Prilozi saradnika
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

vladimir-majakovski-preteca-panka-marketinga-slika-138240I ovog novembra došao nam je u susret taj famozni dan, koji neki slave i obeležavaju, dok drugi kude i pokušavaju na sve načine da ga zacementiraju u večni zaborav. Za par godina obeležiće se i jedan vek od kada su proletarijat i seljaštvo preuzeli stvar u svoje ruke po prvi put u istoriji čovečanstva, i izveli socijalističku revoluciju, odbacujući okove robovlasničkog kapitalizma, vešto skidajući gvozdeni plašt konzervatizma sa svojih leđa, sa verom, nadom i neopisivom energijom da stvaraju neki novi svet, humanije društvo koje bi bilo u službi običnog čoveka. Tog crvenog oktobra po starom kalendaru 1917. godine, u odlučni boj sa carskim vlastima, pored radnika i seljaka, u prve redove su stali svi tadašnji eminentni ruski pisci i umetnici. Pred tu odlučujuću bitku, par godina unazad, deca sa sela, zakoračila su svojim nogama po pločnicima i kaldrmama Sankt Petersburga i Moskve, i svojim entuzijazmom, naoštrivši pera novom rečju do tada nepostojećom, urbanizovali su svoje selo i samog seljaka i svoj zavičaj preneli u gradove gde su im se širom otvorila vrata raznih „kružoka“ koji su bili pokretač i industrija progresivne i slobodne misli, čiju bi realizaciju u delo sprovela jedino revolucija. Nekoliko godina pre oktobarskog konačnog obračuna, plejada ruskih pesnika i pisaca među kojima su imena Majakovskog, Hlebnjikova, Pasternaka i Asejeva sprovode revoluciju u pesničkom jeziku, u versifikaciji, tretiranju slike i ritma u pesničkom tekstu i shvatanju akreditiva umetnosti, posebno pesničke. Avangardisti sa početka 20. veka imali su par zajedničkih tačaka koje su ih držale na okupu i uvele u revoluciju. To su bili interes za narodne mase i njen položaj, običaji, posebno folklor. Među svima njima, tom plejadom koja je menjala svet, favorit moje malenkosti, čovek od krvi i mesa, koji je svoju poeziju utopio u svoje vidno polje, kao što su snovi, erotska eksplozija, folklor čarobnog Istoka, kultura primitivnog naroda neočekivano probuđena u urbanom ...

vladimir-majakovski-preteca-panka-marketinga-slika-138240I ovog novembra došao nam je u susret taj famozni dan, koji neki slave i obeležavaju, dok drugi kude i pokušavaju na sve načine da ga zacementiraju u večni zaborav. Za par godina obeležiće se i jedan vek od kada su proletarijat i seljaštvo preuzeli stvar u svoje ruke po prvi put u istoriji čovečanstva, i izveli socijalističku revoluciju, odbacujući okove robovlasničkog kapitalizma, vešto skidajući gvozdeni plašt konzervatizma sa svojih leđa, sa verom, nadom i neopisivom energijom da stvaraju neki novi svet, humanije društvo koje bi bilo u službi običnog čoveka. Tog crvenog oktobra po starom kalendaru 1917. godine, u odlučni boj sa carskim vlastima, pored radnika i seljaka, u prve redove su stali svi tadašnji eminentni ruski pisci i umetnici. Pred tu odlučujuću bitku, par godina unazad, deca sa sela, zakoračila su svojim nogama po pločnicima i kaldrmama Sankt Petersburga i Moskve, i svojim entuzijazmom, naoštrivši pera novom rečju do tada nepostojećom, urbanizovali su svoje selo i samog seljaka i svoj zavičaj preneli u gradove gde su im se širom otvorila vrata raznih „kružoka“ koji su bili pokretač i industrija progresivne i slobodne misli, čiju bi realizaciju u delo sprovela jedino revolucija. Nekoliko godina pre oktobarskog konačnog obračuna, plejada ruskih pesnika i pisaca među kojima su imena Majakovskog, Hlebnjikova, Pasternaka i Asejeva sprovode revoluciju u pesničkom jeziku, u versifikaciji, tretiranju slike i ritma u pesničkom tekstu i shvatanju akreditiva umetnosti, posebno pesničke. Avangardisti sa početka 20. veka imali su par zajedničkih tačaka koje su ih držale na okupu i uvele u revoluciju. To su bili interes za narodne mase i njen položaj, običaji, posebno folklor. Među svima njima, tom plejadom koja je menjala svet, favorit moje malenkosti, čovek od krvi i mesa, koji je svoju poeziju utopio u svoje vidno polje, kao što su snovi, erotska eksplozija, folklor čarobnog Istoka, kultura primitivnog naroda neočekivano probuđena u urbanom svetu, kosmos, ili jednostavno slika života, stvorio i ostavio nam je rodonačelnik ruskog futurizma, taj fenomen sa početka 20. veka, Vladimir Vladimirovič Majakovski. Kroz istoriju umetnosti često se dešavalo, da umetnici budu najglasniji tribuni i pozivaju na ustanke narode kojima pripadaju, i na promene u društvenom sistemu, da bi upravo njima najteže bilo da u odlučnom momentu pokažu spretnost i dovoljno mudrosti da u tom naletu sačuvaju baš umetnost. Majakovski je bio jedan od retkih kome je to pošlo za rukom.

Vladimir Vladimirovič Majakovski rođen je 1893. godine u Bagdadiu. Još kao učenika mučila ga je nepravda i težak život u njegovom okruženju, i velika beda koja je snašla tadašnjeg ruskog seljaka. Nadahnut idejama socijalizma, sa verom da poezija može promeniti svet i pod jakim uticajem tada novog i kontroverznog pesnika Andreja Nikolaeviča Bugaeva „Belog“, simboliste koji objavljuje zbirku „Pepeo“, koja je tih godina digla veliku prašinu širom carske Rusije, novom rečju do tada neviđenom, mladi Majakovski 1911. godine prelazi u Moskvu upisujući se u Umetničku školu. Ubrzo biva zatočen u buturskom zatvoru zbog svojih aktivnosti i pripadnosti boljševičkom pokretu, i tokom izdržavanja kazne, na hartiji ispisuje svoje prve stihove, prepoznatljive pod uticajem Belog i Baljmonta. Njegove prve pesme su zagolicale, potom sa oduševljenjem prihvaćene kod raznih književnih krugova stacioniranih u Moskvi, što će uskoro rezultirati manifestom pod nazivom „Šamar društvenom ukusu“ koji će Majakovski zajedno sastaviti sa Burljukom, Kručonihom i Hlebnjikovim, 1912. godine, i time ući u istoriju ruske i svetske književnosti kao rodonačelnik ruskog futurizma. Usleđuju njegove značajne poeme „Oblak u pantalonama“, 1915; „Rat i mir“, 1916; i „Čovek“, 1917. godine, u kojima se vidi njegovo nastojanje da stvori novu poeziju koja bi odgovarala urbanom i revolucionarnom razdoblju istorije. Vešto se igra rečima, žargonski i vulgarno, uvlačeći u stihove vlastite kovanice i neologizme, sa nepoznatim metaforama i hiperbolama. Razbijajući tradicionalnu strukturu stiha, stvarajući novu, nailazi na pozitivnu reakciju kritika i van granica Rusije, gde se masovno prevodila njegova poezija, i izučavan kao tvorac novog oblika poezije. Putovao je po Americi, Meksiku i Francuskoj, dok je pored poezije pisao satirične komedije, pesme-feljtone i razne manifeste. Bio je jedinstven i prepoznatljiv po skandalima, odevanju, drskosti, optimizmu i odricanju umetničkog nasleđa samouveren u svoju avangardističku misiju. Bunio se protiv ratova, socijalne i kulturne nepravde, bede, rasne i ekonomske diskriminacije, nedostatka mira i dostojanstva u svetu. Jezikom ulice, obraćajući se masama, uspevao je da socijalnu i političku tematiku uzdigne na nivo istinske umetnosti. Revoluciji je pripadao eksplozivno, kao koren od drveta zemlji…u svaki svoj stih je verovao, bio briljantan recitator… Decenijama ga mnogi upoređuju sa velikim Jesenjinom, što je za mene lično čist avanturizam i greh. Otvarati debatu i bodovati koji je bolji pesnik, pravi nas smešnim i ujedno se postavlja pitanje da li smo kompetentni za to. Jedino pravo koje imamo je samo ukus. Kada smo kod Jesenjina, naveo bih samo jedan detalj. Nakon ispisivanja poslednjih stihova velikog Serjože, i čina samoubistva, nastala je velika depresija i suicidna atmosfera u kulturnom svetu SSSRa. To je Majakovski pokušao da pobedi i spreči. Međutim nije uspeo, rezultat svega je, da je uzeo revolver i sebi prosvirao glavu. Jesenjina je ubio pakao alkoholizma prouzrokovan tragičnom ljubavlju prema Isidori Dunkan, Majakovskog neka auto-preispitivanja koja su i danas nepoznanica.  Odlaskom Majakovskog gasi se polako ali sigurno i ruski futurizam. Inače Majakovski je uticao na veliki broj poznatih pesnika u Rusiji i u svetu, dok se njegova vokacija i program lako prepoznaju u njihovim delima, od Poljske škole futurizma, Francuske (Apoliner, Sandrar), Mađarske, Jugoslavije (Matoš, Mitićev „Zenitizam“), Engleske (Ezra Paund) pa sve do pesništva bit-generacije u Sjedinjenim Američkim Državama i rok-poezije šezdesetih godina prošlog veka.

ODA REVOLUCIJI (Vladimir Majakovski) 1917-1918

 Tebi,

izviždanoj,

praćenoj kikotom topova,

tebi,

koju rani bajoneta ogovaranje zlo,

ushićeno uznosim

nad lebdećim psovkama

ode svečano

„O!“

O, zverinja!

O, detinjska!

O, petparačka!

O, velika!

Kakva ti imena još nisu doneli?

I koji ćeš još lik uzeti, dvolika?

Oblik građevine skladne

Il ruševina gomile?

Mašinovođi,

što je obasut prašinom ugljenom,

rudaru, što probija slojeve ruda,

ti kadiš,

kadiš rečju oduševljenom

u slavu čovekova truda.

A sutra

Hram Blaženog

ukrase svoga krova

uzalud uznosi, milosti željan,

tvoji šestopalačni, poput veprova,

ruše vekove Kremlja.

„Slava“

na predsmrtnom putovanju cvili bolno.

Cik sirena- ko da se prigušeno plače.

Ti šalješ mornare

Na krstaricu što tone,

onamo

gde mauče

zaboravljeno mače.

A posle!

Pijanu gomilu krici nose.

Kicoški ufitiljeni brkovi se viju.

Kundacima goniš admirale sede kose,

glavama nadole,

s mosta u Helsinkiju.

Neprestano liže rane što ih juče dobi,

pa opet vidim splet otvorenih vena.

Tebi malograđansko:

- O, neka te kletva trostruka zgromi!

i moje pesnikovo:

- O, neka si četvorostruko slavna i blagoslovena!

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha
Trendy:

Izdvajamo