Postati ratni zločinac je u današnjem svetu relativno lako. Dovoljno je da vas tako označi američka administracija i taj ste. Najbliža stanica Hag sa svojim sudovima. Opisaću vam ukratko kako sam se u toj situaciji našao ja.
Moje ratno zločinaštvo je počelo sasvim nenapadno i nevino. Čekao sam dugi red sa interesentima za potpis gospođe Olbrajt. Autogramijada se održavala na prvom spratu palate knjiga Neoluksor, a ja sam za bivšu gospođu državnu sekretarku vlade SAD spremio poklon.
Dokumentarni film „Oteto Kosovo“ sa engleskim titlom, kao i par plakata. Obezbeđenje me je doduše upozorilo da gospođa Olbrajt potpisuje samo svoju knjigu a ne neke plakate ili fotografije, ali sa poklonom su me pustili dalje. Zajedno sa mnom su bili i moji prijatelji. Sa njima sam se upravo vratio sa putovanja po Kosovu, koje je imalo za cilj upoznavanje te srpske pokrajine.
„Gospođo Olbrajt, doneo sam vam na poklon svoj film koji sam snimio na Kosovu.“ Isprva osmeh bivše ministarke spoljnih poslova, počeo je polako da se krivi u trenutku kada sam izvadio plakate. Na njima su se nalazili samo fotografski motivi iz poslednjih ratova na Balkanu. Pored stola gde su se knjige potpisivale nisam bio sam. Bilo nas je petoro a plakata takođe pet. Zamolio sam gospođu Olbrajt da nam umesto knjiga potpiše ostala svoja dela kojima se proslavila na Balkanu.
Na prvom plakatu su bili motivi iz rata u Bosni. Podsetili su nas na to kako je američka administracija u Bosnu dovela džihad, i sa Iranom koordinirala naoružavanje i snabdevanje 4000 mudžahedina, kojima se u to vreme bio upravo završio „posao“ u Avganistanu. Preko 98000 mrtvih, mržnja, kao i etnički i verski očišćeni prostori srednje Bosne su konačan račun ovog rata. Sledeći motiv su bile fotografije posečenih srpskih glava, sa kojima su ljudi komandanta Orića igrali po Srebrenici fudbal, pre nego što je grad od muslimanskih zločinaca oslobodila Vojska Republike Srpske. To što su SAD tada stale na stranu islamskih fundamentalista, delo je pre svega gospođe Olbrajt, gospodina Klintona i njegove supruge. Tadašnji američki ambasador u Beogradu, na početku bosanskog građanskog rata, vršio je pritisak na vođu bosanskih muslimana Izetbegovića da otkaže tek potpisani Lisabonski sporazum (Kutiljerov plan), i tako upropasti mir u Bosni na nekoliko dugih krvavih godina. To je bilo delo tadašnje američke diplomatije.
Na drugom plakatu je bila prikazana operacija Oluja. Tom prilikom je iz Hrvatske, sa svojih vekovnih ognjišta bilo proterano 220000 Srba. Etničko čišćenje ogromnih razmera. Njeni organizatori do danas nisu kažnjeni, a Srbi na svoju imovinu ne mogu da se vrate. Gospođa Olbrajt je tada, na tlu Organizacije UN, odvraćala pažnju tvrdnjama o masovnim ubistvima u Srebrenici, mahala satelitskim snimcima na kojima su navodno zabeležene sveže masovne grobnice. Fotografije su do danas navodno tajne. Možda zato, da se gospođa Olbrajt ne bi dodatno blamirala. Na označenim mestima naime nikakve grobnice nisu bile pronađene. Samo je u stvari gospođi Olbrajt bilo potrebno da na pozornici OUN, pred svetom i američkim biračima opravda pripremano bombardovanje položaja vojske bosanskih Srba, za koje su bosanske Poturice i međunarodni muslimanski avanturisti bili kratki. Na zaboravimo da je tada Osama bin Laden bio američki saveznik, i po svetu putovao sa pasošem muslimanske države koja se upravo rađala u Bosni i Hercegovini. Antisrpska propaganda, izmišljene masovne egzekucije civila u Srebrenici itd., trebalo je da odvuku pažnju od pripremanog etničkog čišćenja u Hrvatskoj odnosno Krajini i Slavoniji. Ono je počelo mesec dana nakon oslobađanja Srebrenice pod nazivom Oluja. Operaciju je tada stručno pripremilo i rukvodilo nekoliko desetina američkih oficira, koji su od strane vlade SAD bili privremeno penizionisani kako bi mogli da stupe u službu privatne ratne firme. Isplanirali su i sa hrvatskom vojskom izvršili genocidni napad na hrvatske Srbe. Po završetka ovog „džoba“, vojska Sjedinjenih država ih je opet primila nazad na njihove ranije funkcije, u istu platnu kategoriju. Na ovaj način su režiseri tog gnusnog čina izbegli neprijatna pitanja novinara u Kongresu.
Trećim plakatom smo želeli da gospođu Medlin, rođenu Korbel podsetimo na njenu sramnu ulogu u agresiji protiv osnivačkog člana Organizacije Ujedinjenih nacija – Jugoslavije. Bombardovanje, koje je njen prijatelj Havel nazvao „humanitarnim“, značilo je ne samo kršenje Povelje OUN već i Vašingtonskog ugovora (Povelje NATO). Olbrajtova je u funkciji ministarke spoljnih poslova SAD grubo pogazila međunarodno pravo, što predstavlja težak međunarodni zločin. Mrtva srpska deca, ljudi poginuli u vozovima, autobusima i izbegličkim kolonama za gospođu Olbrajt su predstavljali „kolateralnu štetu“ njene „humanitarne“ agresije.
Na četvrtom plakatu je prikazano otimanje dve južne srpske oblasti – Kosova i Metohije – i poklanjanje ove teritorije albanskoj narkomafiji. Jedna od fotografija beleži zaljubljeni pogled gospođe Olbrajt upućen Hašimu Tačiju, današnjem „kosovskom premijeru“. Šmeker je, svaka čast, gospođi Olbrajt se ne čudim, ali takođe je u pitanju i traženi terorista u međunarodnim razmerama, koji je osnovano osumnjičen za trgovinu ljudskim organima otetih i poubijanih stanovnika Kosova i Metohije. Tako barem stoji u izveštaju Dika Martija koji je iznesen u Savetu Evrope. Gospođa Olbrajt je i tada, 1999. godine vodila američku diplomatiju a njene diplomate su tragale za bilo kakvim izgovorom za napad na Jugoslaviju. Na kraju je to bio incident u Račaku, događaj insceniran uz pomoć terorističke organizacije UČK. 
Nju su doduše NATO okupatori, nakon zauzimanja Kosova i Metohije, odmah zabranili, ali njeni članovi uključujući komandni kadar, zauzeli su mesta u vladi, parlamentu, političkim strankama, vojsci, policiji. I tako, u skladu sa time, danas izgleda Kosovo. Pre nedelju dana sam se sa prijateljima vratio sa Kosmeta te možemo da referišemo. Otcepljenje Kosova, nasilno precrtavanje evropskih granica bez saglasnosti država kojih se to tiče, bez saglasnosti OUN je sledeći međunarodni zločin koji bi verni čitaoci sabranih dela Olbrajtove trebalo da imaju u vidu. Uostalom, recite, neće li se cena njenog potpisa povećati saznanjem da potpisana, nije samo slavna diplomatkinja, mila zemljakinja i vešta spisateljica, već isto tako i poznati ratni zločinac koji svoje zločine lukavo skriva iza „borbe za ljudska prava i slobodu“.
I još peti plakat – trešnja na torti.
Gospođa Olbrajt je zajedno sa bratom prvog imenovanog protektora okupiranog Kosova dr Kušnera, osnovala kompaniju IPKO. Nečasnim metodama, uz pomoć bivših članova UČK, eleiminisali su sa tendera konkurenciju, formirali mrežu mobilne telefonije na Kosovu, a pre nego što su firmu prodali, kosovskoj policiji su naložili da uništi drugu konkurentsku firmu mobilne telefonije kako bi podigli cenu svoje firme. Dobit za Olbrajt Grup je prema albanskim novinama Koha Ditore iznosila 200 miliona dolara, za gospođu Olbrajt dobit 5 % od te cene. Sasvim lepa nagrada za notorno kršenje međunarodnog prava i ratno huškanje.
Reakcija gospođe Olbrajt na naše plakate sama po sebi dovoljno govori. Umesto diplomatkinje, u njoj je pobedila druga Olbrajtova. Naše plakate je počela da kida i cepa. Histerični krik „get out, get out…“ odjekivao je u zanemeloj sali knjižare Neoluksor. Dalje se samo sećam grubog napada obezbeđenja palate knjiga, guranje, tokom koga su mladi ljudi koji su stajali pored dobacivali „krvava babo“; uvrede na adresu mog skoro slepog prijatelja koji me je pratio; fotografkinju je obezbeđenje oborilo na zemlju ... Vika „Bez fotografisanja! Bez snimanja!“ U tom trenutku su mi popustili nervi, izvinjavam se, ali nisam diplomata, i počastio sam bivšu gospođu državnu sekretarku vlade SAD titulom, koju sam o njoj mnogo puta čuo u Srbiji, na Kosovu, Makedoniji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori: „Balkanska kasapkinja“.
Gospođa Korbel Olbrajt, nekada navodno uzor diplomatskog šarma, opet je povisila glas. Vikala je na mene i moje prijatelje. „Vi ste ratni zločinci! Vi ste ratni zločinci!“ Tako se to desilo. Onaj na koga bi nekada gospođa Olbrajt pokazala prstom, bio je kriv. Odvezli bi ga u Hag (ICTY), u smešno vođenim procesima bi bio osuđen, i gotova stvar. Tako je prošlo već nekoliko desetina srpskih oficira i generala. Dragi čitaoci, molim vas nemojte se čuditi što sada zajedno sa mojim kolegama iz našeg udruženja Prijatelji Srba sa Kosova, sa strepnjom očekujem da iz Haga dođu po nas – ratne zločince.
Autor je potpredsednik građanskog udruženja „Prijatelji Srba sa Kosova“, režiser i dokumentarista
Sa češkog prevela: Nataša Kević
Preuzeto od : http://www.nspm.rs