Неолиберални тоталитаризам

Неолиберализам представља скуп идеја Милтона Фридмана и његових следбеника из Чикашке економске школе. У формулисању и разради ових идеја кључну улогу су имали Међународни монетарни фонд, Светска банка и Министарство финансија САД, односно они који контролишу рад ових институција, а то су пре свега плутократе западног света.Мање или више експлицитно тражи се свођење улоге државе на минимум регулативних функција у сфери економије. Између осталог тражи се смањење пореских стопа, а проширење основа за опорезивање, либерализацију каматних стопа, либерализацију трговинских токова, либерализацију директних страних улагања, приватизацију, дерегулацију тржишта, заштиту приватне својине и томе слично. Овако наметнуте услове земљама у развоју које су биле принуђене да узму кредите и испуњавају наметнуте услове ММФ и СБ дале су поразне резултате. Међутим, клике на власти постављене баш од исте олигархије која управља ММФ-ом и СБ-ом и даље истрајавају на истом економском моделу који дотичне земље гура у суноврат, јер тиме одужују дуг онима који су их ту поставили. Економске мантре ( горе наведене) подржане од проданих душа у економској струци само су још више придонеле пропасти тих држава. Моћ неолибералних идеја није у њиховој исправности, већ у томе што су устању да контролише економску политику, истовремено блокирајући сваку критику. Снагу јој дају силе које стоје иза ње, које је инспиришу, промовишу, подржавају и контролишу. Укратко, западна плутократија је инспиратор и извор снаге неолиберализма. Резултат свега је енормно повећање економске снаге мањине и осиромашење огромне већине у свакој земљи где је неолиберални модел примењен. Неолиберални капитализам искључује или драстично смањује улогу државе над секторима попут образовања, здравства, социјалне помоћи итд.
Данашњу фазу неолибералног капитализма карактерише дисциплиновање и надгледање поданика што прераста у неолиберални тоталитаризам. Често се у истом смислу користи појам „Вашингтонски консензус“ Џона Вилјемсона који дефинише неолиберални програм као програм методолошке деструкције колектива при чему се глорификује атомизација свих нас, изоловање једних од других, као и уништавање права и потреба заједница до нивоа државе. Неолиберализму није потребна држава, потребна је власт корпорација. Управо зато нашој врхушки на власти није стало до државе јер су део, истина марионетски, западне олигархије.
Либерализам који никада није ни постојао у капитализму представља јавно подсмевање капиталистичкој флоскули о једнакости на старту и равноправну тржишну утакмицу економских субјеката. Најближе одређење садашњег како западног, тако и нашег друштвено-економског система био би неолиберални тоталитаризам. Управо ово је време када тај капитализам води једну од последњих битака за контролу последњих необновљивих ресурса као што су нафта , гас, питка вода и друге сировине.
Мултинационалне корпорације преко својих марионета у освојеним земљама обмањују народ дотичних земаља разноразним теоријама о предузетништву и условима „слободне“ конкуренције, а у ствари маскирају намеру да себи подреде преостале природне ресурсе. Како се то постиже ? То ћемо показати на примеру Републике Србије.
. Доласком „демократских “ снага на власт 05.10.2000.год. почиње убрзано уништавање домаће индустрије и пољопривреде под изговором „либерализације“ домаћег тржишта. Кроз процес глобализације домаћи произвођачи се или уништавају или купују, а затим се они „купљени“ прилагођавају „међународним стандардима“.  Једноставно, економска моћ Србије се урушава. Није могућа равноправна тржишна утакмица у коју се заклињу представници власти између монструозно јаких страних корпорација којима су широм отворена врата домаћег тржишта и наших предузећа. То је унапред изгубљена битка, јер је наша привреда вољом домаћих властодржаца, а по налогу западних господара,изложена беспоштедној конкуренцији мултинационалних компанија. Ни много моћније привреде не би могле издржати такву „конкуренцију“. Погледајмо наше трговине и покушајмо да нађемо домаћу робу.  Тиме се целокупна домаћа привреда потчињава интересима светске олигархије која одређује шта ће се и у којој мери производити у Србији. Једном речју постали смо колонија, са свим негативним последицама које из тога проистичу. Србија као колонија и окупирана земља представља извориште профита за западну олигархију која је овладала домаћим природним, привредним и финансијским ресурсима. Србија је данас нето извозник капитала, ма колико то чудно звучало. По правилу, противречности између интереса транснационалног капитала и националног капитала решавају се увлачењем овог другог у службу првог и стварања домаће квинслишке политичко – економске ( компрадорске ) „елите“ која бива укључена у периферни слој светске олигархије чијим парама је доведена на власт.
У циљу реализације сопствених интереса светска олигархија настоји да ослаби националне системе безбедности, као и институција државне власти и националног суверенитета замењујући их међународним правом и институцијама, јер глобализација подразумева гашење многих функција државе где националне државе представљају претњу ширењу глобалног капитала. То се остварује на следећи начин:
1.земља се увлачи у велику дужничку зависност преко Међународног монетарног фонда и Светске банке које су у рукама врха западне плутократије. ММФ и СБ одређују услове под којима ће кредити бити одобрени. Невероватно је да у ово доба светске економске кризе само код ММФ- а и Светске Банке има новца у изобиљу. Очито је да им  приступ новцу ничим није лимитиран. У овом часу Србија је задужена фрапантних 33 милијарди евра што нас чини високо задуженом земљом.
2.Преко својих марионета на власти стварају хаотично стање у друштву. Српски парламент је постао место где су опозицији апсолутно запушена уста да критикује власт. Терор председника парламента над представницима опозиционих странака у овом сазиву достиже врхунац. Донети су закони у области јавног информисања који апсолутно не допуштају некажњену критику режима од стране и ово мало независних медија. Ускоро ће се донети закон о штрајку којим ће тек да покушају да униште право на протест. Мисле да ће тиме моћи да сузбију безнађе и бес који су захватили Србију. Судство се „реформом“ ослободило по власт неподобних судија и од 3000 судија остало је подобних 2000 судија. Армија је „реформама“ готово уништена, а „професионализацијом“ велики део народа ће остати без војне обуке. Способност Србије да се брани биће сведена на нулу.Све се распада, држава нестаје пред нашим очима, растаче се законима о некаквој регионализацији, а компрадори певају оде о Европској унији. Вероватно хоће да нас придруже Грчкој, Бугарској, Румунији, Мађарској и балтичким земљама које су банкротирале. Људска права и слободе се све више сужавају, а тоталитарни неолиберализам као поглед на свет тријумфује.     
3.Такође, једна од главних одредница је брисање националног идентитета деловањем анационалних и отворено антинационалних идеологија чији су протагонисти отворено антисрпске „невладине“ организације као тврђи део и неке политичке партије као мекши део. Такође преко „невладиних“ организација  имају за циљ релативизацију  устаљеног система вредности и оспоравање кључних националних институција као што су црква, академија наука и универзитет, као и оспоравања и релативизовања позитивног наслеђа националне историје. Формирањем великог броја „невладиних“ организација од којих се највећи број обучава, финансира и подржава од западних олигарха ствара се веома јак лоби отворено издајничких и на свакакве гадости против српског народа и државе спремних организација. Марионете на власти ничим не ометају инфилтрирање припадника тих организација у институције система, а медијска подршка средстава јавног информисања у рукама белосветског олоша „невладиним“ организацијама несразмерна је њиховој бројности. Те такозване „невладине“ организације које се баве блаћењем српског народа су једна од рак рана нашег друштва. Обликовање јавног мњења кроз средства јавног информисања која се стављају под контролу фактора ван земље представља својеврсну медијску машину за промовисање компрадора и сатанизацију истинске националне елите којој су на срцу национални интереси. ( Више о овоме видети на Интернету у сјајном тексту Владе Синђелића „Ротшилдова окупација“)
4.На економском плану широм света се проповеда и на силу натура доктрина неолибералног капитализма који се базира на погрешној претпоставци да „слободно“ тржиште снагом своје „невидљиве руке“ ефикасно распоређује ресурсе и осигурава „благостање“.  Другим речима ова доктрина се своди на глорификацију тржишта и елиминацију националне државе и њеног надзора над економијом. Таква држава се постепено одриче изузетно битних функција које препушта „тржишту“, а то су пре свега образовна и социјална функција. Социјална права се све више сужавају, а образовање постаје привилегија богатих .Образовање нема цену, јер без њега ни један народ нема перспективу. У чијем је интересу да српски народ буде што необразованији видимо и сами. Међутим, политичка „елита“ образује свој подмладак како би довела што образованије људе који ће нам на једном вишем нивоу продавати маглу. Сетимо се идеје Демократске странке да образује својих 1000 будућих  наследника. Зато им је потребан што глупљи народ и што паметнији наследници да би што дуже трајао status quo. Једном речју, ако имате  новца бићете здрави и образовани, а ако га немате бићете болесни маргиналци. Тоталитарни неолиберализам се огледа поготово у сфери образовања где је знање постало привилегија богаташке мањине, јер већина народа нема финансијске могућности да пружи добро образовање својој деци. Ово је потпуни пораз демократије, јер знање не сме бити роба. У овом српском систему ко није близу власти или у њој, нема шансу да пристојно живи. Погледајте људе који воде странке на власти и многе у „опозицији“. Не зна се ко је од кога богатији, а да ли смо сви ми остали баш толико неспособни да не можемо пристојно живети од свог рада?
Управо због тога да бисмо дали шансу свима да својим радом могу поштено живети, морамо променити друштвено – економски систем и скинути јарам који нам је стављен од новог светског поретка и видети леђа њиховим марионетама, ако не желимо да се друштво претвори у неки чиповани неолиберални тоталитаризам. Само тако ћемо ми и наша деца имати шансу да живимо у неком демократском и праведнијем свету. Нема демократије без социјализма.

 

 

Лажи о геноциду у Сребреници

Да бисмо објаснили и разјаснили шта се све дешавало и дешава у контексту овог времена о Сребреници даћемо Међународну правну дефиницију појма геноцида која је донета у Уједињеним нацијама 1948.год, а која се зове „Конвенција о спречавању и кажњавању геноцида“ која каже:
Геноцид се састоји од 2 елемента:

А) убијање припадника групе
Б) узроковање  тршких телесних или менталних повреда припадницима групе
Ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који проузрокују њено потпуно или делимично уништење
Д) успостављање мера с намером спречавања рађања у оквиру групе
Е) принудно премештање деце из једне у другу групу.
Злочин мора укључивати оба елемента да би се звао геноцид.
ПОШТО ДЕЈСТВА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ НИСУ НИ У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ БИЛА УСМЕРЕНА ПРЕМА ЦИВИЛИМА, ЖЕНАМА И ДЕЦИ У СРЕБРЕНИЦИ , ОНДА СЕ НЕ МОЖЕ ГОВОРИТИ О ГЕНОЦИДУ НАД МУСЛИМАНИМА У СРЕБРЕНИЦИ. Дејства Војске Републике Српске од 11.07.1995.год. су била искључиво усмерена према муслиманским снагама 28.  дивизије армије БиХ, као и према муслиманским паравојним формацијама које је све заједно предводио ратни злочинац Насер Орић.
Како је све почело
Сребреница је почетком рата 1992.год. била изолована енклава са већинским муслиманским становништвом дубоко смештена у територију коју су у великој већини насељавао српски народ. ( Види попис становништва ). Да би се сачувала као енклава Сребреница постаје заштићена зона Уједињених нација коју су чували холандски војници. Територија Сребренице као заштићена зона морала је бити и демилитаризована зона. Уместо тога, од 40 000 становника Сребренице 15 000 муслимана, добро наоружаних, било је у 28. Дивизије армије БиХ и паравојним формацијама. Од божића 1993.год ,па до коначног обрачуна са Војском Републике Српске из заштићене зоне Сребренице су нападнута 33 села и варошице Републике Српске као што су Бљечева, Коњевић поље, Сандићи, Лозничка ријека, Зогони, Биљача, Магешићи, Хранча, Јежестица, Залужје, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац,Кравица, Скелани, Ратковићи, Сасе, Вишњица, итд. У тим нападима убијено је 3 200 Срба углавном цивила, тако да се ови злочини муслиманске војске могу квалификовати као ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ. Брилјантном војном акцијом ВРС 11.07.1995.год. неутралисана је 28. Дивизија армије БиХ и избегнуто страдање цивила. Број мртвих међу српским борцима је износио око 500 људи, док је на страни муслиманских оружаних формација био око 2000. Борбе су биле изузетно крваве, јер  многи муслимански злочинци нису смели да се предају ВРС.
Морамо подсетити да је тадашњи ген. сек. УН Бутрос Гали још 30.05.1995.год. оптужио Владу БиХ због кршења уговора о демилитаризацији и учесталих војних активности унутар заштићене зоне. Нико од многих лица добро обавештених о догађајима у Сребреници од 11 – 12. 07.1995. год. као што су канадски генерал Луис Мекензи и  Патрик Барио није помињао никакав геноцид над муслиманима. Чак и тадашњи министар спољних послова Холандије Ј. Верхове није помињао „геноцид“ над муслиманима у Сребреници.    
Наравно, да ми као КПС осуђујемо сваки злочин који је извршен над било којим припадником било којег народа у бившој СФРЈ и да тражимо да се сваки починилац изведе пред лице правде, али смо апсолутно против тога да жртве једног народа буду „вредније“ од жртава других народа. Мало је смешно да за 3200 убијених Срба око Сребренице одговара само Насер Орић, као да је он сам могао да убије толико људи и да за све те злочине добије само 2 године затвора. То је хашка правда. Страшно је када морамо да поставимо следеће питање: Колико вреди живот једног Србина или Српкиње?
Усвајањем излобиране и пре свега дебело плаћене  резолуције Европског парламента о „геноциду“ над муслиманима у Сребреници само је настављена сатанизација српског народа којој нема краја. Најлакши начин да се оправда сво зло које нам је нането од стране САД и Европске уније је да сами Срби признају да су геноцидан народ, да су фашистичке звери против којих су све мере дозвољене од помагања српским противницима, до бомбардовања Републике Српске Крајине, Републике Српске и Републике Србије и откидања делова Србије ( сада Косова и Метохије, а ускоро Војводине и Рашке области ), да сами признамо како нас је требало бомбардовати, окупирати и распарчати. Најгоре од свега је што су најбоље помагаче нашли у актуелном режиму. Патолошка мржња „другосрбијанаца“ према српском народу сада налази помагаче у овом режиму. Немамо другог оправдања за актуелни режим сем да су уцењени од стране њихових западних господара да морају изгласати резолуцију о „геноциду“ у  Сребреници.
Усвајањем лажљиве  резолуције о „геноциду“у Сребреници од стране парламента Србије постижу се  далекосежне негативне последице по српски народ у целини:

Ако ови разлози нису довољни да се одустане од доношења антисрпских резолуција у Српском парламенту, онда нам као народу и држави нема спаса; НЕСТАЋЕМО. НЕСТАЋЕ И СРПСКА ДРЖАВА, А УСКОРО И СРПСКИ НАРОД.