodecu ulogu, organizovala vlast I usmerila zemlju ka kapitalistickom razvitku; u takvim uslovima izgradnje nove drzave (porezi, otplata ratnog drzavnog duga) pao na farmere I radnike. To je pojacalo eksploataciju I zaostrilo klasnu borbu; otuda dolazi najpre do nemira u vojsci 1783, zatim do oruzanog ustanka farmerske sirotinje 1786-87. Pod vodjstvom Danijela Sejsa, borca iz rata za nezavisnost; ustanak je bio brzo ugusen a Sejs osudjen na smrt; medjutim, zbog velikog uzbudjenja koje je ovaj ustanak izazvao , vlada je morala da Sejsa I ostale ucesnike ustanka pomiluje i pusti na slobodu. Ustanak je primorao americku burzoaziju da prvi ustav SAD iz 1781. odbaci i da donese nov na Kongresu u Filadelfiji 1787; i po novom ustavu je svaka savezna drzava SAD zadrzala siroku unutrasnju autonomiju, ali je uloga centralnih drzavnih organa (Predsednik, Kongres, Vrhovni sud) u odnosu na raniji ustav znatno pojacana, sto je dalo mogucnosti burzoaziji i plantazerima americkog Juga da kroz politicku formu burzoaske demokratije cvrsce drze vlast; ustav toliko odgovara interesima americke burzoazije da je sa malim izmenama ostao na snazi sve do danas; prvi predsednik SAD bio je Dzordz Vasington (predsednik 1789-97). Tokom cele prvr polovine XIX veka kapitalisticki razvitak u SAD tekao je brzo; u severnim drzavama kroz jacanje farmerstva i industrije, a u juznim kroz snazenje plantazerskog zemljoposeda. Razvitak kapitalisticke privrede i sve veci priliv evropskih doseljenika orijentisao je SAD na osvajanje novih teritorija; za tu politiku bili su zainteresovani svi drustveni slojevi: siromasni farmeri i evropski doseljenici da bi dosli do sopstvene zemlje, zemljoposednici Juga da bi dosli do novih plantaza, a industrijska i trgovacka burzoazija da bi u novoosvojenim terenima, otetim od Indijanaca, dobili siru sirovinsku bazu i trziste za sve vecu industriju.Osvajanje tzv. Zapada pocelo je za predsednistva (1801-1809) Tomasa Dzefersona, kad je 1804 donet "agrarni zakon" kojim se farmerima i plantazerima omogucava da za relativno malu svotu postanu sopstvenici zemlje otete Indijancima. SAD zapocinju i mnoge ratove sa susednim drzavama, pa i tako sire drzavnu teritoriju, a uz to je i povcavaju kupovinom; vec su se 1850. toliko prosirile da su sem Aljaske postigle danasnji teritorijalni obim. Prvo znacajnije sirenje na racun suseda, SAD su ostvarile 1803. kad je predsednik Dzeferson kupio za 15 mil.\$ od Napoleona I francusku Zapadnu Lujzijanu; za vreme Dzemsa Monroa (predsednik 1817-25), SAD su naterale Spaniju da im proda Floridu koju su trupe SAD vec ranije okupirale; robovlasnici americkog Juga otrgli su Teksas od Meksika 1836, a 1846-48. vodi se izmedju Meksika i SAD otvoren rat u kojem je Meksiko bio porazen i nateran da ustupi gotovo polovinu svoje dotadasnje drzavne teritorije: Novi Meksiko i Kaliforniju; 1867. od Rusije su kupile Aljasku i time uglavnom stekle danasnje granice. U ovom periodu pomagale su i oslobodilacki rat Latinske Amerike (1810-29) protiv Spanije i Portugalije tako sto su slanjem dobrovoljaca i pretnjom sprecile vojnu intervenciju iz Evrope, proglasivsi u Kongresu 1823. poznatu Monroovu doktrinu (po predsedniku Monrou): "Amerika Amerikancima!" To je ubrzalo oslobadjanje Srednje i Juzne Amerike od spanskog i portugalskog kolonijalnog ropstva i formiranje danasnjih drzava Latinske Amerike, ali je istovremeno otvoren i put ekonomske ekspanzije SAD u te zemlje; ekspanzija se docnije izrazava kroz teznju da se cela Latinska Amerika pretvori u sirovinsku bazu SAD i trziste za njihovu industrijsku robu, i da se u drzavama Latinske Amerike obrazuju i podrzavaju nenarodni rezimi, povezani sa kapitalom SAD. U tom periodu pocinje i americka ekspanzija na Dalekom istoku; 1844, SAD su naterale Kinu da potpise neravnopravan trgovinski ugovor, a zatim su sa evropskim kapitalistickim silama ucestvovale u gusenju kineskog seljackog ustanka, Tajpina, 1851-61; istovremeno su ultimatumom naterale feudalni Japan da otvori nekoliko luka za potrebe americke trgovine. Kapitalisticki razvitak imao je za posledicu i povecanje broja radnika i formiranje radnicke klase; vec 1828. i 1829, radnici Filadelfije i Bostona osnivaju mesne radnicke organizacije, koje su pod uticajem socijalista-utopista, ovenista, furijerista i dr.. Ali razvitak kapitalizma i kapitalisticke privrede nije zaostravao samo klasnu borbu izmedju rada i kapitala nego je povecavao i drustveno-ekonomske suprotnosti izmedju Severa i Juga: Sever je sve izrazitije bio industrijski, farmerski i radnicki, sa veleposednickom plantaskom privredom, zasnovanom na radu crnih robova, bivao sve zaostaliji; uz to je crnacko ropstvo na Jugu sve vise smetalo industrijskoj burzoaziji Severa, koja nije imala dovoljno slobodne radne snage za industriju. Tako se crnacko ropstvo postepeno pretvorilo u osnovnu kocnicu daljeg industrijskog razvitka SAD, pa su se na Severu sve upornije isticali zahtevi za oslobodjenje crnaca, a pocetkom 30-ih godina XIX veka osnivaju se i prva drustva abolicionista; postepeno svi drustveni slojevi severa (burzoazija, farmeri, radnistvo) postaju abolicionisticki. Problem oslobadjanja crnaca postaje osnovni politicki problem SAD, pa se u vezi sa njim formiraju i dve velike politicke stranke: Republikanska (abolicionisticka) kao stranka industrijskog Severa, i Demokratska (antiabolicionisticka) kao stranka robovlasnickog Juga. Dolazi do prvih ustanaka u korist crnaca: ustanak crnca Nata Tarnera 1831, ustanak abolicioniste Dzordza Brauna 1859, zatim do oruzanih sukoba u Kanzasu i Nebraski 1854-56. i do borbe na izborima izmedju dveju velikih stranaka. Republikanska stranka sa abolicionistickim programom pobedila je najpre na izborima za Kongres 1855, zatim na predsednickim izborima 1860, kad je za predsednika izabran Abraham Linkoln (predsednik 1861-65); na to je 11 juznih robovlasnickih drzava proglasilo otcepljenje i obrazovalo posebnu konfederaciju, sto Sever nije priznao, nego je protiv pobunjenog Juga poveo rat, cime su SAD usle u 4-godisnji period gradjanskog rata 1861-65.

 

Mada je Sever bio ekonomski jaci i gusce naseljen od Juga, 22 miliona prema 9 miliona stanovnika, on je u prvom periodu rata 1861-62. trpeo poraze, jer je njegova industrijska burzoazija dugo oklevala da pristupi revolucionarnim metodama borbe I resavanju gorecih pitanja na revolucionaran nacin; tek od sredine 1862, kad je vlada Severa pocela donositi znacajnije revolucionarne odluke: opsta mobilizacija, Homstedski akt o raspodeli slobodne zemlje na Zapadu, Zakon o oslobodjenju crnaca od ropstva, primanje crnaca u vojsku, Sever je poceo pobedjivati. Farmeri, radnici I evropski doseljenici sa odusevljenjem su stupili u armiju Severa; radnici su cak formirali I posebne pukove, birajuci kadkad I vojne komandante (jedan od njih bio je nemacki komunista Vajdemajer). Generali Grant I Serman su tokom 1864. i 1865. Zadali dlucujuce udarce armiji Juga I naterali njegovog glavnog komandanta generala Lija da sa 80000 vojnika polozi oruzje u aprilu 1865, cime je gradjanski rat bio zavrsen.

 

Gradjanski rat je resio dva osnovna pitanja: agrarno (Homstedski akt od 1862. o raspodeli zemlje na Zapadu) I crnacko (proklamacija o oslobodjenju crnaca od 1863), pa je tako gradjanski rat za SAD imao I karakter burzoasko-demokratske revolucije koja je u stvari bila produzenje revolucionarnog preobrazaja iz vremena borbe za nezavisnost. Sve to je imalo I krupnih privrednih posledica: ubrzalo se naseljavanje Zapada, osvajali se novi prostori obradive zemlje I prosirivalo unutrasnje trziste, sto je dovelo do jos brzeg industrijskog razvitka. Ipak, preobrazaj na drustvenom planu nije bio potpun; npr. Crnci su dobili slobodu ali ne I zemlju, pa je vecina I dalje morala raditi pod poluropskim uslovima kod svojih bivsih gospodara; uz to su bivsi robovlasnici u juznim drzavama donosili specijalne anticrnacke zakone, tzv. "crni kodeksi", koji su na zaobilazan nacin lisavali crnce gradjanskih I politickih prava. Na Jugu je ponikla I anticrnacka teroristicka organizacija Kju Kluks Klan da bi se nad crncima vrsila razna nasilja; da bi sprecio takve pojave, Kongres je 1867. doneo niz zakona o "restituciji Juga" po kojima je na Jugu zaveden rezim vojne diktature; izvrsena je cak I revizija ustava 1870. Da bi se unela odredba kojom se zabranjuje suzavanje gradjanskih I politickih prava "pod vidom rase, boje koze ili ranijeg ropskog polozaja"; crnci su iste godine dobili I pravo glasa. Rezim vojne diktature zaveden radi zastite crnaca prestao je 1877. Posle gradjanskog rata, SAD su u periodu domonopolistickog kapitalizma (do kraja XIX veka) dozivele jos veci privredno industrijski polet. Ogromna prirodna bogatstva (ugalj, gvozdje, bakar,drvo, nafta) I sve veci priliv evropskih doseljenika (od 1865 do 1940. Doselilo se iz Evrope oko 30 miliona ljudi) samo su ubrzali taj razvitak; uz to je uvozen I evropski kapital. Od svih privrednih grana, najbrze se razvijala industrija, ukljucujuci pored podizanja fabrika I gradjenje transkontinentalnih zeleznickih pruga. Stalan nedostatak radne snage, posto su se evropski doseljenici zbog mnogo slobodne zemlje brzo pretvarali u farmere, terao je americke kapitaliste da usavrsavaju tehniku; to je dovelo do usavrsavanja niza novih tehnickih pronalazaka: Edisonov pronalazak elektricne lampe 1879. I izgradnja prve elektricne centrale 1880;Belov pronalazak telefona; usavrsavanje motora sa unutrasnjim sagorevanjem I pojava Fordovog automobila 1893, idr. U to doba postoji I prilicna koncentracija proizvodnje I kapitala, pa vec tada u svetu postaju poznati americki industrijsko-finansijski magnati kao Vanderbild, Karnegi, Morgan, Rokfeler I dr.. ; Osnivaju se I prve monopolisticke kompanije, od kojih se rano istice Rokfelerov "Standard Oil" osnovan 1870 (vec 1879. Kontrolisao 90% produkcije nafte u SAD). Pomognuta snaznom industrijom, koja joj je davala razne poljoprivredne masine, poljoprivreda je toliko napredovala da su se povrsine obradive zemlje povecale od 1865. Do kraja XIX veka cetiri puta, pa su tako SAD postale glavni izvoznik zitarica, u prvom redu za Evropu. Opsti bilans uspona bio je da su SAD 1894. U industriji pretekle sve evropske zemlje, pa I Veliku Britaniju, I postale prva industrijska zemlja sveta.

 

U tom periodu uspona, na vlasti je gotovo neprekidno Republikanska stranka, dok je Demokratska stranka bila samo u dva maha; ranije razlike izmedju Republikanske I Demokratske stranke uglavnom se gube u tom periodu, I obe podjednako postaju eksponenti krupnog kapitala. Industrijski I pjoprivredni razvitak stalno je uvecavao broj radnika I farmera, pa dolazi I do snazenja radnickog I farmerskog pokreta; odmah posle gradjanskog rata javlja se niz radnickih I socijalistickih organizacija: "Nacionalni radnicki savez", osnovan 1866 (vodja Silvis), u cijem je programu borba za osmocasovni radni dan; prve sekcije Prve Internacionale 1867; pokusaj 1868. Da se osnuje Radnicka partija (obnovljena 1876. Kao Socijalisticka radnicka partija pod vodjstvom nemackog socijaliste F.A. Zorgea). Organizovani strajkacki pokret javlja se nesto docnije, a zacetke ima u velikom strajku pensilvanskih rudara 1874-75. Sindikalni pokret takodje se razvija I organizuje; pocinje osnivanjem sindikalne federacije americkih radnika pod imenom "Vitezi rada"; kasnije se formira federacija sindikata pod nazivom Americka federacija rada, osnovana 1881, vodja S. Gompers. Javljaju se I prve farmerske organizacije kao npr. Populist Party, Grange party, Greenback party, osnovana 70-ih godina XIX veka, docnije ce se povezati sa nekim radnickim organizacijama I nazvati Radnicka partija Grinbeka (od 1878.). tokom 80-ih I 90-ih godina XIX veka dolazi do brojnih strajkova: pensilvanskih rudara 1885, zeleznicara 1886, pensilvanskih metalaca 1892, radnika Pulmanovih zavoda za izradu vagona 1894, I do zestokih radnickih demonstracija u borbi za osmocasovni radni dan. Krajem aprila I pocetkom maja 1886, strajk radnika u Cikagu postao je gotovo opsti; bio je pracen opstim radnickim demonstracijama, pa je od 1. Do 4. Maja u sukobu izmedju radnika I policije poginulo I ranjeno vise cikaskih radnika; borba americkih radnika za osmocasovni radni dan nastavljena je, I znatno je uticala na jacanje klasne svesti evropskog proleterijata. U vezi sa ovim dogadjajima, Osnivacki kongres druge Internacionale u Parizu 1889, da bi ovekovecio borbrnost cikaskog proleterijata, proglasio je 1. Maj za praznik medjunarodne solidarnosti I proleterijata. I pored ovih uspeha, Socijalisticka radnicka partija nije mogla postati ni masovna ni borbena radnicka partija, dok se Americka federacija rada postepeno pretvorila u oportunisticku sindikalnu organizaciju koja kolaborira s kapitalistima I opire se osnivanju masovne politicke partije proleterijata.

 

Kapitalizam u SAD usao je krajem 19. Veka u monopolisticki stadijum ili stadijum imperijalizma; proces koncentracije kapitala, zapocet jos u premonopolistickom periodu, tekao je tako brezo da su se SAD pocetkom XX veka pretvorile u klasicnu zemlju trustova I monopola; pored dominacije u proizvodnji metalurgije I nafte, oni su umnogom ovladali I drugim privrednim granama: zeleznicki transport, brodogradilista, gasne I elektricne centrale, rudnici I dr. Razvoj trustova bio je pracen snazenjem krupnih banaka toliko da su pocetkom XX veka dve najkrupnije grupe banaka, pod kontrolom Rokfelera I Morgana, raspolagale kapitalom od nekoliko milijardi dolara. U takvim uslovima sve vise je rastao I uticaj monopola na politicki zivot zemlje; monopoli I finansijska oligarhija suvereno su odredjivali unutrasnju politiku zemlje, tako da su I Republikanska (predsednistvo Teodora Ruzvelta 1901-09. I Vilijama Tafta !909-13) I Demokratska stranka (predsednistvo Vudrou Vilsona 1913-21) bile pod njihovim snaznim uticajem. U vezi s takvim razvojem, a pod uticajem monopola, SAD pocinju krajem XIX veka voditi ekspanzionisticku imperijalisticku spoljnu politiku, I to najpre na americkom kontinentu; americki kapital nastojao je pre svega da sto temeljnije podcini zemlje Latinske Amerike raznim oblicima diplomatskog pritiska, organizovanjem vojnih pobuna, pa cak I otvorenom vojnom intervencijom; mnoge latinsko-americke zemlje, narocito u Srednjoj Americi, pale su I u ekonomsku I politicku zavisnost od SAD.

 

Ekspanzionizam SAD poceo je krajem XIX veka da prelazi granice americkog kontinenta; vec 1889, SAD su dosle do prve vanamericke kolonije: ostrvske grupe Samoa (sporazum izmedju SAD, Velike Britanije I Nemacke), a 1893. Na podsticaj ekspanzionista izvrsen je prevrat na Havajskim ostrvima, zbacena monarhija I proglasena republika pod protektoratom SAD, sto je bio samo uvod ka potpunom pripajanju ostrva 1898; otad Havajska ostrva postaju glavna vojno-pomorska baza SAD na Tihom okeanu. Koristeci ustanak protiv Spanije na Kubi, vlada predsednika Vilijema Mak Kinlija objavila je Spaniji rat1898. Da bi dosla do njenih poseda u Srednjoj Americi I istocnoj Aziji;Zahvaljujuci ogromnoj vojno-tehnickoj nadmocnosti, SAD su za nepuna tri meseca unistile spansku flotu kod Manile I Santjaga I dobile rat. Po mirovnom ugovoru u Parizu krajem 1898, spanija je morala ustupiti ostrva Filipine, Portoriko I Guam, I odreci se svih prava na Kubu, kojoj je tada priznata nezavisnost, ali ona je vec od samog pocetka bila ugrozena pritiskom americkih monopola (ovladali su celokupnom proizvodnjom secera na Kubi, kao najvaznijom privrednom granom), I u dva maha cak I direktnom vojnom okupacijom od SAD (1899-1902. I 1906-09); potcinivsi Kubu svojoj spoljnoj politici, SAD su najzad potpuno obezbedile dominaciju u Meksickom zalivu I Karipskom moru. Da bi dosle u posed panamskog zemljouza koji je tada pripadao Kolumbiji, a kroz koji je trebalo prokopati tzv. Panamski kanal, SAD su pokusavale da kupe zonu zemljouza od Kolumbije; posto nisu uspele, 1903. su organizovale pobunu na Panamskom zemljouzu I demonstracijama svoje flote naterale Kolumbiju da prizna "nezavisnost " novoproklamovane Panamske republike, posle cega su SAD sklopile s Panamom ugovor koji im daje pravo na prokopavanje Panamskog kanala (dovrsen 1914) I na kontrolu I vojnicko posedovanje kanalske zone. SAD su nastojale da prosire svoj uticaj I na dalekom istoku. Osvajanjem Filipinskih ostrva, strategijski su se primakle Kini I otad vrse sve jaci pritisak I na Kinu I na evropske kolonijalne sile koje su jos od ranije imale interesne sfere u Kini. Vec od 1899. U pogledu trgovine s Kinom postavljaju zahtev da se prizna "princip otvorenih vrata" kako bi u rezimu slobodne trgovine prodro u Kinu americki kapital; sa evropskim silama ucestvovale su i SAD u gusenju bokserskog ustanka 1899-1901, prvog antikolonijalnog ustanka kineskog naroda.

 

Porast snage trustova I monopola doveo je do pojacane eksploatacije radnika I farmera I do pogorsanja polozaja sitne burzoazije, pa se vec krajem XIX veka u SAD javlja veliki pokret protiv trustova, pracen strajkovima I demonstracijama; pod pritiskom javnosti 1890. Proklamovan je tzv. Sermanov zakon kojim se I samo postojanje trustova proglasava protivustavnim. Sermanov zakon nije sprecio snazenje trustova, pa je pokret protiv njih postajao sve jaci; da bi umirio javno mnenje, T. Ruzvelt je izveo neke trustove pred sud. U to vreme, radnicki pokret ponovo snazi; strajkacki pokret 1905 – 14. Zahvata sve industrijske grane I obuhvata milione radnika; uspeha ipak nije bilo, jer su kapitalisti I vlada mnoge strajkove uspesno razbijali strajkbrejkerima; neki strajkovi guseni su I upotrebom vojne sile. I politicka organizovanost americkog radnistva dobila je nove oblike; 1901. Organizovana je Socijalisticka partija. Njen kandidat Judzin Debs na predsednickim izborima 1912. I 1920. Dobio je oko milion glasova. Posto su sindikati Americke federacije rada obuhvatali samo visokokvalifikovane radnike, 1905. je stvorena federacija sindikata polukvalifikovanih I nekvalifikovanih radnika pod imenom Industrijski radnici sveta. Oni su jos od samog pocetka usvojili sindikalno-anarhisticki program; ali je organizacija sprovela nekoliko borbenih I znacajnih strajkova nekvalifikovanih radnika, od ojih vecina nije uspela. Osnovna slabost sastojala se u apoliticnom stavu I neshvatanju znacaja permanentne I konsolidovane sindikalne organizacije; naime, zahvaljujuci izbornim obecanjima (borba protiv trustova, demokratskiji izbor senatora) na izborima 1912. pobedila je Demokratska stranka I za predsednika izabran Vudro Vilson; on nije dirao u moc trustova, nego je sproveo samo neke manje reforme: smanjenje carina na uvoz robe, nov nacin biranja senatora.

 

Za Vilsonove vlade, SAD su usle u I svetski rat; iako su najpre bile van svetskog sukoba, monopoli od samog pocetka I svetskog rata preuzimaju ulogu liferanta ratnog materijala I namirnica zaracenim stranama, narocito Antanti; krajem 1915, sve drzave Antante bile su duznici SAD, pa one vec pocetkom 1916. Postaju toliko zainteresovane za ishod rata da su date I prve izjave vodecih licnosti da SAD ne mogu dozvoliti poraz saveznika; najzad su SAD koristeci kao povod bezobziran podmornicki rat koji je zapocela Nemacka usle u rat na strani Antante 6.IV 1917. Rat je doneo nevidjene profite monopolima, ali se pogorsao polozaj americkih radnika jer je doneo skupocu, a time I pad realne radnicke nadnice; radnici su reagovali strajkovima, kojih je samo u 1917. Bilo oko 4 400; neki od strajkova dobijali su I politicki karakter, jer su strajkaci istupali protiv rata. Da bi suzbila radnicki pokret, Vilsonova vlada donela je juna 1917. Zakon o strajkovima po kojem se svako istupanje radnika protiv rata smatra izdajom drzave; na osnovu Zakona uhapseni su Judzin Debs i Bil Hejvud, tadasnji najborbeniji predstavnici americkog radnickog pokreta. SAD su rat koristile I kao priliku da jos vise prosire uticaj u zemljama Latinske Amerike; u nekima od njih dolazilo je tokom rata I u prvim godinama posle njega i do otvorene oruzane intervencije SAD; u Meksiku 1914. i 1916-17, na Kubi 1917-22, a negde cak I do dugorocne vojne okupacije, npr. Nikaragva 1912-33, Haiti 1915-33, Dominikanska republika 1916-24. Ucesce SAD u I svetskom ratu bilo je od svetsko-istorijskog znacaja I po ishod rata I po posledicama koje su nastupile; snaznom ratnom tehnikom I mnogobrojnim ljudstvom (tenkovi, artiljerija, 5 miliona americkih vojnika u Evropi), SAD su znatno doprinele pobedi Saveznika i relativno brzom okoncanju rata. Dok je rat u Evropi doneo teske zrtve i opustosenu privredu, SAD I njenim monopolima doneo je nova bogatstva; privreda i narocito industrija jos vise su se razvile, dok se spoljna trgovina u odnosu na stanje pre rata uvecala cetiri puta; uz to je tokom rata najveci deo evropskog zlata presao u trezore americkih banaka, pa je opustosena Evropa od nekadasnjeg kreditora postala duznik SAD: evropske drzave dugovale su im posle rata oko 10 milijardi dolara. Otad SAD postaju I finansijski centar sveta, otimajuci finansijsko prvenstvo u svetu Velikoj Britaniji, kao sto su joj krajem XIX veka otele industrijsko prvenstvo; vise od polovine svetskih rezervi zlata nalazi se otad u SAD. Razume se da je cela ova koncentracija svetskih bogatstava u SAD obogatila u prvom redu americke monopole, sto se najbolje vidi iz toga da se koncentracija kapitala u SAD posle rata toliko povecala da je 1% stanovnika drzao u rukama 50% svih bogatstava SAD. Posle rata, nastojale su da privredno-finansijsku snagu pretvore u svetsku politicku moc, pa u tom cilju znatno jace ucestvuju u svetskim zbivanjima nego ranije; u odnosu na Evropu, SAD su nastojale da jos tokom rata sprece neke osvajacke planove Antante, radi cega je Vilson 1917. objavio "14 Vilsonovih tacaka". SAD su odmah posle rata nastojale da se izgradi sistem posleratne bezbednosti koji se ne bi zasnivao na velikom preimucstvu evropskih pobednika (Francuska I Engleska), sto bi omogucilo jaci politicki uticaj SAD u Evropi. Vilson je uspeo da u Versajski ugovor ukljuci i ustav Lige naroda u nadi da ce liga korisno posluziti ciljevima americke politike u Evropi; ali kad se ispostavilo da Versajski ugovor zasniva u zapadnoj I srednjoj Evropi dominaciju Francuske I Engleske, SAD su se iznenada povukle: odbile su da ratifikuju Versajski ugovor i nikad nisu postale clan Lige naroda. SAD su ipak uspele da na dalekom istoku postignu znatno prosirenje uticaja: na Vasingtonskoj konferenciji 1921-22. Uspele su da od svih ostalih sila izdejstvuju priznanje "principa otvorenih vrata" u odnosu na Kinu, sto je znacilo da ce Kina vremenom nuzno doci pod dominantan uticaj SAD cija su industrija I trgovina bile kadre da odstrane svaku ozbiljnu konkurenciju drugih kapitalistickih sila. Kao velika kapitalisticka sila, i SAD su bile zabrinute pobedom socijalisticke revolucije u Rusiji, pa su I ucestvovale u vojnoj intervenciji i pomaganju kontrarevolucije, saljuci trupe I ratni materijal interventima I belogardejcima. Novoosnovana KP SAD (osnovana 1919), ciji je lider postao Rutenberg , razvila je zivu agitaciju protiv intervencije; najpre je doslo do strajkova I demonstracija protiv intervencije, zatim su progresivni elementi osnovali "Ligu prijatelja Sovjetske Rusije" koja je pristupila skupljanju potpisa protiv intervencije, kao I mnoge komitete tzv. "Sebi ruke od Rusije"; vlada SAD morala je najzad obustaviti intervenciju i 1920. Povuci svoje trupe iz Rusije. Medjutim u SAD dolazi do prvih vecih hapsenja komunista da bi se suzbila revolucionarna aktivnost proleterijata; prelaz od ratne na mirnodopsku privredu izazvao je tesku privrednu krizu pracenu porastom nezaposlenih, ciji je broj vec 1921. Iznosio 5,5 miliona.Strajkovi I revolucionarna istupanja radnika nastavili su se, a vlade predsednika V. Hardinga (predsednik 1921-23) i K. Kulidza (predsednik 1923-28) pristupile su raznim represivnim merama za gusenje radnickog pokreta; jedna od njih bila je I izvodjenje na sud sindikalnih rukovodilaca Sakoa i Vincetija , koji su, na osnovu sasvim nesigurnih optuzbi, osudjeni na smrt I pogubljeni, i pored protesta cele napredne americke I svetske javnosti.

 

Kao svetski bankar, SAD su posle prvog svetskog rata pojacale izvoz kapitala; od evropskih zemalja, americki kapital je najvise uvozila Nemacka, a od vanevropskih Kina; vec tokom 1923-24. Kapital investitora u obnovu nemacke privrede bio je nekoliko milijardi zlatnih maraka; nemacka privreda, narocito industrija, brzo je ponovo dosla do uspona, sto je u tadasnjim drustveno-politickim uslovima znacilo stvaranje materijalne baze za obnovu nemackog kapitalizma I militarizma. Uspon Nemacke, SAD su pomagale I drugim merama: na pritisak americke diplomatije, evropski pobednoci iz I svetskog rata morali su pristati na znatno smanjenje nemackih reparacija (ratnog duga), najpre po tzv. Dozovom (1924), a zatim po tzv. Jangovom planu (1929), tako da se ukupna suma nemackih ratnih reparacija smanjila sa 132 milijarde zlatnih maraka po Versajskom ugovoru na 2,5 milijarde po Jangovom planu; tako su SAD politikom u Evropi znatno doprinele najpre obnovi nemackog militarizma, zatim I pojavi hitlerizma, sto svakako nije bila direktna namera vladajucih krugova SAD. Posle republikanca Kulidza, za predsednika je dosao republikanac H. Huver ( predsednik 1929-32), koji je dosao na vlast obecavajuci "prosperitet", ali je bas za njegove vlade, kapitalisticki svet potresla svetska ekonomska kriza 1929-33; ona je najvise pogodila SAD, koje su tada koncentrisale polovinu proizvodnje kapitalistickog sveta. Kriza je pogodila industriju, poljoprivredu, trgovinu I kreditni sistem; mnoge fabrike obustavljaju rad, a broj nezaposlenih tako se uvecao da je 1932. dostigao 15 miliona. Iz svega toga je rezultirao I pad realnih prihoda, I to kod radnika na 60%, kod farmera na 59% u odnosu na stanje pre izbijanja krize. Kriza je zaostrila klasnu borbu , pa je doslo do pokreta nezaposlenih koji se ispoljavao u ostrim demonstracijama, narocito 1930, "pohodima gladnih" na Vasington 1931-32. I u pohodu vojnih veterana na Vasington 1932; svi ovi pokreti bili su manje vise rastureni upotrebom vojne sile; sem pruzanja pomoci monopolima da bi ih sacuvala od kraha, sama Huverova vlada nije preduzimala nista ozbiljnije za suzbijanje krize.

 

Takve mere preduzeo je novi predsednik Franklin Ruzvelt (predsednik 1933-45); oslanjajuci se na progresivniji deo burzoazije koja je zaplasena krizom resila da popusti, on je zaveo tzv. "Novi kurs" ili "Nju dil" ciji je smisao bio da se putem raznih zakona I uredaba prebrodi kriza, uglavnom uz jacanje drzavnog kapitalizma I davanje nekih ustupaka sirokim radnim masama; osnov novog kursa cinila su dva zakona: "Akt o uspostavljanju nacionalne industrije" i "Akt o regulisanju sustema poljoprivrede". Prvim zakonom proglaseno je pravo drzave da regulise rad industrije: nivo proizvodnje, cene, raspodelu trzista, radno vreme, minimalne radnicke nadnice, a drugim da regulise cene poljoprivrednih proizvoda , tj. Davanje premije farmerima za smanjenje setvenih povrsina i garantovanje odredjenog nivoa cena njihovih proizvoda, uz to je tzv. Vagnerovim zakonom iz 1935. Priznato radnicima pravo na sklapanje kolektivnih ugovora s poslodavcima, a drzavi dato pravo arbitraze radi sprecavanja strajkova. Primenjujuci "Novi kurs", vlada je uspela da smanji privrednu depresiju, a time I broj nezaposlenih; cim je to postignuto, Vrhovni sud SAD pod uticajem konzervativnih elemenata proglasio je neke osnovne zakone "Novog kursa" za protivustavne. Za vreme prvog Ruzveltovog predsednistva 1933-37. Promenila se delimicno I spoljna politika SAD. To se odrazilo u uspostavljanju diplomatskih odnosa izmedju SAD I SSSR 1933; promena se odrazila I u smanjenom ekonomskom I politickom pritisku na zemlje Latinske Amerike. U tom periodu odrzan je IX kongres KP SAD (1936), dosta znacajan jer je pozivao na organizovanje jedinstvenog demokratskog fronta protiv fasizma I ratne opasnosti; ipak, tada nije doslo do izrazite antifasisticke orijentacije spoljne politike; umesto toga, mocne kapitalisticke korporacije uspele su da vladu orijentisu ka "neutralnoj" spoljnoj politici, ciji je rezultat bio donosenje Zakona o neutralnosti 1935. Kojim se zabranjuje prodaja oruzja "bilo kojoj ratujucij strani u bilo kom ratu"; ta politika je pre svega pogodila republikansku Spaniju, koja se branila od unutrasnje I spoljne fasisticke najezde, gradjanski rat 1936-39, jer je ona proglasena "zaracenom stranom".

 

Tek kad je poceo II svetski rat 1939, vlada SAD je uvidela pogresnost takve politike, pa je Kongres u novembru 1939. revidirao Zakon o neutralnosti I dopustio prodaju oruzja zaracenim stranama (kes end keri), sto je prakticno znacilo Velikoj Britaniji I Francuskoj; time je zapocela antifasisticka orijentacija SAD. Uvidjajuci sve vise opasnost od fasizma, SAD su septembra 1940. donele Zakon o opstoj vojnoj obavezi a marta 1941. Zakon o zakon o zajmu I najmu oruzja i drugog materijala za potrebe antihitlerovske koalicije. Posle napada hitlerovske Nemacke na SSSR 22. VI 1941, zakon je prosiren I na SSSR; predsednik SAD I predsednik vlade Velike Britanije potpisali su 14. VIII 1941. Atlansku povelju, prvi nacrt ciljeva borbe protiv hitlerovske koalicije. Tako su SAD jos pre otvorenog stupanja u rat prakticno stupile u vojni savez sa antihitlerovskom koalicijom I postale njen clan, sto je bilo veoma znacajno za pobedu nad fasizmom. 1941, kad ih je napao Japan (napad bez objave rata na americku luku Perl Harbur na Havajima), SAD su usle u rat, posle cega su tokom 1941-42. Objavile rat svim drzavama hitlerovske koalicije sem Finskoj. SAD su u pocetnim mesecima rata morale da se povlace pred japanskom ofanzivom (zapadni Pacifik), ali su ubrzo uvecale ratni potencijal u naoruzanju i ljudstvu, pa su krajem 1942. imale pod oruzjem 4 miliona ljudi; zato su vec novembra 1942. Mogle prebaciti znatne vojne snage u severnu Afriku, potom ucestvovati u ofanzivnim operacijama na raznim frontovima: 1943. oruzane snage SAD imale su odlucujucu ulogu u saveznickom iskrcavanju u Italiji, a juna 1944. u otvaranju tzv. Drugog fronta. Ofanzivnim operacijama protiv Japana zapocetim 1943, SAD su od Japana preotele Marijanska I Marsalska ostrva 1944, Filipine I ostrvo Okinavu 1945. Po kapitulaciji Nemacke, putem Potsdamske deklaracije od 25. VII 1945, Saveznici su pozvali Japan na bezuslovnu kapitulaciju. Kad je on to odbio, SAD su bacile atomsku bombu na gradove Hirosimu 5. VIII 1945. i Nagasaki 9.VIII 1945. Japan je kapitulirao 2. IX 1945, cime je II svetski rat zavrsen. SAD su tokom rata aktivno ucestvovale na konferencijama triju sila antihitlerovske koalicije (SAD, Velika Britanija, SSSR): u Teheranu 28. XI – 1. XII 1943, u Jalti na Krimu februara 1945, u Potsdamu 17. VII – 2. VIII 1945, na kojima su donete vazne odluke u pogledu vodjenja rata I posleratnog uredjenja sveta, npr. Osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija. Tokom drugog svetskog rata, SAD su jedine od zaracenih zemalja bile posedjene ratnih razaranja I velikih ljudskih zrtava (292 000 poginulih), pa su u okviru svojih ratnih napora, koristeci ionako veliku sirovinsku I industrijsku bazu, uspele da uvecaju industriju za preko 40%; to je bilo veoma vazno za ishod rata I za posleratnu obnovu velikog broja zemalja kojima su SAD pruzile pomoc. Medjutim porast industrije znacio je istovremeno I porast bogatstva I moci kapitalistickih monopola, a sve se to moralo odraziti I na unutrasnju I na spoljnju posleratnu politiku SAD.

 

Posle smrti predsednika Ruzvelta 12.IV 1945, predsednik je postao dotadasnji podpredsednik Hari Truman (predsednik 1945-52); za njegove vlade, a pod uticajem kapitalistickih monopola zaplasenih porastom revolucionarnog pokreta I formiranjem niza socijalistickih zemalja, celokupna unutrasnja I spoljna politika SAD skrenula je znatno u desno; to se u unutrasnjoj politici najpre odrazilo u donosenju antiradnickog Taft-Hartlijevog zakona 1947. Kojim se ogranicavaju prava sindikalnih radnickih organizacija, pre svega pravo na strajk. Ipak broj strajkova u SAD stalno raste; iste godine preduzete su prve ostrije mere protiv komunista I njihovih simpatizera: izdata je Trumanova naredba "o proveri lojalnosti drzavnih sluzbenika" koja je u praksi otpustila iz drzavne sluzbe mnoge napredne ljude pod sumnjom da su komunisti; slicnu aktivnost razvijale su I razne komisije Kongresa, pre svih Komisija za proucavanje antiamericke delatnosti. Najzad je tokom 1949-50. doslo do mnogih represivnih mera protiv KP i lica i organizacija koji su joj bliski: 1949. Osudjeno je na zatvor 11 rukovodilaca KP, a 1950. Donet je tzv. Makaren – Vudov zakon kojim se, narocito kad se uzme u obzir i docniji Hemfri – Batlerov zakon iz 1954, KP prakticno stavlja van zakona. Strah americkih monopola od komunizma odrazio se I u spoljasnjoj politici SAD, jer se one pocev od 1947. Sve vise angazuju u suzbijanju komunistickog pokreta I van svojih granica; na osnovu tzv. "Trumanove doktrine" primljene u Kongresu 12. III 1947. SAD su usvojile nacelo pruzanja pomoci inostranim kapitalistickim vladama za borbu protiv komunizma. Za vlade predsednika Trumana donet je 1948. i tzv. "Marsalov plan" po kojem se americka pomoc opustosenim I nerazvijenim zemljama u periodu 1948-52. Delila iskljucivo zemljama s kapitalistickim uredjenjem. Najzad, celokupna spoljna politika SAD sve se vise orijentisala protiv SSSR, sto je s obzirom na neelasticnost sovjetske politike u staljinskom periodu moralo dovesti do stvaranja blokova I atmosfere hladnog rata. Spoljna politika SAD u Aziji dobila je postepeno izrazitu antikinesku orijentaciju: pruzajuci izdasnu pomoc reakcionarnoj vladi Cang Kaj Seka u vremenu 1946-49 (6 milijardi dolara), SAD su pokusale da sprece pobedu revolucije u Kini; kad nisu uspele, one su mu kad je porazen omogucile opstanak na Formozi (Tajvanu) uz intervenciju svoje flote, a zakljucenjem vojnog saveza sa njim pretvorile ostrvo u svoju ratnu bazu na Dalekom istoku. Takav razvoj dogadjaja zaostrio je dokraja odnose sa SSSR i NR Kinom; rezultat toga bilo je izbijanje rata u Koreje 1950-53. i krajnja zategnutost svetske medjunarodne situacije. Radi ciljeva spoljne politike, SAD su izgradile ceo sistem vojnih saveza: Severnoatlantski pakt – NATO 1949; Manilski pakt – SEATO 1954; Bagdadski pakt 1955. i dr.

 

Ta politika je pracena pojacanim naoruzanjem I pruzanjem izdasne vojne pomoci americkim saveznicima, koji za uzvrat dopustaju stacioniranje americkih trupa na svojim teritorijama I izgradnju vojnih baza; tako su se najvazniji saveznici iz II svetskog rata SAD i SSSR razisli na mnogim pitanjima medjunarodne politike. Posto je za predsednika dosao Dvajt Ajzenhauer (predsednik 1952-60), pod pritiskom americkog I svetskog javnog mnjenja cinjeni su I sa americke strane pokusaji za ublazavanje hladnog rata I popustanje medjunarodne zategnutosti; prvi korak bio je zakljucenje primirja u Koreji jula 1953. Zenevska konferencija petorice ministara spoljnih poslova SAD, SSSR, Francuske, Velike Britanije, NR Kine dovela je 1954. do privremenog popustanja medjunarodne zategnutosti, jer je uspela da se uspostavi mir u Indokini I okonca osmogodisnji gradjanski rat u njoj (1946-54). Kad je za predsednika izabran kandidat Demokratske stranke Dzon Kenedi (predsednik 1960-63, ubijen u Dalasu), ozivele su nade u progresivniju Ameriku; u unutrasnjoj politici na ekonomskom planu, smanjujuci poreze, Kenedi je omogucio nov porast industrijske proizvodnje I smanjenje nezaposlenosti, a donosenjem niza zakonskih mera o zastiti gradjanskih prava nastojao je da ukloni ili barem ublazi rasnu diskriminaciju protiv crnackog stanovnistva; u spoljnij politici orijentisao se na realniju politiku, ublazujuci ranije ostar kurs prema SSSR i nastojeci da se neka goruca pitanja spoljne politike resavaju putem pregovora, sto je za ocuvanje svetskog mira bilo izuzetno znacajno. Odustajuci od politike eventualnog opsteg nuklearnog rata, uglavnom usled uvecane vojne snage SSSR, SAD se jos u doba Kenedija orijentisu na politiku vodjenja "lokalnih ratova": 1961. Poceli su vojnu intervenciju protiv oslobodilackih snaga u Juznom Vijetnamu koja ce za vreme predsednistva Lindona Dzonsona (predsednik od 1964-68), putem sve ostrije ekskalacije ovog rata, prerasti u bezobzirno bombardovanje teritorija DR Vijetnama i u pravi imperijalisticki rat u Juznom Vijetnamu, u kome ce biti angazovano preko 550 000 americkih vojnika sa ogromnom ratnom tehnikom. Agresivna politika SAD, koju su inspirisali krupni monopoli i vojni krugovi Pentagona, izazvala je osudu celog miroljubivog covecanstva, ukljucujuci I same americke gradjane.

 

Rat u Vijetnamu, uz angazovanje ogromnih materijalnih I finansiskih sredstava, paralisao je I resavanja mnogih unutrasnjih problema, a pre svih problem crnaca ciji polozaj postaje sve tezi; stoga je doslo do oruzanog otpora crnaca u mnogim gradovima SAD, sto je zemlju dovelo na ivicu gradjanskog rata. Uz to se I saveznici SAD iz NATO pakta sve ostrije ogradjuju od americke agresivne politike, sto je narocito ispoljila Francuska koja prakticno I nije clan pakta. U agresivnu politiku SAD spadale su I sve ostrija ekonomska blokada Kube, stavljanje "Organizacije americkih drzava" u sluzbu agresivne politike SAD na americkom kontinentu i sve ostrije mesanje u zivot zemalja Latinske Amerike, pocev od vojne intervencije u Dominikanskoj republici 1964. Do stvaranja antigerilskih odreda u tim zemljama, naoruzanih americkim oruzjem i pod vodjstvom vojnih instruktora SAD. Na predsednickim izborima 1968. Pobedila je Republikanska stranka, a Ricard Nikson postao je 37. predsednik SAD (ponovo izabran 1972). U to vreme doslo je do popustanja zategnutosti u medjunarodnim odnosima: Niksonov put u NR Kinu i SSSR, prekid neprijateljstva u Vijetnamu I dr. Pod pritiskom javnog mnenja zbog otkrivenih nezakonitih postupaka u predizbornoj kampanji (Afera Votergejt) Nikson je prinudjen da 1974. Podnese ostavku na predsednicki polozaj. Zamenio ga je Dzerald Ford. Na predsednickim izborima 1976. Pobedjuje kandidat Demokratske partije Dzimi Karter. Postigao je vise vidnih rezultata u spoljnoj politici (potpisivanje mirovnog ugovora izmedju Egipta I Izraela u Vasingtonu marta 1979, uspostavljanje diplomatskih odnosa sa NR Kinom I dr.). Krajem 1979opada njegova popularnost, pre svega zbog energetske krize u zemlji I neuspeha njegove politike prema Iranu. Porazen je od kandidata Republikanske stranke Ronalda Regana na predsednickim izborima 1980. Za vreme Reganovog mandata doslo je do pogorsanja medjunarodnih odnosa izmedju SAD I Sovjetskog Saveza. Ponovo je izabran za predsednika SAD na izborima 1984. godine.

 

Americki kapitalisti-zavera protiv Evrope (I ostatka sveta…) radi lake zarade ...

 

Mnogi laici ce znacajno reci: "Ne verujem u teorije zavere". I ostace pri tome. U "Maloj Prosvetinoj enciklopediji" iz 1986. godine je napisano: " ZAVERA, po krivicnom zakoniku sporazum izmedju dva ili vise lica da zajednicki izvrse odredjeno krivicno delo protiv naroda I drzave; I sama predstavlja krivicno delo udruzivanja protiv naroda I drzave. Zaverama se nazivaju I zajednice ljudi koje su organizovane radi postizanja drugih zabranjenih ili nemoralnih ciljeva. Cesto im se pribegavalo u istoriji u cilju svrgavanja rezima, ali su cesto putem zavera izvodili drzavne udare I oni koji su na vlasti, dajuci im zakonsku formu. Ponekad Im pribegavaju I progresivni elementi u zemljama s nedemokratskim rezimima kad nemaju drugog nacina da promene rezim I pomognu narodu da dodje do slobode. " Po ovoj definiciji, zavere u politici I te kako postoje. Najbolji primer za to je zavera protiv nase drzave I naroda, sto ce reci "krivicno delo udruzivanja protiv naseg naroda I drzave ".Medjutim, postoje i tzv. "cover story" price koje sluze da se paznja citaoca odvuce od prave istine, pa ovakve naucno-fantasticne svemocne teorije zavere treba razlikovati od istorijski dokumentovanih pokusaja ili ostvarenja zavera od strane obicnih smrtnika.

 

Zbog toga, umesto da "a priori" odbijete proucavanje zavera, pogledajte npr. ovaj tekstic cija se puna verzija na engleskom I bez mojih laickih komentara : ) nalazi na adresi : http://www.bilderberg.org/bildhist/#The A, sada text:

 

Britanski akademici su se temom politicke moci bavili cisto filozofski koristeci se nekim marksistickim apstraktnim terminima – nisu se bavili naucnim, empirijskim proucavanjem delovanja odredjenih pojedinaca I grupa. Marksizam kaze, naime, da je kapitalisticka klasa uvek podeljena u takmicarske, konkurentske frakcije, koje ne mogu saradjivati. U Americi je bilo empirijskog proucavanja, pa tako imamo pisce poput C.Wright Millsa, Noam Chomskyja, W. Domhoffa, Thomas Dyea.. Kada se krene putem izucavanja postojecih konkretnih interesnih grupa, vidi se da kapitalisti iz raznih zemalja I te kako saradjuju, udruzuju se u internacionalne (moderno receno: globalne) organizacije, a na stetu siromasnijih.

 

Jedna od takvih grupa je I Bilderberski klub. Druge takve grupe su npr: Vece za inostrane odnose (Council for Foreign Relations – CFR) u Americi, u Britaniji postoji njemu sestrinska organizacija zvana Kraljevski institut za medjunarodne poslove (Royal Institute of International Affairs, poznat I kao Chatham House), Trilateralna Komisija, koja pored evropskih I americkih, ukljucuje I japanske predstavnike I mnoge druge..

 

Posle drugog svetskog rata, ojacali su radnicki pokreti u Evropi I Americi, sto je za tamosnje kapitaliste predstavljalo opasnost mnogo vecu od spoljasnje "opasnosti od SSSRa". To je bio djavolski tezak problem za kapitaliste koji su lako mogli da ostanu bez kapitala, pa je trebalo postupiti lukavo, jer su znali da bi uobicajenim merama represije samo jos vise otezali sami sebi.. Plan je bio sledeci: uloziti ogromne pare u Evropu, da bi sprecili posleratne socijalne nemire, a u Americi se krvavo obracunati sa predstavnicima radnistva koji se bore za svoja prava." Opasnost od SSSRa " im je bilo samo puko opravdanje pred svojim sopstvenim narodom za ono sto rade – pricica za medije. ( Od koga sam bese cuo da su americki djaci svake nedelje odredjenim danom uvezbavali samozastitu od "moguceg Ruskog atomskog napada" – tako sto su, posle zvuka sirene – bezali pod klupe !!! )

 

I, tako je 1948. nastao tzv. Marsalov plan za Evropu, kao sto se danas govori o Marsalovom planu za Balkan. Plan je nazvan po govoru koga je 5.juna 1947. G. odrzao tadasnji americki drzavni sekretar (titula koju sada nosi madam Albright) Marshall I u kome on poziva Evropske zemlje da se pridruze planu o saradnji I ekonomskoj rekonstrukciji, uz eksplicitne uslove za liberalizacijom trzista I porastom proizvodnje. U sledecih 10 meseci nastali su: Dokument o stranoj pomoci iz 1948 (Foreign Assistance Act),koji je pak osnovao Agenciju za ekonomsku saradnju (Economic Co-operation Agency-ECA) da bi upravljala Programom za obnovu Evrope(Europian Recovery Programme – ERP) – drugacije znanom kao "Marshallova pomoc"- koja je za 16 evropskih zemalja dala 13 biliona \$. Agencija za ekonomsku saradnju (ECA) se 1951.g. transformisala u Agenciju za uzajamnu bezbednost (Mutual Security Agency – MSA), a ova je 1954.g. transformisana u Agenciju za operacije po inostranstvu (Foreign Operations Agency – FOA), 1955. u Agenciju za medjunarodnu kooperaciju (International Co-operation Agency – ICA) I konacno, 1961.g. u Agenciju za medjunarodni razvoj.

 

Ali, da se vratimo Marshallovom planu. Iako se u istoriji servira jednostavna pricica da je to velikodusni plan izvesnog Marshalla (i tacka.), ko zapravo stoji iza ovog plana? Projekat je skovan jos mnogo pre nego sto je realizovan.. Skovale su ga Grupe za proucavanje rata I mira ( War and Peace Study Groups) daleke 1939. Godine, a to je inace ogranak Rockefellerovog Veca za inostrane poslove (Council on Foreign Relations – CFR), a Rockefeller, David - to je inace, kako kaze Enciklopedija Britanicca: "Americki bankar I filantrop-covekoljubac, najmladji od 5 sinova naftasa John Rockefellera,… studirao na Harvardu… I vodi – izmedju ostalog – Chase Manhattan Banku." 6.decembra 1939. `Rokfelerova fondacija` dodelila je Vecu oko 50 000\$ za finansiranje prve godine projekta. Nastalo je ogromno sastancenje ( 362 sastanka I 682 dokumenta!) Jos pre Marshallovog govora – 1946, advokat Charles M. Spofford I David Rockefeller su izneli predloge studijske grupe CFR-a, nazvane ` Rekonstrukcija u Zapadnoj Evropi `.

 

Kako je nastao pokt za ujedinjenje Evrope? Za to se jos 8.maja 1946.g. zalagao momak paralizovan od decje paralize, inace Poljak koji je posle rata prebegao u Britaniju I tamo se ozenio sa cerkom jednog socijaliste – Joseph Retinger u govoru pri Chatham House-u. U tom govoru on je skicirao plan za federalnu Evropu u kojoj bi se drzave odrekle dela suvereniteta. U to vreme on je bio generalni sekretar Nezavisne lige za Evropsku kooperaciju (Independent League for European Co-operation – ILEC) I saradjivao je sa kasnije istaknutim clanovima Bilderberskog kluba. Kao rezultat te saradnje, 1942-3g rodjena je Benelux carinska unija, neka vrsta prototipa buduceg zajednickog trzista.

 

Posle ovog govora, Retinger je bio pozvan u Ameriku, gde mu je od strane tamosnjih politicara-industrijalaca data puna podrska I pomoc.. Sta mislite, sto? Tako je, 1948 g. osnovan Evropski pokret (European Movement) na osnivackom kongresu u Hagu, koji je primao znacajne priloge iz tajnih fondova americke vlade a takodje I od pojedinaca iz Americkog komiteta za ujedinjenu Evropu (American Committee for a United Europe – ACUE). Od Evropskog pokreta je kasnije nastao Savet evrope.(Council of Europe) Inace, americko finansiranje Evropskog pokreta se, posle 1952.god prosirilo - najvecim delom na Kampanju Evropske omladine (Europian Youth Capaign), koju je inicirao momak zvani John McCloy, cija biografija personifikuje Atlansku vladajucu klasu u celini: skromnog porekla, postao je preko kontakata na Harvardu (oo, pa tu je studirao I Rokfeler, Clinton, I verovatno mnoge znacajne face sa oba kontinenta – savrseno mesto za mladalacko kovanje zavera!) postao sekretar Ministra rata 1941-1945 i prvi predsednik Svetske banke (World Bank – IBRD), koju je skrojio tako da odgovara interesima Wall Streeta; a onda I americki visoki komisionar za Nemacku 1949-52, da bi 1953g postao direktor kako Chase Manhattan Banke tako I Ford Fondacije. Bio je takodje aktivni clan Bilderberg grupe i predsedavajuci Veca za inostrane poslove.

 

Sto se tice Americkog komiteta za ujedinjenu Evropu (ASCUE), njegov predsednik je bio za William Donovan (inace za vreme rata sef pretece CIE –OSS), a podpredsednik Allen Dulles (koji je bio vodeca figura u Grupi za proucavanje rata I mira pri Vecu za inostrane poslove (CFR) To su zacetci Evropske unije, a zakljucak je da su je Amerikanci osnovali da bi od nje imali ekonomsku korist. A kako je nastala Bilderberg Grupa? O tome koliki je njen znacaj za stvaranje `zajednickog evropskog trzista` govore I reci George McGheeja, bivseg americkog ambasadora u Zapadnoj Nemackoj: "Rimski ugovor 1957, kojim je stvoreno Zajednicko trziste, je dete sastanaka Bilderberga"

 

Inace, ime `Bilderberg` potice od imena hotela koji je vlasnistvo Princa Bernarda od Holandije (zapamtite ovog tipa!) , pored Arnhema u – naravno – Holandiji, gde je maja 1954g. bio odrzan osnivacki sastanak tog kluba.Inicijativu za prvi sastanak dao je – pogadjajte – Joseph Retinger, zajedno sa Paul Rijkensom, predsednikom korporacije "Unilever". Inace, to je jedna od najmocnijih multinacionalnih kompanija u svetu i jedna od vodecih evropskih kapitalistickih kompanija - proizvode margarin, sapune,kozmetiku…. To je inace binacionalna kompanija – AngloHolandska. Sled dogadjaja koji je predhodio zakazivanju prve konferencije Bilderberga je bio sledeci: Princ Bernard je otisao u Ameriku 1952.godine da obidje svog starog prijatelja Walter Bedell Smitha, tada direktora nedavno formirane CIA-e. Smith je prepustio organizaciju Charles D. Jacksonu ( savetniku americkog predsednika za vodjenje psiholoskog rata), a ovaj je postavio John S. Colemana (predsednika Burroughts Korporacije – prvi su prodavali kalkulatore, sada prodaju bankarske kompjuterske sisteme.., i clan Komiteta za nacionalnu trgovinsku politiku (Comitee for a National Trade Policy), koji je za uzvrat postao americki predsedavajuci Bilderberga. Charles Jackson je bio predsednik Komiteta za slobodnu Evropu (Comitee for a Free Europe) (pretecu Kongresa za kulturne slobode – Congress for Cultural Freedom, CCF – cije su velike operacije finansiranja I organizovanja antikomunistickih socijaldemokratskih politickih intelektualaca tek nedavno potpuno dokumentovana; takodje je pokrenuo i Radio Slobodna Evropa u Nemackoj, koju je CIA finansirala . Jos ranije je bio izdavac Fortune magazina I upravni direktor Time/Lifea, a za vreme rata je bio zamenik sefa za psiholoski rat za Eisenhowera. U vreme Bernhardove posete, radio je sa skupom biznismena s obe strane Atlantika ..

 

Retinger, Bernhard I Rijkens su sastavili spisak zvanica na prvu konferenciju Bilderberga. Pozvani su clanovi evropskih NATO zemalja plus Svedska, ljudi iz Amerike. Ukupno 67 ljudi. Od tada je clanstvo nesto poraslo, ali je brojnost tzv. Upravnog odbora ostala ista: Stalni predsedavajuci (permanent chair) je bio princ Bernard od Nizozemske sve do 1774.g. kada je na videlo izasla njegova Lockeed afera ( sto mozda govori da je nesto zabrljao, pa su ga sutnuli – jer takve slicne, ali jos javnosti nepoznate afere imaju svi oni, a izbiju u javnost tek ako neko nesto zabrlja ), predsedavajuci za Ameriku, sekretari za Evropu ( Retinger sve do svoje smrti 1960g ) i Ameriku I blagajnik. Svi ostali su bili svake godine pozivani po potrebi I cesto nisu bili ni svesni pravog znacenja tog skupa, a tamo su bili prisutni da referisu nesto iz svog domena rada. Inace skup se odrzavao u strogoj tajnosti po raznim mestima, hoteli bi bili rezervisani I ispraznjeni, doslo bi obezbedjenje I celokupna iznajmljena posluga. Retingera je na mestu sekretara zamenio posle smrti E. H. van der Beugel, koji je vodio Holandski biro za Marshalov plan a kasnije je postao predsednik KLM aviotransporta a takodje I Internacionalnog instituta za strategijske studije u Londonu. Princa Bernarda je posle njegove ostavke nasledio na mestu predsedavajuceg bivsi britanski premijer Lord Home. Tajnost je potrebna izmedju ostalog I radi slobodnog iznosenja ideja a I skrivanja prljavog vesa.

 

Dakle, moje veoma slobodno vidjenje (laicko?) je da je i u stvaranju Bilderberga posao odradili Amerikanci, mada izgleda da su inicijatori prekoatlantskog priblizavanja Evropljani. Ameri su nasli pogodne ljude, kao sto su nasa bivsa braca Slovenci takve pogodne ljude nalazili medju direktorima srpskih preduzeca, pa su im dali ogromne plate, samo da zazmure na negativan ekonomski bilans sopstvenog poslovanja u korist drugog.. Da je princ Bernard bio samo igracka, pokazuje I to sto su otkrili aferu kad im je dosadio, pa je pukla bruka. Retinger je kao poljski imigrant u Britaniju takodje mogao pasti pod milost I nemilost drugih.. Uostalom dokaz je I to da danas Amerika zivi na racun Evrope (pored racuna `preostalog sveta` ), Evropa nema pravo glasa u NATOu po statutu NATOa, zavisna je od Amerike u svakom mogucem pogledu. Partnerstvo? – Smesno…Zar evropski kapitalisti jos veruju u to? Osim, naravno onih potplacenih…Hm… Ta prokleta ` liberalizacija` !!!

 

Ali dobro, da nastavimo pricu o porobljavanju Evrope.. Stigli smo do price o stvaranju Evropske zajednice..Rimski ugovor (treaty of Rome) potpisan 25. marta 1957 stvorio je zajednicko trziste (Evropsku ekonomsku zajednicu – European Economic Community) a njegovi temelji su bili postavljeni u Evropskoj zajednici za ugalj I celik ( European Coal and Steel Community) osnovanoj 18. aprila 1951. g. na osnovu Schumanovog Plana(Robert Schuman je bio tada francuski ministar inostranih poslova) od 9.maja 1950. Nije neverovatno pretpostaviti da put do stvaranja Evropske ekonomske zajednice – EEC vodi preko prvih pet Bilderberg konferencija: maja 1954 u Oosterbeeku (Holandija), marta 1955 u Barbizonu (Francuska), septembra iste godine u Garmishu (Nemacka), maja 1956 u Fredensborgu (Danska) I konacno, februara 1957 na ostrvu Sv. Simona (Georgia, SAD); takodje ni da su ovi tajni sastanci imali odlucujucu ulogu u savladjivanju suprotnim, centrifugalnim tendencijama koje su se ogledale u kolapsu Evropske odbrambene zajednice (European Defence Community) 1954, Madjarskoj revoluciji I njenom ugusenju I u fijasku Anglo-Francuske avanture na Suecu 1956 – sto je bio poslednji dasak nezavisnog evropskog imperijalizma.

 

Dakle, Evropljani su zapali u ono sto se naziva `protekcionizam`,sto je znacilo priznavanje Americke hegemonije, koja je ostvarivana putem `liberalizacije`. Itd… Hm, to je bilo to… Ako neko hoce da vidi originalnu verziju na Engleskom, potpuniju I bez mojih komentara neka skokne na: http://www.bilderberg.org/bildhist/#The P.S. Nadam se da ste shvatili da sam ja na ovom polju apsolutni pocetnik, pa ako neko zna vise, nek me ispravi ako sam negde pogresno razumeo ili pogresno protumacio

 

NATO - prijateljski hegemon (ili: zasto je Amerikancima trbao rat na Kosovu?)

 

Izvestava Mark Rothschild iz Los Andjelesa, 2 Juna 1999

Trofej pripada pobedniku

Ili: Zasto americki liberali vole rat na Kosovu

 

Mnogi Amerikanci su s teskom mukom usli u kostac sa geopolitickom realnoscu Kosova. Jedna od najneobicnijih stvari o ovom ratu je da glavnica podrske za politiku bombardovanja koju predvodi Klintonova administracija dolazi sa leve strane politickog spektra. Precizno, najvatrenija podrska politici intervencije dolazi od liberala.Ovo je pomalo iznenadjujuce. Za liberale se cesto pretpostavlja da su neintervencionisticki raspolozeni i da naginju miroljubivoj, ako ne i pacifistickoj spoljnjoj politici. Kako moze biti objasnjeno postojanje "proratne levice"?

 

Kao prvo, zeleo bih da razmotrim paralele izmedju drzanja americkih liberala iz doba hladnog rata i danasnjih liberala. Skoro pre pola veka SAD su zapocele svoju sporo ali neumoljivo prodiranje u mocvare Vijetnama. Iako se svi secaju da je upravo liberalna levica konacno ubedila americko javno mnjenje da napusti Vijetnamsku avanturu, mora se zapamtiti da su isti ti liberali bili zapravo i ideolozi americkog uplitanja u Vijetnam. (mada je to neugodna cinjenica, moramo se setiti da je Lyndon Johnson bio sustinski liberal.)

 

Koji je bio prvi izgovor da bi se opravdala upletenost SAD u Vijetnamu? Prema bivsem ministru odbrane u Kenedijevoj i Dzonsonovoj administraciji, Robertu S. MekNamari, pocetak umesanosti SAD datira od odluke da se podrzi ponovna okupacija bivse francuske kolonije Indokine (to je kolonijalisticko ime Vijetnama) od strane francuskih trupa 1948. Prema Maknamari, ta odluka je bila nedvosmisleno usluga za uslugu. Francuski uslovi su bili jasni: SAD moraju podrzati francusku reokupaciju Vijetnama ili ce - u suprotnom - Francuska odbiti da se pridruzi novom evropskom savezu zvanom NATO. SAD su se slozile sa ovim. Retrospektivno (posle 50 000 poginulih Amerikanaca), mozemo videti glupost te odluke.

 

U svetu posle 2. svetskog rata, NATO je bio nasa nagrada, Pax Americana koja se pruzala preko Zapadne Evrope oznacavajuci nasu pobedu nad porazenim Evropljanima (Nemackom i Italijom). Cak su i zategnuti dani oktobra 1962 koje smo zvali Kubanska raketna kriza (vreme kada je svet dosao na ivicu izbijanja termonuklearnog rata), imali svoje poreklo u NATO akciji: americko razmestanje (Jupiter srednje-dometnih) projektila u Turskoj, aprila 1962. Kubanska raketna kriza je jedva privedena kraju nakon sto je Robert Kenedi obecao Sovjetskom premijeru Hruscovu (preko ruskog ambasadora Anatolij Dobrinjina) da ce SAD povuci uvredljive projektile Jupiter iz Turske ako Hruscov to isto uradi u Kubi. Sklopljen je sporazum i marta 1963 (posle odlaganja radi ocuvanja prestiza) rakete u Turskoj su bile demontirane.

 

Dakle, NATO je bio tu od pocetka - babica na svakom monstruoznom rodjenju izazvanom hladnim ratom. Sada, cak i nakon sto se hladnoratovska bitka primirila, NATO zivi dalje.

 

NATO je bio nekad nase sredstvo vodjenja hladnoratovske inostrane politike. Sada je NATO postao politika za samu sebe. Sredstvo je postalo cilj. Tada kao i sada, americki liberali su preuzeli vodjstvo u objasnjavanju uplitanja i intervencija SAD. "Humanitarno bombardovanje" Bila Klintona i britanskog premijera Toni Blera je analogno nekadasnjem objasnjavanju razloga uplitanja SAD u Vijetnamu. U vijetnamu SAD nisu mogle prosto "zaseci pa pobeci" jer je nas "kredibilitet kod nasih evropskih saveznika" bio u pitanju. Sada moramo nastaviti bombardovanje Srbije ili ce "NATO izgubiti kredibilitet" jer je sada "sama alijansa u pitanju".

 

Zajednicki sadrzatelj mirenja sa ovakvim politikama je sklonost americkih liberala (ne samo liberala) da prihvate skoro svaku politiku establismenra SAD za koju se smatra da je potrebna kontinuiranoj dominaciji SAD nad Evropom.

 

Skoro svaka hipokrizija i nedelo je prihvatljivo ako moze biti opravdano odbranom da bi SAD - u suprotnom - mogle izgubiti svoj uticaj nad Evropom. Na drugi nacin receno: sve se opravdava ako to sprecava drugu silu da dominira Evropom. Iako ove dve tvrdnje izgledaju razlicite, one su, u u terminologiji realne politike ista stvar. Ako liberali ne zele da budu namazani cetkom hipokrizije onda nisu trebali pokazivati prstima na autoritarne rezime dok bacaju bombe na civile u Srbiji.

 

Ali dosta sa udaranjem po liberalima (previse lako i ne mnogo zabavno). Pogledajmo za trenutak na sam rat. Vazno je biti iskren o krajnjim ciljevima SAD. Ideja da je ovaj rat poceo zato sto je Jugoslavija odbila da potpise dokument na konferenciji (odrzanoj u Rambujeu, Francuska) koji je trebalo da zastiti Albansku muslimansku manjinu je laz koja ne moze biti izglacana ukazivanjem na nedostatke Milosevicevog rezima. Milosevic je mogao biti i reinkarnirani Hitler, i njegov rezim moze biti pakao na zemlji, ali nikakvi moralni padovi Jugoslavije ili njenih lidera ne mogu promeniti osnovnu istinu: ovaj rat su zapocele Sjedinjene Americke Drzave u cilju vojne okupacije Kosova.

 

Ovaj zakljucak je neizbezan ako se pogleda na cinjenice. Pogledajte na osnovne zahteve SAD Jugaoslaviji. Postoji jedan zahtev koji ostaje, dok ostali dolaze i odlaze. Taj zahtev je - vojna okupacija Kosova.

 

Ako procitate otprilike 70 strana Dokumenta iz Rambujea, naci cete da se rec "izbeglica" ili "izbeglice" pojavljuju samo cetiri puta u celom dokumentu, sa samo jednim paragrafom posvecenom toj temi. Ovaj paragraf (citiran ispod) je jedino parce dokaza u Dokumentu iz Rambujea o NATOvoj hvalisavoj brizi za izbeglice.

 

Glava 4b

Humanitarna pomoc, rekonstrukcija i ekonomski razvoj

 

3. Medjunarodna zajednica ce obezbediti hitnu i bezuslovnu humanitarnu pomoc, brinuci se prvenstveno da se izbeglice i interno raseljena lica vrate u svoje bivse domove. Stranke pozdravljaju i odobravaju vodecu ulogu UNCHRa u koordinisanju ovih napora, i odobravaju njenu nameru da u bliskoj saradnji sa Misijom za implementacuju planiraju jedan skorasnji, miroljubivi mirni i postepeni povratak izbeglica i raseljenih lica u uslovima sigurnosti i dostojanstva.

 

Uradimo malo leksicke analize Dokumenta iz Rambujea. Koliko cesto se pojavljuje rec "vojna"? Pojavljuje se 49 puta. Rec "punomocje" (ovlascenje,uprava) pojavljuje se 78 puta. Ako procitate Dokument iz Rambujea videcete da se u njemu govori o vojnoj upravi i okupaciji - a ne o repatrijaciji izbeglica.

 

Cinjenica da se izbeglice pominju tako retko u originalnom dokumentu ne treba nikog da iznenadjuju, jer je 700 000 do 800 000 ljudi koji su trenutno izbeglices Kosova napustilo svoje domove tek posto je NATO poceo da bombarduje Kosovo 24 marta.

 

Prema saopstenju Visokog zvanicnika Ujedinjenih Nacija za izbeglice (UNCHR), (citirano dole), pre nego sto je pocelo bombardovanje, bilo je samo oko 90 000 Kosovskih izbeglica u susednim zemljama, ne 800 000 koliki je sadasnji broj. Brifing gdje. Sadako Ogate, Visokog predstavnika UN za izbeglice Savetu Bezbednosti u Njujorku, 5. maja 1999:

 

Do 23 marta, kada je UNCHR morao nerado napustiti pokrajinu sledeci odluku Bezbednosnog koordinatora Ujedinjenih Nacija, bila je obezbedjena pomoc za 400 000 ljudi raseljenih ili na drugi nacin ostecenih borbama unutar pokrajine, i do 90 000 izbeglica i raseljenih lica izvan Kosova.

Hajde da ne uzdizemo Milosevica da bi NATO izgledao los. To nije potrebno, niti bi to bilo istinoljubivo. Milosevic nije diktator (on je demokratski izabran predsednik parlamentarnog sistema). Kako bilo, on je autoritativan lider sa sumljivim dosijeom u vezi ljudskih prava; u to nema sumnje. Sto se tice diskriminacije na Kosovu, moze biti malo sumnje (MOJ KOMENTAR: Ovde pisac ocigledno nije najbolje obavesten..) da je drustveni polozaj kosovskih Albanaca nije bio i nije zavidan. Diskriminacija je rasirena i prilicno neukusna Albancima.

 

Bilo kako bilo, ideja da su kosovski Albanci diskriminisani na jedinstven nacin koji zahteva intervenciju na humanitarnoj osnovi je apsurdna, i ne moze biti potkrepljena cinjenicama.

 

Da bi to dokazali, uporedimo situaciju u kojoj se nalaze Kurdi u Turskoj -clanici NATOa sa onom u kojoj se nalaze etnicki Albanci na Kosovu. To cemo uciniti ne da bi dali pakosna uporedjenja koja pokazuju da je Srbija demokratski raj, vec pre da ilustruje cinjenicu da je humanitarni izgovor za ovaj rat samo to - izgovor.

 

Diskriminacija Turske, clanice NATOa prema kurdskoj jezicko/etnickoj grupi je sistematska:

 

(1) Jezik: Turska prakticno zabranjuje stampanje novina i knjiga na Kurdskom jeziku. Do pre nekoliko godina bio je zlocin da pricate Kurdski u javnosti u Turskoj.

 

(2) Etnos: Bila je i jos uvek je oficijelna politika Turske da Kurdi kao narod ili jedinstveni etnos cak ni ne postoji! Iako ih zvanicno nazivaju "planinskim Turcima", kurdski jezik nije ni priblizno slican turskom.

 

(3) Status ratobornosti: Lider kurdske pobune, Abdulah Odzalan je nedavno uhapsen ali mu se sudi kao obicnom kriminalcu i bice skoro sigurno pogubljen zbog terorizma kada ga osude.

 

A kakav je odnos Srba prema kosovskom Albancima?

 

(1) Jezik: Albanci na kosovu uce na univerzitetima na albanskom jeziku sto finansira drzava. Albanski jezik ima isto legalan status kao srpski jezik na Kosovu. Novine i knjige na albanskom se objavljuju slobodno.

 

(2) Etnos: Albanci su zvanicno priznati kao jedan (od mnogobrojnih) etnickih ireligijskih grupa na Kosovu.

 

(3) Status ratobornosti: Srpske vlasti su pristale da vode pregovore sa etnickim albanskim kosovskim pokretom otpora (OVK), i prihvatili u principu da su amnestija i pomirenje resenja konflikta.

 

Neka niko ne misli da je ideja ovog poredjenja da se ukaze da su Srbi andjeli i da bi iko bio srecan u kozi kosovskog Albanca (MOJ KOMENTAR: Jos jedna neiformisanost pisca..) Ne verujem u to i ne trazim ni od vas da u to verujete. Poenta je samo da ako je odluka da se bombarduju Srbija i Kosovo doneta na humanitarnoj osnovi, onda bi Turska - clanica NATOa, a ne Jugoslavija trebalo da bude ta na koje bombe padaju.

 

Dakle ako imate glediste da SAD treba da bombarduju Srbiju, molim vas, opravdajte vasu politiku necim drugacijim od stalnog dosadnog "humanitarnog" buckurisa kojim vlada SAD neprestano hrani americki narod.

 

Ali ako zelite da ostavite smokvin list "humanitarnog rata" i izadjete goli u hladni surovi svet realne politike, onda mi se pridruzite na par minuta koliko mi treba da objasnim zbog cega je ovaj veoma "ne-humanitarni" rat prisutan.

 

Posto vam je ovaj rat obezbedio NATO, pogledajmo prvo na NATO. Samo - sta je NATO i kako on formira svoju politiku?

 

Pa, svi se izgleda slazu da je NATO jedan savez cija se politika donosi nakon otvorenog i demokratskog razmatranja od strane njegovih zemalja clanica. Zar to nije tacno? Ne, to je u sustini pogresno. Telo koje odredjuje politiku NATOa - Severno Atlantski Savet (NAC) sastaje se samo u tajnosti. Za vreme ovih tajnih sastanaka zemlje clanice ne glasaju o politici - u stvari uopste ne postoji mehanizam za glasanje u Severnoatlanskom savetu.

 

U formulaciji za koju bi neko mogao da pomisli da je prepisana iz Staljinovog "Vodica za posetioce za donosenje odluka u Kremlju", citamo ove strane zvanicnog NATO prirucnika:

 

Kada treba da se donose odluke, akcija se ugovara na osnovu jednoglasnosti i i opstom saglasnosti. Nema glasanja ili odlucivanja putem vecine.

Odricanje(uzdrzavanje) je vredno zapazanja(izvanredno).Ocigledno je da NATO kreira svoje politicke odluke jednoglasno.Sledeca recenica u istom paragrafu je jos upecatljivija. Nastavak:

 

Svaka nacija predstavljena za stolom Saveta ili u nekom od njemu podredjenih odbora zadrzava potpuni suverenitet i odgovornost za svoje odluke.

Dakle, cak i nakon sto se postignu "jednoglasne" odluke, zemlje clanice nisu obavezne da ih se pridrzavaju! Citajuci ovo neko bi pomislio da je NATO nesposoban da formulise i sprovede povezanu vojnu politiku kao sto je Operacije Ujedinjene Snage (kako NATO zove rat protiv Jugoslavije), ali to (ocigledno) nije slucaj.

 

Jasno je da postoji vise o tome kako NATO operise nego sto je to prezentovano u zvanicnom NATO prirucniku. Neprozirnost NATOa je usled cinjenice da je NATO izvorno americki izum (pokrenut od i za Amerikance), a ne savez jednakih.

 

U stvari, kada je NATO formiran aprila 1949, evropski clanovi morali su da pristanu da obecavaju da nece napustiti alijansu u narednih 21 godinu! Ova odricuca klauzula je olicena u Clanu 13 Severnoatlanskog sporazuma iz 1949 (zakonske osnove NATOa). Clan 13 kaze:

 

Clan 13 Nakon perioda od 21. godina nakon stupanja sporazuma na snagu, svaka strana moze prekinuti da bude strana godinu dana nakon urucivanja objave otkaza vladi Sjedinjenih Americkih Drzava...

Otkrivajuce je da je dozvola za izlazak predvidjena za sve zemlje clanice osim za SAD! Objasnjenje ovoga je da je sporazum postignut da bude toliko pogodan za SAD, da se to nije desilo nikome, osim ako SAD nisu zelele da u to vreme izbace neku zemlju.

 

PRIJATELJSKI HEGEMON

 

Iako su NATOm dominirale SAD, to je zadovoljilo evropske NATO clanice zbog toga sto to znaci da je obezbedjena evropska stabilnost i da nijedna evropska zemlja nece teziti da uspostavi dominantnu (hegemonisticku) vojnu poziciju. Za male evropske zemlje, kakve su Danska i Holandija, dominacija SAD je bogom data zbog toga sto ih oslobadja od potencijalne sablasti nemacke vojne hegemonije. Za Nemacku i Francusku, obe potencujalni evropski hegemoni, NATO ih oslobadja potrebe za skupim i destabilizujucim vojnim rivalitetom. Za Veliku Britaniju, NATO odrzava umesanost SAD u Evropi kao mocnog engleskogovornog saveznika i tradicionalnog zastitnika anglofilskih interesa, a i protivtezu kontinentalnom (Francuska i Nemacka) uticaju.

 

Dakle, mada amerikom vodjeni NATO brani Evropu od spoljne agresije (npr. Rusije), jos vaznije je da je brani i od same sebe. Uloga NATOa u unutrasnjoj stabilizaciji, vise nego uloga u spoljasnjoj odbrani, je postalo to sto je sustina NATOa. Ovo je posebno tacno danas kada je Varsavski pakt prestao da postoji i kada su ruske oruzane snage oslabile.

 

Stabilizujuci uticaj SAD je ono sto njoj dozvoljava da zahteva i dobije tihi pristanak za svoju de facto (zaista) hegemoniju u Evropi. SAD, u ulozi neophodnog i "prijateljskog hegemona" bile su u mogucnosti da vode NATO prakticno svojevoljno za vreme hladnog rata. Konsenzus je u NATOu, za vreme hladnog rata, znacio u praksi popustanje dominaciji SAD.

 

Ali, upravo je sposobnost NAToa da obezbedi stabilnost za Evropu to sto je dovedeno u pitanje njegovom nesmotrenoscu i strepnjom na Kosovu.

 

Ali, pre nego sto se upustimo u to, da pogledamo jos jednom na vazan Sporazum iz Rambujea. Sledeci odlomci koji upucuju na Sefa implementacione misije NATOa na Kosovu (CIM), sugestivni su u pogledu upadanja u suverenitet Jugoslavije koje predlaze Dokument iz Rambujea i ilustruje cinjenicu da je jugoslovensko odbijanje da potpise dokument bilo svakako u glavama SAD glavesina koji su orkestrirali konferenciju. Sledece je izvadjeno iz teksta americkog dokumenta:

 

Clan IX: Konacno pravo da tumaci

Implementaciona misija (CIM) je konacni autoritrt u pogledu interpretacije ove glave i njegove odluke (resenja) su obavezujuce za sve strane i osobe.

3. Implementaciona misija ce sluziti kao predsedavajuci Zajednicke Komisije.

...odluka predsedavajuceg ce biti konacna odluka. Impl. misija moze preporucivati pogodnim ovlascenima uklanjanje i postavljanje funkcionera i smanjenje operacija postojecih institucija na Kosovu ako to smatra potrebnim za efektivnu implementaciju ovog sporazuma.

Clan V: Ovlascenje da interpretira

Implementaciona misija ce biti konacni ovlasceni u pozoristu u pogledu interpretacije civilnih aspekata ovog sporazuma, i strane se slazu da se povinuju ovim odredbama kao obavezujucim za sve strane i osobe.

 

Sef implementacione misije NATOa (CIM) ovim postaje virtuelni diktator na Kosovu. Ali, kako se njegova sila primenjuje na terenu? Procitajmo to u Dokumentu iz Rambujea..

 

Strane pozivaju NATO da stvori i rukovodi vojnim snagama da pomogne u osiguranju pridrzavanja odredaba iz ovog clana. b. Strane su saglasne da NATO osnuje i razvije trupe (u daljem tekstu: KFOR) koje ce biti sastavljene od kopnenih, vazdusnih i mornarickih jedinica iz NATO i ne-NATO zemalja, koje ce dejstvovati pod komandom i potcinjene upravi i politickoj kontroli Severnoatlantskog Saveta (NAC) putem NATO komandnih instanci.

U narednom paragrafu vazan je eksplicitan jezik kojm se govori da Severnoatlantsko vece treba da administrira Kosovom. Jugoslovenska vlada ili druga tela kao npr. Ujedinjene nacije su prema tome iskljucene i Kosovo se pretvara u protektorat NATOa.

 

6. a. NATO ce biti imun za sve legalne pozive na sud, bilo oni civilni, administrativni ili kriminalni. b. NATO osoblje pod svim okolnostima i svo vreme bice imuna od strana, nadleznosti u pogledu civilnih, administrativnih, kriminalnih ili disciplinskih kazni koje ono moze pociniti u SRJ.

 

7. NATO osoblje bice imuno na bilo koji oblik hapsenja, istrage, zadrzavanja od strane vlasti u SRJ.

 

Prethodna tri paragrafa uspostavljaju tzv. "ekstrateritorijalnost" u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ). Takva tipicna ekstrateritorijalnost je u upotrebi samo u polunezavisnim drzavama ili polukolonijama od strane kolonijalnih sila. Sledeci paragraf dozvoljava NATO trupama prilaz do svih tacaka u okviru SRJ:

 

8. Osoblje NATOa ce uzivati, zajedno sa svojim vozilima, brodovima, avionima i drugom opremom, pun i neogranicen prolaz i nesmetan pristup kroz Jugoslaviju ukljucujuci ujedinjen vazdusni prostor i teritorijalne vode.

SADu bi trebalo da bude jasno da takva uplitanja u suverenitet Jugoslavije kakva su predvidjena Dokumentom iz Rambujea, nikad nece biti prihvacena od strane jugoslovenskih pregovaraca.

 

Do sada smo napravili poentu da NATO motivacija nije bila zasnovana na humanitarnim razlozima i da mirovna konferencija u Rambujeu nije ni nameravano da uspe, vec da je to bila vise provokacija smisljena da sluzi kao izgovor za odluku NATOa da bombarduje Jugoslaviju.

 

Ali, sada kada sam izneli ovako teske optuzbe, ostaje mi da objasnim u cemu bi bio interes SAD da zapocne ovaj rat.

 

ZASTO SU SAD ZELELE RAT

 

Da bi smo objasnili motivaciju kreatora politike SAD, moramo prvo da shvatimo trenutnu poziciju moci SAD u Evropi. Vratimo se nazad za trenutak na diskusiju o tome zasto su razlicite evropske zemlje svojevoljno prihvatile da SAD nametnu hegemoniju u Evropi preko NATOa: koncept "prijateljskog hegemona".

 

Kao sto je objasnjeno ranije, SAD su odrzavale balans moci u Evropi za vreme hladnog rata, stiteci Evropu od Isoka (Rusije) i obezbedjujuci da nijedna evropska sila ne postane dominantna. Ova stabilizatorska funkcija je bila univerzalno cenjena od strane evropskih clanica NATOa za vreme hladnog rata, ali kada se hladni rat zavrsio, preduslovi koji su NATOu davali vrednost poceli su da dolaze pod pitanje.

 

Seme danasnjeg konflikta lezi u kraju hladnog rata.

 

Kada je hladni rat zavrsen, Varsavski pakt raspusten, i Rusija vojno oslabljena, razlog postojanja NATOa je dosao u pitanje od strane evropskog javnog mnjenja. Evropljani generalno prihvataju koncept kolektivne bezbednosti kao nekom protivotrovu hegemonizma, ali se oni u isto vreme pitaju da li su SAD jos uvek neophodne za tu funkciju i da li SAD mogu biti zamenjene jednim pan-Evropskim oruzanim snagama. Takve snage pod direktnom politickom kontrolom Evropske Unije (EU) vec postoje. One su (neobicno) nazvane Zapadno-evropska Unija (WEU). Ona se takodje nekad naziva i Evro-korpus ili evro-birokratskom terminologijom - "Evropski identitet za bezbednost i odbranu" (ESDI). Ova debata u EU o ESDIju je cesto formulisana kao debata o relativnim vrednostima NATO naspram WEU. Kako da bilo, podtekst te debate nije zapravo o ulozi NATOa u Evropi - zapravo je o ulozi SAD u Evropi. Ali posto je ovo tako delikatan predmet, rasprava je formulisana koriscenjem surogata - borba NATO naspram WEU.

 

Kako se priblizavala proslava pedesetogodisnjice NATOa u aprilu, njeno americko rukovodstvo je znalo da se blizi kriza. Da se ta pedesetogodisnjica ne bi pretvorila u zabavu povodom raspada, moralo je nesto da se desi da ubrizga novi zivot, novu upotrebnost u NATO. To nesto bio je rat u Jugoslaviji. Rat u Jugoslaviji je skovan da se poklapa sa pedesetogodisnjicom NATOa cija je proslava odrzana u Vasingtonu u aprilu.

 

SAD znaju da ako evropsko javno mnjenje ne bude gledalo na NATO kao na neophodnost radi bezbednosti u Evropi, njegova uloga ce biti redukovana i eventualno ce biti podredjena vojnim snagama Evropske Unije - WEUu.

 

Ambasador SAD Alexander Vershbow , stalni predstavnik u NATOvom Severnoatlantskom vecu, u jednom intervjuu bas pre pocetka aprilske proslave 50togodisnjice NATOa, bio je potpuno iskren o potrebi NATOa da spreci stvaranje "odvojenih evropskih sposobnosti i struktura". U narednom "pitanje-odgovor" odlomku, ambasador Vershbow upucuje na "Evropski identitet za bezbednost i odbranu" (ESDI) sto je genericko ime za ulogu WEU oruzanih snaga.

 

P: Kako vidite ulogu SAD u razvitku NATOa u okvirima ucesca SAD i njene privrzenosti alijansi?

 

Vershbow: Nasa glavna briga je da u postupku institucionalnog razvijanja ESDI ne izgubimo to sto je vec postignuto u gradjenju ESDI u okviru NATOa. Ocekujemo da ce vasingtonski skup oznaciti zavrsenje uredjenja ESDI dogovorenog na zasedanju Severnoatlantskog saveza u Berlinu 1996 - ukljucujuci i mehanizme za deljenjem NATO aktive sa WEU. Taj dogovor ocuvava NATO kao okvir za kolektivnu odbranu i izbegava rasipanje i politicko razdvajanje koji bi mogli doci od pokusaja da se osnuju posebne evrposke sposobnosti i strukture.

 

I koji su ocekivani rezultati od vasingtonske NATO proslave?

 

P: Da li postoje opipljivi rezultati koje bi ste zeleli da vidite kao rezultat proslave 50togosisnjice NATO u Vasingtonu u aprilu?

 

Vershbow: Ima ih tuce. Za pocetak, proslavicemo prikljucivanje Ceske Republike, Madjarske i Poljske u NATO - i to je vazna tacka jer pokazuje da je Staljinova linija podele u Evropi izbrisana zauvek. NATO ce takodje reafirmisati svoje angazovanje za dalje uvecanje i povuci prakticne korake da pomogne kandidatskim zemljama u formi Plana akcije za clanstvo koje sam ranije pominjao. Preuzecemo korake da ucinimo Partnerstvo za mir vise operacionalnim instrumentom - trajnom koalicijom demokratskih drzava koje zajedno dejstvuju u odgovoru na krize. NATO ce takodje obezbedjivati svoj odgovor na vase prvo pitanje - "Koja je uloga NATOa u 21. veku?"

Amerikanci se bogate na racun Evrope

Obrisi americke licne potrosnje - Carolija jedne sezone

 Moze im se, a i ne misle mnogo na sutra, bar ne prema izvestajima sto otuda stizu: americke potrosace trese groznica od prevelike strasti za kupovinama svega sto se nudi na trzistu. U maju su za trajna potrosna dobra - kuce, automobile i namestaj - Amerikanci iz svojih dzepova izvukli vise od 786 milijardi \$, 2.2% vise nego u aprilu.

 

Povecanje izdataka za potrosnu robu, izrazeno u %, nesto je nize, ali i ono se iz meseca u mesec uvecava. Analiticari nisu daleko od zakljucka o detinjastom ponasanju Amerikanaca u galantnosti trosenja: na ime usluga - zabave, putovanja i drugih vidova zadovoljavanja vecno nezasitih potreba - samo u maju su, prema izvestajima iz Njujorka, izdali 3.9 biliona \$, dvostruko vise nego u aprilu.

 

Zapadnom svetu, koji dobro zivi i onda kada ne radi, nije nikad bilo svojstveno razbacivanje novca. U meri u kojoj taj svet krase osobine priljeznosti na radu i odgovornosti prema radnim obavezama, u jednakoj ga meri nose strasti prema stednji. Nigde se geslo "cuvaj bele novce za crne dane" ne uvlaci pod skut osecanja neizvesnosti i zebnje od sutrasnjeg dana i krajnje sudbine kao kod tamosnjih ljudi.

 

Kapitalisticki poredak zapadnih zemalja vekovima je ostrio oprez ljudi i sputavao svaku raskalasnost koja ih je, i pored takve neme strogosti, cesto dovodila do stradanja i gubljenja svega sto su u svom tegobnom zivotu stvarali. Poredak ih je ucio dugom i strpljivom radu, a hriscanska religija umerenom trosenju i uzdrzavanju. Koliko se u tome uspelo, drugo je pitanje.

 

Americki analiticari u ovom trenutku izrazavaju samo zabrinutost i klone se svakog zakljucka o ponasanju potrosaca koji vec drugu godinu vise trose nego sto zaradjuju: u maju je potrosnja za 0.5% nadmasila zarade i za jedan procentni poen je bila visa nego u aprilu. Stopa stednje prvi put je , kazu, postala negativna od velike krize iz 30ih godina. Upozorenje analiticara na ovaj americki fenomen ima dvojaki smisao. Ono je usmereno potrosacima, ali je pre njih podastrto sferi politike i sferi biznisa. Ako se nesto sto je neuobicajeno, makar nekome i pricinjavalo zadovoljstvo, dogadja danas, sutra ce to zadovoljstvo, sasvim sigurno, prerasti u gorcinu. U kapitalistickom poretku nema improvizacija: Americki analiticari pomno iz dana u dan prate tokove privrednih kretanja - stope rasta i stope potrosnje kao osnovnih elemenata drustvene produkcije, vise nego svih ostalih.

 

Cim se uoce sitna pomeranja koja se, prema nasim shvatanjima krecu u miligramskim relacijama, za njih je to ozbiljna opomena da se preduzimaju odredjene mere, strogo utvrdjene i bezbroj puta proverene, kako bi se dnevni tokovi vratili u stanje ustaljene ravnoteze i osiguralo da se oni krecu samo u utvrdjenim i planiranim koordinatama. Ako potrosnja gradjana nadrasta njihove zarade, pad stednje je prirodan pratilac takvog stanja. U racionalno organizovanim privrednim sistemima kakvi su kapitalisticki, stednja gradjana iznosi 40% bankarskih depozita. Ako opada stednja, smanjuju se i depoziti. Smanjenje depozita neminovno umanjuje moc investiranja, a sa smanjenjem investicija, nastaju dugorocni problemi u razvoju i zapocinju raznovrsna zla koja satiru svako drustvo i svaki sistem koji svojom kratkovidoscu ne opazaju opasnosti sto ih vrebaju. Amerikancima se ovakav previd niukom slucaju ne moze dogoditi. Oni predstavljaju obrazac rukovodjenja ekonomijom i prikupljanjem sredstava za svoj razvoj; uspostavili su takve mehanizme da ceo svet finansira njihov razvoj, a da toga nije svestan. Ali su svesni Amerikanci. I to je dovoljno.

 

Ekonomske prilike u svetu, a one su takve da je ceo svet poceo da se strmoglavljuje i - kako pesnik kaze - od silna dobra i miline umrtvio se, pa jedva dise. Presahle su investicije u svim regionima planete; investitori su povukli svoj novac i plasiraju ga na devizna trzista, gde kupuju uglavnom (americke?) drzavne obveznice, na cemu se zaradjuje vise od bilo kakvog drugog posla i napora u bilo kom uglu pod kapom nebeskom. Najveci deo tog oslobodjenog kapitala nasao se na americkim deviznim berzama i lako je dostupan svakom ko iole ima nesto u dzepu.

 

Drugi kanal kojim se velike kolicine novca slivaju u prostore Sjedinjenih drzava otvoren je iz pravca Evrope. Evropski politicki establisment - nacionalne vlade - koje su postale nezasite u zahtevima da im se omoguci veci priliv sredstava u drzavnu blagajnu, a zahtevi im se nesto izmicu, vrse pritisak na nacionalne centralne bamke i Evropsku centralnu banku da snize interesne stope kako bi se podstaklo investiranje u razvoj.

 

Tegobe sa kojima se rvu nacionalne vlade - visoka stopa nezaposlenosti i preveliki izdaci za socijalno zbrinjavanje nezaposlenih, zatim sirotinja koja se neprekidno uvecava i stalni porast broja izbeglica iz zemalja jugoistocne Evrope, iz azije i Afrike - dovode ih u poziciju da jedva ostvaruju svoju funkciju. Banke su na kraju popustile i umanjile interesnu stopu. Ali, kapital nije krenuo tamo gde su vlade zamisljale da krene: otisnuo se preko okeana. U Ameriku. Na devizne berze i u americke drzavne obveznice.

 

Americka administracija, ohrabrena trenutnom sezonom u kojoj je ostala jedina velesila planete, basnoslovno uvecava svoje "obaveze" u ocuvanju svetskog mira, pa se do guse uvaljuje u dugove. Emituje bez opreza obveznice sa primamljivim kamatama. Ako kompanije jurisaju na tu vrstu obveznica i bez rada i napora ostvaruju natprosecne profite, zasto bi gradjanin - americki - koji nikad nije ziveo spokojno i u izobilju, niti je tome ikad ucen, zaostajao za onim na cemu kompanije zidaju i grade svoju moc? I krenuli su u trosenje i onog sto nisu zaradili. Pokrice to, ionako prihodi od drzavnih obveznica.

 

Jos jedna stvar ide u prilog takvom ponasanju americkih gradjana. U Sjedinjenim Drzavama pocela je predizborna kampanja. Solidni predsednicki kandidat Al Gor, prva i druga ruka Bila Klintona, obilato u kampaji koristi atmosferu potrosacke konjukture. Kao svoju licnu dobrotu on pre americkog gradjanina podastire njegovu radosnu stvarnost - preveliko trosenje sa kakvim se do sada nije suocavao.

 

Vispreni Gor znalacki koristi okolnosti: on ne ubedjuj gradjane, on im samo pokazuje kako je sve to sto im se dogadja, kako svu obilnost trosenja, njima osigurava administracija ciji je on visoki, najvisi predstavnik. Tako ce biti i ubuduce, uverava ih Al Gor.

 

ROOTS (Koreni) - operacija razbijanja Savezne Republike Jugoslavije

 

Datum: Sreda, 16. april 1999

Prosledio Jirgen Rints, predstavnik za stampu PDSa u nemackom parlamentu

 

PLANIRANJE RATA PROTIV SRBIJE: PRICA U TO UPUCENOG COVEKA

 

1. Licna predhodna opazanja

2. O aktuelnim lazima koje su izrekli Sreder, Sarping i Fiser

3. Tajna akcija CIAe na komadanju Jugoslavije

 

Licna prethodna opazanja:

 

Ovaj tekst predajem katolickom svesteniku, koji je clan Reda Za Mir (Ordensleute fur den Frieden) ovde u Nemackoj. To cinim pri ocuvanju poverljivosti ispovedanja ne otkrivajuci podatke o mom identitetu. On ce preneti ovaj tekst u moje ime onima koji treba da znaju istinu.

 

Imam visoko-poverljivu sluzbu pri drzavnom aparatu u Bonu, i iz razloga licne savesti ne mogu vise cutati o ovome. Cinjenice koje nameravam da otkrijem su, za bolje informisane, podlozne pregledu i proverljive.

 

Tajna akcija CIAe na komadanju Jugoslavije:

 

Sifovano ime "Roots"(koreni)-tajna akcija CIAe koja je pripremila rat-Cilj je unistenje Jugoslavije putem gubitka Kosova, Vojvodine i Crne Gore.

 

Na "Roots" operacijama SAD rade od pocetka prvog roka Klintonove administracije - u bliskoj saradnji sa Nemackom - na ovoj tajnoj akciji CIAe i DIAe, a podrzana od strane nemacke tajne sluzbe. Cilj "Rootsa" je vojna i etnicka destabilizacija Jugoslavije, poslednjeg uporista otpora na Balkanu.

 

Cilj "Rootsa" je odvajanje Kosova kao glavnog izvora sirovina za Jugoslaviju putem obimne autonomije, putem prisvajanja od strane Albanije ili putem totalne nezavisnosti; odvajanje Crne Gore, jedino preostalog prilaza Srbije ka Jadranskom moru i iscasenje Vojvodine - "zitnice" i izvoru ostalih sirovina za Jugoslaviju - vode do totalnog kolapsa Jugoslavije kao za zivot sposobne, industrijske zemlje.

 

Iza ovakve akcije stoji strah Nemacke i SAD da ce Jugoslavija stupiti u savez sa Rusijom i drugim bivsim Sovjetskim drzavama kada jednom Jeljcina budu zamenile komunisticke i nacionalisticke snage u bliskoj buducnosti.

 

Moj komentar: Istu pricicu o zelji Amera da u rascepkanu SRJugoslaviju lako dovedu svoje ljude - pre nego sto u Rusiji dodje do izbora - koji ce im u takvim drzavicama biti zavisni, izrekao je i anonimni srpki opozicioni politicar (mozda Nebojsa Covic - koji je odjedamput istupio iz Saveza za promene?) u izjavi za Nedeljni telegraf (mislim 12.septembra?). Njemu je to u jednom razgovoru rekao takodje anonimni americki politicar, koji nije Gelbard.:

 

Reporteru Nede-ljnog Telegrafa jedan od lidera opozicije u Srbiji izjavljuje, posle nedavnog razgovora sa Robertom Gelbardom, do pre neki dan "specijalnim americkim covekom za demokratizaciju Srbije".

 

Razlog : Zamislite, Gelbard je mrtav hladan u jednom trenutku iz- govorio: "Zasto se vi toliko plasite gradjanskog rata u Srbiji!? Bio bi kratak i efikasan!" U podtekstu se moglo cuti: "malog, izrezira- nog" rata. Da se na Zapadu sve ozbiljnije "racuna" sa mogucnoscu oruzanih sukoba Srba protiv Srba, govore analize Stejt departm- enta (CIA), koje je Gelbard ovako izlozio ...

 

Protiv Milosevica je 70-75 odsto gradjana Srbije (!?), nikad vise ih nije bilo (nekad ga je toliko podrzavalo), te on seriju pritisaka, i spolja i iznutra, ne moze da izdrzi. Nasa je procena da u toku oktobra ili novembra, uz odredjenu meru nasilja, uz mali, "mozda i rezirani" gr- adjanski rat, rezim mora da padne (rezim ili Srbija) . Ne bi se prolilo mnogo krvi, mi to ne bismo dozvolili...

 

Posle krace pauze, dodao je: - Spremni smo da intervenisemo da bismo sprecili Srbe da se medjusobno ubijaju. Naravno, kad (i ako) padne Milosevic. U kuloarima serije razgovora u Herceg Novom, jedan drugi americki diplomata otkrio jos vise ... "Ako neko misli da je nama dovoljna pacifikacije Kosova, grdno se vara.Strateski interes SAD jeste potpuno ovladavanje centralnim Balkanom,a to ste vi. Pa zar zaista mislite da smemo da docekamo izbore u Rusiji i pocetak predizborne kampanje u Americi sa nera- sciscenom situacijom ovde? Da reskiramo da Srbija sutra postane produzena ruka nacionalisticke Rusije, ako se tamo promeni vlast, a po svoj prilici hoce .

 

Na primedbu lidera opozicione stranke, na cijim se informacijama zasniva ovaj teksta, da on "ne vidi tolike tenzije u zemlji da bi moglo da dodje do gradjanskog rata", Amerikanac je, u sali, dodao: - Ne mora da zarati vlast sa opozicijom da bismo mi taj pozar gasili. Imamo i alternativu: zlocini nad Srbima na Kosovu se nastavljaju, Milosevic gubi nerve, salje generala Pavkovica sa vojskom dole ... I ? - Zbrisali bismo vas.

 

Bolji razlog za 'zestok odgovor' ne bismo nasli,i nemojte da mislite da o tome ne razmisljamo. Jednom recju - provociranje da bi se dobio povod za strateski prodor u centralnu Srbiju .

 

Nas sagovornik iz opozicije nije siguran koliko su ove "usputne" price americkih sagovornika opipavanje pulsa, mozda i namerno navodjenje na krivi trag, a koliko se temelje na dugorocnim planovima skrojenim u najmocnijoj zemlji sveta. Jedno je sigurno: Amerikanci su cvrsto odlucili da do pocetka sledece godine ovde na vlasti vide nekoga sa kim mogu da saradjuju .(12.sept.99)