Deo I. Prvi svetski rat

Zapadna demokratija, motivi i moral...

Prvi svetski rat

Prvi svetski rat je počeo tada kada su države ušle u rat da bi osvetile ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda, naslednika habsburškog trona, koje se dogodilo 28. juna 1914. godine.

Ovako izgleda uobičajeno objašnjenje. Međutim, istoričari - revizionisti znaju šta je bio uzrok i koji je bio cilj ratnog požara Prvog svetskog rata.

Sve do ulaska u rat, američki narod je sledio reči Džordža Vašingtona, koje je izrekao prilikom oproštajnog govora, odlazeći sa mesta predsednika, 17. septembra 1796: „Naša istinska politika je da se klonimo stalnih saveza sa bilo kojom stranom silom... Zašto bismo dovodili u opasnost naš mir i prosperitet, stavljajući se na stranu nekog evropskog interesa, ambicije, rivalstva ili čak kaprica?"

Predsednik Vašington je, dakle, pokušao da opomene Amerikance da se ne mešaju u evropske poslove. Međutim, tako nije smelo da bude 1914. godine. Bilo je ljudi koji su potajno planirali da Amerika učestvuje u Prvom svetskom ratu, želeo narod to ili ne. Pritisak u korist američkog mešanja u evropske poslove počeo je još 1909. godine, mnogo pre ubistva Nadvojvode.

Norman Dad (Norman Dodd), bivši direktor Komiteta predstavničkog doma za ispitivanje fondacija izuzetih od poreza, dobio je zadatak da istraži koncept „Karnegijevog fonda za međunarodni mir".

Njegov Komitet je izjavio:

„Poverenici Fondacije bavili su se samo jednim pitanjem: da li postoje sredstva efikasnija od rata, ukoliko se želi da se promeni život čitavog naroda... Raspravljali su o ovom pitanju...godinu dana i došli do odgovora: Ne postoje poznati načini efikasniji od rata, pod pretpostavkom da je cilj izmeniti život celog jednog naroda. To ih je odvelo ka pitanju: Kako da Sjedinjene Države upletemo u rat? Sve ovo dešavalo se 1909."

Znači, bila je donesena odluka da se Sjedinjene Države uvuku u rat kako bi „život celokupnog naroda mogao da se izmeni". Ovo je bio zaključak Fondacije koja je tobože posvećena „miru".

Metodologija uvlačenja SAD u rat počela je da se odvija 25. oktobra 1911. godine kada je Vinston Čerčil bio postavljen za Prvog lorda Admiraliteta u Engleskoj. Vinston Čerčil je bio zanimljiva osoba. I sam je kasnije došao do zaključka da je u ključnim istorijskim događajima u svetu na delu bila velika zavera. Godine 1920. napisao je ove reči: „Od doba Spartaka - preko Vajshaupta, Karla Marksa, sve do ovih dana, do Trockog - zavera koja teži razaranju civilizacije... neprestano raste."

Drugo ključno naimenovanje u predratnom periodu bilo je postavljanje Frenklina Delanoa Ruzvelta za pomoćnika ministra mornarice. To je učinio predsednik Vudrou Vilson.

Ostalo je zapisano da je i Ruzvelt došao do zaključka da postoji zavera, bar u Sjedinjenim Državama. Jednom je pukovniku E. Mendelu Hausu napisao: „Suština je u tome - a to znamo i Vi i ja – što finansijski elementi u velikim centrima poseduju vladu još od vremena Endrjua Džeksona. Ne prihvatam u potpunosti administraciju V. V. (Vudrou Vilsona). Zemlja ponovo prolazi kroz borbu koju je Džekson vodio sa Bankom Sjedinjenih Država - samo što je ona ovoga puta veća i na široj je osnovi."

Sledeći korak koji je vodio SAD u rat bio je kada je Kanard Lajns (Cunard Lines), vlasnik prekookeanskog broda „Lusitanija", taj brod predao Prvom lordu Admiraliteta Vinstonu Čerčilu. „Lusitanija" je tako postala vlasništvo engleske mornarice i bila je pod kontrolom engleskih vlasti. Brod je bio upućen u Njujork, gde je natovaren sa šest miliona šaržera s mecima koji su bili vlasništvo ,,Dž. P. Morgana i kompanije". Municija je trebalo da se proda Engleskoj i Francuskoj, da bi im pomogla u ratu protiv Nemačke.

Bilo je dobro poznato da oni najbogatiji žele da Amerika ude u rat. Državni sekretar Vilijem Dženings Brajan (William Jennings Bryan) je primetio: „Kao što je sekretar i predvideo, interesi velikih bankara bili su duboko pobuđeni za svetski rat zato što je on nudio mnogo mogućnosti za velike profite. Čak i pre stvarnog oružanog sukoba, 3. avgusta 1914, francuska firma Rotšild frers poslala je kablogram Morganu i kompaniji u Njujork, predlažući emitovanje zajma od 100 miliona dolara, od čega bi jedan značajan deo ostao u Sjedinjenim Državama, da bi se njime plaćala kupovina američke robe."

Engleska je 14. oktobra 1914. godine uspela da dekodira nemačke šifre, tako da je od kraja janauara 1915. engleska obaveštajna služba bila u mogućnosti da izvesti Admiralitet o isplovljavanju svake nemačke podmornice koja je polazila u patrolu..."

To je značilo da je Vinston Čerčil, Prvi lord Admiraliteta, znao za svaku podmornicu koja se nalazila u blizini kanala Lamanš, koji razdvaja Englesku od Francuske.

„Lusitanija" je trebalo da isplovi iz Njujorka za Englesku u vreme kada je rat već bio počeo. Nemačka vlada je bila zakupila oglasni prostor u svim velikim američkim novinama i objavila upozorenje američkom narodu da razmisli da li treba slati taj brod u Englesku, kada će morati da prođe kroz ratnu zonu i kada može da bude potopljen.

Državni sekretar Brajan je obećao da će „preduzeti sve što može kako bi ubedio predsednika (Vudrou Vilsona) da javno upozori Amerikance da ne putuju „Lusitanijom". Predsednik nije uputio nikakvo javno upozorenje, a ne može biti sumnje u to da je znao kakav teret nosi „Lusitanija". On nije učinio baš ništa..."

Uprkos tome što je Vilson proklamovao neutralnost Amerike u evropskom ratu, u saglasju sa savetima Džordža Vašingtona, njegova vlada je tajno kovala zaveru da zemlju uvuče u rat tako što će izazvati potapanje „Lusitanije". Javnost je ovo doznala iz knjige Intimni spisi pukovnika Hausa,koju je napisao jedan njegov sledbenik. On je zabeležio razgovor između pukovnika Hausa i ser Edvarda Greja (Sir Edward Gray), ministra spoljnih poslova Engleske:

„Grej: Šta će Amerika učiniti ukoliko Nemačka potopi prekookeanski brod sa američkim putnicima?

Haus: Verujem da će se plamen srdžbe raširiti preko celih Sjedinjenih Država i da će to biti  dovoljno da nas uvede u rat."

„Lusitanija" je bila potopljena u kanalu Lamanš od strane nemačke podmornice 7. maja 1915. godine. Veliki brod je bio usporio plovidbu da bi sačekao dolazak engleskog broda „Džuno" koji je trebalo da mu bude pratilac do engleske luke. Budući da je Čerčil znao za prisustvo tri nemačke podmornice u blizini, razumno je pretpostaviti da je planirao da „Lusitanija" bude potopljena, što se i dogodilo. Prilikom potapanja, udavilo se više od 1200 ljudi. Kolin Simpson (Colin Simpson), autor knjige Lusitanija, događaj vezan za potapanja ovog prekooekeanskog broda opisao je kao „najnečasniji akt svesnog ubistva ikada počinjen na morima."

Ovo potapanje, međutim, nije dalo očekivane rezultate, tako da predsednik Vilson nije mogao da objavi rat protiv Nemačke. Zaverenici su morali da promene taktiku. „Plamen srždbe" se nije raširio po Sjedinjenim Državama, kako je bilo planirano.

Ostalo je zabeleženo da je Robert Lensing (Robert Lansing), pomoćnik državnog sekretara, izjavio:

"Javnost moramo postepeno pripremati - i dovesti je do tačke kada će dobrovoljno želeti da ude u rat."

Posle potapanja „Lusitanije", pokrenute su dve istrage: jednu je juna 1915. godine pokrenula engleska vlada, a drugu, 1918, američka vlada. Gospodin Simpson je napisao da „oba arhiva sadrže oskudne informacije. Postoje u ovim papirima očigledne razlike oko činjenica, a ponekad je teško zaključiti da se ti arhivi uopšte odnose na isti brod."

Rezultati obe istrage, međutim, bili su isti: „Lusitaniju" su potopila torpeda a ne municija koja je eksplodirala, jer na brodu nije bilo nikakve municije. Pokriće je sada dobilo i zvaničan karakter. Obe ove istrage su doživele žestoke kritike. Kolin Simpson svakako je bio jedan od najmarljivijih kritičara. Prikupio je dovoljno podataka koji su mu poslužili da o ovom događaju napiše knjigu.

„Los Anđeles tajms" je u prikazu knjige objavio i sledeće: „Lusitanija nam dokazuje da je britanska vlada, bez sumnje, prećutno dopustila potapanje broda ne bi li uvukla Ameriku u rat. Nemci, čiji je torpedo pogodio brod, bili su nesvesni saučesnici, odnosno žrtve zavere koju je verovatno skovao Vinston Čerčil."

Vudrou Vilson je želeo da bude izabran za predsednika i 1916. godine. Izborni slogan bio mu je: „Držimo se podalje od rata". Međutim, iza scene, Vilson je tajno pravio planove o ulasku Amerike u rat, uglavnom povinujući se mahinacijama svog glavnog savetnika, pukovnika Edvarda Mendela Hausa. Haus se več ranije obavezao da če Sjedinjene Države učestvovati u ratu: „Memorandum Haus-Grej... obavezivao je Ameriku da vojno interveniše na strani saveznika ukoliko Nemačka ne bude brzo sela za pregovarački sto, u cilju postizanja mira. Ovaj dogovor Vilson je odobrio osam meseci pre izbora od 1916."

Ali, pravi razlog zbog kojeg je vođen rat počeo je polako da se prepoznaje. Jedna od prvih naznaka došla je 27. maja 1916, kada je u govoru pred „Ligom za nametanje mira" prvi put predložio formiranje Društva naroda (Leagve of Nations). Obrazloženo je to potrebama sveta za jednom svetskom vladom koja če sprečavati da se ovakvi ratovi ponavljaju u budućnosti.

Bilo je ljudi koji su bili nezadovoljni zbog toga što Amerika sporo ulazi u rat. Među njima je bio i Frenklin Ruzvelt koji je: ,,U prvim mesecima 1917 (pre zvanične objave rata od strane Vlade) bio u stalnim sukobima sa svojim pretpostavljenim, sekretarom mornarice Džozefom Denijelsom (Joseph Daniels), u vezi sa ovim pitanjem. Za Denijelsa, koji se opirao svakom pokušaju koji bi mogao da odvede Sjedinjene Države u rat, ovi meseci (od januara do aprila) bili su prava „Getsimanska agonija". On nije odobravao namerno slanje američkih brodova u ratne zone gde bi mogli da budu potopljeni od nemačke mornarice. Suprostavljao se naoružavanju trgovačkih brodova (što je bilo plansko izazivanje Nemaca kako bi pomislili da su to ratni brodovi). Ruzvelt je podržavao i jedno i drugo. A kada je opstrukcijom u Kongresu sprečena autorizacija odluke o naoružavanju trgovačkih brodova, Ruzvelt se žestoko okomio na Vilsona zato što ovaj nije iskoristio svoja ovlašćenja i doneo odluku da se brodovi naoružaju. U Metropoliten klubu večerao je sa grupom republikanskih jastrebova (Ruzvelt je pripadao demokratima). Prisutni su bili Teodor Ruzvelt, general Vud (Wood), Dž. P. Morgan i Elihu Rut (Elihu Root), jedan od osnivača Saveta za inostrane odnose (CFR). Glavna tema razgovora bila je, prema Ruzveltovom dnevniku, 'kako naterati Administraciju da odabere jasan kurs poštovanja prava'. Ovo je bio samo eufemizam za agresivnu politiku na morima koja bi rezultirala incidentima i gurnula Ameriku u rat."

Ruzveltova hajka se očigledno isplatila, pošto je 2. aprila 1917. predsednik Vilson zahtevao od Kongresa da izglasa objavu rata. Tako je i bilo: od 6. aprila, Sjedinjene Države bile su u ratu „za okončanje svih ratova" i za „osiguranje razvoja demokratije u svetu."

Rat koji je odneo ogroman danak u krvi uništenjem nekoliko miliona života završio se 11.novembra 1918. godine. Istoričar Volter Mils (Walter Mills) napisao je o cilju rata i o osnovnoj nameri pukovnika Hausa sledeće: „Pukovnikovo jedino opravdanje što je pripremio takvo krvoproliće svojim zemljacima bila je nada da će se uspostaviti novi svetski poredak (svetska vlada) mira i sigurnosti ,.."

Po završetku rata, predstavnici zaraćenih strana sastali su se i na konferenciji sačinili Versajski (mirovni) ugovor. Ovoj seriji sastanaka prisustvovale su i neke zanimljive ličnosti. U britanskoj delegaciji nalazio se ekonomist Džon Majnard Kejns, a američke bankarske interese zastupao je Pol Varburg, predsedavajući Federalnih rezervi. Njegov brat Maks, predsednik nemačke bankarske firme ,,M. M. Varburg i kompanija", koji je bio „ne samo glavni za nemačke finansije već i na čelu nemačkog sistema špijunaže", predstavljao je nemačku vladu.

Ugovor je, navodno, bio sačinjen da bi se okončao rat, no jedan od delegata sa te Konferencije, britanski ministar inostranih poslova Lord Kurzon (Lord Curzon), uvideo je koje su prave namere Ugovora, pa je izjavio: „Ovo nije mir: ovo je samo primirje za sledećih 20 godina." Bilo je očigledno da su uslovi Ugovora takvi da predstavljaju osnovu za novi rat. Kurzon je bio prorok. Čak je pogodio i godinu izbijanja sledećeg rata: 1939!

Jedna od tačaka tog Ugovora obavezivala je Nemačku da plati ogromne ratne odštete zemljama pobednicama. Ova tačka nanela je nemačkoj državi najveću moguću štetu i pripremila sledeće događaje:

• „hiperinflaciju" nemačke marke između 1920. i 1923;
• 2. uništenje srednje klase u Nemačkoj, i
• 3. dovođenje na vlast nekoga ko će okončati inflaciju: diktatora kakav je bio Adolf Hitler.

Ovu tačku napisao je Džon Foster Dais, jedan od osnivača Saveta za inostrane odnose i kasniji državni sekretar predsednika Ajzenhauera. Čak se i Džon Majnard Kejns zabrinuo zbog Versajskog ugovora. Napisao je: „Ovakav mir je nečuven i nemoguć i može samo da donese nesreću."

Pored Versajskog ugovora, države-pobednice napisale su i Povelju Društva naroda, koja je ratifikovana 10. januara 1920. godine. U ime američke vlade, nju je potpisao predsednik Vilson. Kada se vratio u Sjedinjene Države podneo je Povelju Senatu na ratifikaciju. Senat je, imajući na umu reci Džordža Vašingtona i poštujući mišljenje naroda, odbio to da učini. Predsednik Vilson nije bio zadovoljan, verovatno zbog toga što je, kako je to rekao senator Henri Kebot Lodž (Henry Cabot Lodge) „... već video sebe kao predsednika Sveta."

Sada je postalo očigledno da je Vilson imao nameru da bude na čelu Svetske vlade zbog koje se rat i vodio. Bio je depresivan kada je sve propalo. Zamislite razočaranje čoveka koji je bio tako blizu da postane prvi predsednik celog sveta, a u čemu ga je sprečio Senat sopstvene države. Zamislite osećaj moći koji Vilson mora da je osetio misleći da će postati prvi čovek u istoriji koji će vladati svetom. Drugi su pokušavali i propadali, no Vilson je bio ubeđen da će uspeti. Ali, američki narod, izražavajući svoju volju kroz Senat, nije mu to dopustio.

Neki i nisu bili razočarani, već naprotiv: „Rat je, ukratko, najbogatijim porodicama obezbedio nepojmljive mogućnosti da prigrabe ogromne profite o našem trošku, i one su to iskoristile, bez izuzetka. Bogate familije su, da ne bude zabune, želele da pobedimo u ratu, ali ih nije bilo briga što ta pobeda košta poreske obveznike. Nije bilo zahteva za državnim intervencijama u ekonomiji... sve dok im je javna blagajna bila na raspolaganju."

Jedna od porodica koje su zgrnule izuzetne profite „bili su Rokfeleri, koji su jedva čekali da Sjedinjene Države uđu u rat. Oni su zaradili više od 200 miliona dolara u tom konfliktu."

Podrška Društvu naroda se, međutim, nastavila. Francuska loža „Veliki Orijent" savetovala je svim svojim članovima ovako:

„Dužnost univerzalnog Slobodnog zidarstva je da pruži punu podršku Društvu naroda."

Kao što se i moglo pretpostaviti, pitanje Društva naroda postalo je važan faktor na predsedničkim izborima 1920. godine. Republikanski kandidat Voren G. Harding suprotstavljao se Društvu naroda i daljim pokušajima ratifikacije tog Ugovora: „Beskorisno je raspravljati o detaljima Ugovora o Društvu naroda kad je ono zamišljeno kao svetska nadvlada. U postojećem Društvu naroda, Svetskoj vladi sa njenim super ovlašćenjima, ovi republikanci neće učestvovati."

Njemu se, u okviru Republikanske partije, suprotstavio general Leonard Vud (Leonard Wood), jedan od „jastrebova" koji je bio „... podržavan od strane moćne grupe bogatih ljudi koji su želeli vojnika u Beloj kući." Amerikanci su još jednom manifestovali neslaganje sa Društvom naroda, glasajući na izborima za Hardinga. Svoje protivnike Harding je pobedio sa većom razlikom nego što je to učinio Vilson koji nas je na izborima 1916. „držao podalje od rata". Vilson je tada dobio 52 odsto glasova, a Harding je ovoga puta imao 64. Gospodin Harding je bio sledbenik predsednika Vilijema Hauarda Tafta koji se suprotstavljao bankarima i njihovom Zakonu o Federalnim rezervama. Posle izbora, imenovao je Herija M. Dohertija (Dougherty M. Harry), Taftovog saradnika, za javnog tužioca. Neka naimenovanja u njegovom Kabinetu nisu bila tako mudra. Iz neobjašnjivih razloga okružio se ljudima koji su zastupali interese naftne industrije.

Na primer:

• njegov državni sekretar bio je Čarls Evans Hjuz (Charles Evans Hughses), zastupnik „Standard oila";
• njegov sekretar Blagajne bio je Endrju Melon (Andrew Melon), vlasnik „Galf oila";
• njegov upravnik pošta bio je Vil Hejs (Will Hays), zastupnik „Sinkler oila" i
• njegov sekretar za unutrašnje poslove bio je Albert Fol (Albert Fall), proteže naftaša.

Gospodin Fol je čovek koji će biti koban za Hardingov pad, pošto je prihvatio mito od Herija Sinklera (Harry Sinclair), da bi mu prodao mornaričke rezerve nafte iz Tipot Douma u Vajomingu. Postoje mnogi koji veruju da je ovaj skandal bio namešten kako bi se Hardingova administracija diskreditovala a on uklonio sa položaja, i to zbog dva veoma važna razloga: 

• Harding je bio stalni protivnik Društva naroda, a njegovi apologeti su se nadali da još postoje šanse da im se Sjedinjene Države priključe, pošto je, i pored američkog odbijanja ratifikacije, Društvo nastavilo da postoji;
• Javni tužilac Doherti, progonio je naftne trustove po Šermanovim antitrustovim zakonima. 

Ovakve aktivnosti su direktno ugrožavale interese naftaša i oni su kreirali skandal u Tipot Doumu. Harding, na žalost, nije doživeo da, vidi pune posledice veštački stvorenog skandala pošto je umro 2. avgusta 1923, pre nego što je priča potpuno izbila na površinu. (Mnogi čak veruju da nije bilo vremena da se čeka delovanje skandala i da je Harding otrovan).

Naftaši su igru, ipak, isterali do kraja, kao opomenu budućim predsednicima da se ne suprotstavljaju njihovim interesima. Upozorenje je bilo široko prihvaćeno. Ostalo je malo ljudi odlučnih da se suprotstavi istinskim vladarima Sjedinjenih Država.

ALFRED KRUP, „kralj topova". Krupov koncern, koji je osnovao A.G.Fridrih Krup (1787-1826), izgradnjom prve čeličane u Esenu 1911, vremenom je postao najveći nemački i jedan od najmoćnijih svetskih giganata u ratnoj industriji. Krupov koncern je bio stub nemačkog imeprijalizma i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Veoma je doprineo dolasku Hitlera na vlast. U Drugom svetskom ratu fabrike su pretrpele znatna razaranja, a Koncem je likvidiran zakonima savezničke okupacione uprave. Posle ukidanja ove uprave, sva imovina u SRNemačkoj je vraćena Alfredu Krupu. Godine 1948. Krup je, kao ratni zločinac, osuđen na 12 godina robije, a već 1951. je oslobođen. Zanekoliko godina je uspeo da obnovi Koncem, i danas posluje podnazivom. „Topionice i rudnici Rajnhauzen, A.G. Esen".

(Desno) KRUPOVA FABRIKA ORUŽJA. Godine 1902. u Krupovom koncernu je bilo zaposleno oko 43 000 radnika, a 1918.više od 115 000 ljudi. Posle ekonomske krize, u periodu Hitierovog uspona, broj radnika se od 56000 popeo na 109 000 zaposlenih.

 Nastaviće se