Neoliberalni totalitarizam

Neoliberalizam predstavlja skup ideja Miltona Fridmana i njegovih sledbenika iz Čikaške ekonomske škole. U formulisanju i razradi ovih ideja ključnu ulogu su imali Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i Ministarstvo finansija SAD, odnosno oni koji kontrolišu rad ovih institucija, a to su pre svega plutokrate zapadnog sveta.Manje ili više eksplicitno traži se svođenje uloge države na minimum regulativnih funkcija u sferi ekonomije. Između ostalog traži se smanjenje poreskih stopa, a proširenje osnova za oporezivanje, liberalizaciju kamatnih stopa, liberalizaciju trgovinskih tokova, liberalizaciju direktnih stranih ulaganja, privatizaciju, deregulaciju tržišta, zaštitu privatne svojine i tome slično. Ovako nametnute uslove zemljama u razvoju koje su bile prinuđene da uzmu kredite i ispunjavaju nametnute uslove MMF i SB dale su porazne rezultate. Međutim, klike na vlasti postavljene baš od iste oligarhije koja upravlja MMF-om i SB-om i dalje istrajavaju na istom ekonomskom modelu koji dotične zemlje gura u sunovrat, jer time odužuju dug onima koji su ih tu postavili.

Ekonomske mantre ( gore navedene) podržane od prodanih duša u ekonomskoj struci samo su još više pridonele propasti tih država. Moć neoliberalnih ideja nije u njihovoj ispravnosti, već u tome što su ustanju da kontroliše ekonomsku politiku, istovremeno blokirajući svaku kritiku. Snagu joj daju sile koje stoje iza nje, koje je inspirišu, promovišu, podržavaju i kontrolišu. Ukratko, zapadna plutokratija je inspirator i izvor snage neoliberalizma. Rezultat svega je enormno povećanje ekonomske snage manjine i osiromašenje ogromne većine u svakoj zemlji gde je neoliberalni model primenjen. Neoliberalni kapitalizam isključuje ili drastično smanjuje ulogu države nad sektorima poput obrazovanja, zdravstva,socijalne pomoći itd. 

Današnju fazu neoliberalnog kapitalizma karakteriše disciplinovanje i nadgledanje podanika što prerasta u neoliberalni totalitarizam. Često se u istom smislu koristi pojam „Vašingtonski konsenzus“ Džona Viljemsona koji definiše neoliberalni program kao program metodološke destrukcije kolektiva pri čemu se glorifikuje atomizacija svih nas, izolovanje jednih od drugih, kao i uništavanje prava i potreba zajednica do nivoa države. Neoliberalizmu nije potrebna država, potrebna je vlast korporacija. Upravo zato našoj vrhuški na vlasti nije stalo do države jer su deo, istina marionetski, zapadne oligarhije.
Liberalizam koji nikada nije ni postojao u kapitalizmu predstavlja javno podsmevanje kapitalističkoj floskuli o jednakosti na startu i ravnopravnu tržišnu utakmicu ekonomskih subjekata. Najbliže određenje sadašnjeg kako zapadnog, tako i našeg društveno-ekonomskog sistema bio bi neoliberalni totalitarizam. Upravo ovo je vreme kada taj kapitalizam vodi jednu od poslednjih bitaka za kontrolu poslednjih neobnovljivih resursa kao što su nafta , gas, pitka voda i druge sirovine.
Multinacionalne korporacije preko svojih marioneta u osvojenim zemljama obmanjuju narod dotičnih zemalja raznoraznim teorijama o preduzetništvu i uslovima „slobodne“ konkurencije, a u stvari maskiraju nameru da sebi podrede preostale prirodne resurse. Kako se to postiže ? To ćemo pokazati na primeru Republike Srbije.
. Dolaskom „demokratskih “ snaga na vlast 05.10.2000. god. počinje ubrzano uništavanje domaće industrije i poljoprivrede pod izgovorom „liberalizacije“ domaćeg tržišta. Kroz proces globalizacije domaći proizvođači se ili uništavaju ili kupuju, a zatim se oni „kupljeni“ prilagođavaju „međunarodnim standardima“.  Jednostavno, ekonomska moć Srbije se urušava. Nije moguća ravnopravna tržišna utakmica u koju se zaklinju predstavnici vlasti između monstruozno jakih stranih korporacija kojima su širom otvorena vrata domaćeg tržišta i naših preduzeća. To je unapred izgubljena bitka, jer je naša privreda voljom domaćih vlastodržaca, a po nalogu zapadnih gospodara,izložena bespoštednoj konkurenciji multinacionalnih kompanija. Ni mnogo moćnije privrede ne bi mogle izdržati takvu „konkurenciju“. Pogledajmo naše trgovine i pokušajmo da nađemo domaću robu.  Time se celokupna domaća privreda potčinjava interesima svetske oligarhije koja određuje šta će se i u kojoj meri proizvoditi u Srbiji. Jednom rečju postali smo kolonija, sa svim negativnim posledicama koje iz toga proističu. Srbija kao kolonija i okupirana zemlja predstavlja izvorište profita za zapadnu oligarhiju koja je ovladala domaćim prirodnim, privrednim i finansijskim resursima. Srbija je danas neto izvoznik kapitala, ma koliko to čudno zvučalo. Po pravilu, protivrečnosti između interesa transnacionalnog kapitala i nacionalnog kapitala rešavaju se uvlačenjem ovog drugog u službu prvog i stvaranja domaće kvinsliške političko – ekonomske ( kompradorske ) „elite“ koja biva uključena u periferni sloj svetske oligarhije čijim parama je dovedena na vlast.
U cilju realizacije sopstvenih interesa svetska oligarhija nastoji da oslabi nacionalne sisteme bezbednosti, kao i institucija državne vlasti i nacionalnog suvereniteta zamenjujući ih međunarodnim pravom i institucijama, jer globalizacija podrazumeva gašenje mnogih funkcija države gde nacionalne države predstavljaju pretnju širenju globalnog kapitala. To se ostvaruje na sledeći način:
1.zemlja se uvlači u veliku dužničku zavisnost preko Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke koje su u rukama vrha zapadne plutokratije. MMF i SB određuju uslove pod kojima će krediti biti odobreni. Neverovatno je da u ovo doba svetske ekonomske krize samo kod MMF- a i Svetske Banke ima novca u izobilju. Očito je da im  pristup novcu ničim nije limitiran. U ovom času Srbija je zadužena frapantnih 33 milijardi evra što nas čini visoko zaduženom zemljom.
2.Preko svojih marioneta na vlasti stvaraju haotično stanje u društvu. Srpski parlament je postao mesto gde su opoziciji apsolutno zapušena usta da kritikuje vlast. Teror predsednika parlamenta nad predstavnicima opozicionih stranaka u ovom sazivu dostiže vrhunac. Doneti su zakoni u oblasti javnog informisanja koji apsolutno ne dopuštaju nekažnjenu kritiku režima od strane i ovo malo nezavisnih medija. Uskoro će se doneti zakon o štrajku kojim će tek da pokušaju da unište pravo na protest. Misle da će time moći da suzbiju beznađe i bes koji su zahvatili Srbiju. Sudstvo se „reformom“ oslobodilo po vlast nepodobnih sudija i od 3000 sudija ostalo je podobnih 2000 sudija. Armija je „reformama“ gotovo uništena, a „profesionalizacijom“ veliki deo naroda će ostati bez vojne obuke. Sposobnost Srbije da se brani biće svedena na nulu.Sve se raspada, država nestaje pred našim očima, rastače se zakonima o nekakvoj regionalizaciji, a kompradori pevaju ode o Evropskoj uniji. Verovatno hoće da nas pridruže Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i baltičkim zemljama koje su bankrotirale. Ljudska prava i slobode se sve više sužavaju, a totalitarni neoliberalizam kao pogled na svet trijumfuje.     
3.Takođe, jedna od glavnih odrednica je brisanje nacionalnog identiteta delovanjem anacionalnih i otvoreno antinacionalnih ideologija čiji su protagonisti otvoreno antisrpske „nevladine“ organizacije kao tvrđi deo i neke političke partije kao mekši deo. Takođe preko „nevladinih“ organizacija  imaju za cilj relativizaciju  ustaljenog sistema vrednosti i osporavanje ključnih nacionalnih institucija kao što su crkva, akademija nauka i univerzitet, kao i osporavanja i relativizovanja pozitivnog nasleđa nacionalne istorije. Formiranjem velikog broja „nevladinih“ organizacija od kojih se najveći broj obučava, finansira i podržava od zapadnih oligarha stvara se veoma jak lobi otvoreno izdajničkih i na svakakve gadosti protiv srpskog naroda i države spremnih organizacija. Marionete na vlasti ničim ne ometaju infiltriranje pripadnika tih organizacija u institucije sistema, a medijska podrška sredstava javnog informisanja u rukama belosvetskog ološa „nevladinim“ organizacijama nesrazmerna je njihovoj brojnosti. Te takozvane „nevladine“ organizacije koje se bave blaćenjem srpskog naroda su jedna od rak rana našeg društva. Oblikovanje javnog mnjenja kroz sredstva javnog informisanja koja se stavljaju pod kontrolu faktora van zemlje predstavlja svojevrsnu medijsku mašinu za promovisanje kompradora i satanizaciju istinske nacionalne elite kojoj su na srcu nacionalni interesi. ( Više o ovome videti na Internetu u sjajnom tekstu Vlade Sinđelića „Rotšildova okupacija“)
4.Na ekonomskom planu širom sveta se propoveda i na silu natura doktrina neoliberalnog kapitalizma koji se bazira na pogrešnoj pretpostavci da „slobodno“ tržište snagom svoje „nevidljive ruke“ efikasno raspoređuje resurse i osigurava „blagostanje“.  Drugim rečima ova doktrina se svodi na glorifikaciju tržišta i eliminaciju nacionalne države i njenog nadzora nad ekonomijom. Takva država se postepeno odriče izuzetno bitnih funkcija koje prepušta „tržištu“, a to su pre svega obrazovna i socijalna funkcija. Socijalna prava se sve više sužavaju, a obrazovanje postaje privilegija bogatih .Obrazovanje nema cenu, jer bez njega ni jedan narod nema perspektivu. U čijem je interesu da srpski narod bude što neobrazovaniji vidimo i sami. Međutim, politička „elita“ obrazuje svoj podmladak kako bi dovela što obrazovanije ljude koji će nam na jednom višem nivou prodavati maglu. Setimo se ideje Demokratske stranke da obrazuje svojih 1000 budućih  naslednika. Zato im je potreban što gluplji narod i što pametniji naslednici da bi što duže trajao status quo. Jednom rečju, ako imate  novca bićete zdravi i obrazovani, a ako ga nemate bićete bolesni marginalci. Totalitarni neoliberalizam se ogleda pogotovo u sferi obrazovanja gde je znanje postalo privilegija bogataške manjine, jer većina naroda nema finansijske mogućnosti da pruži dobro obrazovanje svojoj deci. Ovo je potpuni poraz demokratije, jer znanje ne sme biti roba. U ovom srpskom sistemu ko nije blizu vlasti ili u njoj, nema šansu da pristojno živi. Pogledajte ljude koji vode stranke na vlasti i mnoge u „opoziciji“. Ne zna se ko je od koga bogatiji, a da li smo svi mi ostali baš toliko nesposobni da ne možemo pristojno živeti od svog rada?
Upravo zbog toga da bismo dali šansu svima da svojim radom mogu pošteno živeti, moramo promeniti društveno – ekonomski sistem i skinuti jaram koji nam je stavljen od novog svetskog poretka i videti leđa njihovim marionetama, ako ne želimo da se društvo pretvori u neki čipovani neoliberalni totalitarizam. Samo tako ćemo mi i naša deca imati šansu da živimo u nekom demokratskom i pravednijem svetu. Nema demokratije bez socijalizma.