12
čet, dec

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

noam-comski-s"Demokratski ustanak" u arapskom svetu spektakularan je prikaz hrabrosti, posvećenosti i privrženosti narodnih snaga - slučajno se desio u isto vreme kad i pažnje vredan ustanak desetina hiljada ljudi u Medisonu, Viskonsinu i drugim američkim gradovima, čija je svrha bila da pruži podršku radnicima i demokratiji. Ako su se sentimenti bunta iz Kaira i Madisona u izvesnom smislu poklopili, ipak su težili različitim ciljevima: u Kairu ka osnovnim pravima koja su bila uskraćena u diktaturi, u Medisonu ka odbrani prava već izvojevanih u dugim i teškim borbama koja su sada ozbiljno napadnuta.

Svaki ustanak je mikrokosmos tendencija u globalnom društvu, i oni slede različite tokove. Sigurno će biti dugoročnih posledica zbog trenutnih dešavanja, kako u propadajućem industrijskom središtu najbogatije i najmoćnije zemlje u ljudskoj istoriji, tako i u mestu koje je predsednik Dvajt Ajzenhauer okarakterisao kao "strateški najvažniju oblast sveta", a 40-ih godina 20. veka Stejt department nazvao "čudesnim izvorom strateške moći" i "verovatno najvrednijom ekonomskom nagradom u svetu na polju stranih ulaganja". Bila je to nagrada koju su SAD, u novom svetskom poretku koji se tada odvijao, nameravale da zadrže za sebe i svoje saveznike.

I pored brojnih promena od onda, imamo dobre razloge da pretpostavimo da se moderni tvorci američke politike u osnovi pridržavaju stava uticajnog savetnika u službi predsednika Frenklina D. Ruzvelta, A.A. Berla, da će kontrola neuporedivo najvećih izvora energije na Bliskom istoku doneti ‘suštinsku kontrolu nad svetom’. A s tim u vezi, da će gubitak kontrole ugroziti zamisao o globalnoj dominaciji koja je jasno artikulisana tokom Drugog svetskog rata, i koja se održala do danas pored velikih promena u svetskom poretka.

Od izbijanja rata 1939. Vašington je predvideo da će se on završiti sa SAD u nadmoćnoj poziciji u odnosu na ostale. Visoki zvaničnici Stejt departmenta i stručnjaci za međunarodnu politku sastajali su se tokom ratnih godina kako bi izložili planove za posleratni svet. Ocrtali su "Veliku oblast" kojom je SAD trebalo da dominira: zapadna hemisfera, Daleki istok i bivša Britanska kraljevina sa svojim energetskim resursima na Bliskom istoku. Kad je Rusija počela da melje nacističke armije nakon Bitke za Staljingrad, granice Velike oblasti proširene su da bi obuhvatile što veće parče Evroazije – makar njeno ekonomsko središte u zapadnoj Evropi. Unutar Velike oblasti, SAD bi održavale "nespornu moć", sa "vojnom i ekonomskom vrhovnom vlašću", dok bi istovremeno obezbedile "ograničavanje bilo kakvog vršenja suverenosti" od strane država koje se mogu umešati u njihove globalne projekte. Nedugo potom, ovi tajni ratni planovi su izvršeni.

Oduvek se znalo da bi se Evropa mogla odlučiti za samostalnost. NATO je u neku ruku zamišljen da se suprotstavi ovoj pretnji. Čim se zvanični izgovor za delovanje NATO snaga raspao 1989. godine, NATO se proširio na istok, čime su prekršena usmena obećanja data sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu. Od tada, NATO je postao interventna sila pod vođstvom SAD, sa velikim obimom delovanja. To je detaljno opisao generalni sekretar NATO snaga Jap de Hop Šefer na jednoj NATO konferenciji kada je izjavio da "NATO trupe moraju čuvati cevovode koji prenose naftu i gas za potrebe Zapada" i da generalno gledano zaštite pomorske puteve koje koriste tankeri i ostala "ključna infrastruktura" ovog energetskog sistema.

Doktrine o Velikoj oblasti očigledno odobravaju vojnu intervenciju po potrebi. Takav zaključak jasno je artikulisan od strane Klintonove administracije, koja je izjavila da SAD imaju pravo da koriste vojnu silu kako bi osigurale "nesmetan pristup ključnim tržištima, energetskim zalihama i strateškim resursima"; takođe, da SAD moraju održavati ogromne vojne snage "spremne da delaju" po Evropi i Aziji "kako bi uticali na mišljenja ljudi o nama" i "oblikovali događaje koji će osigurati da imamo sve neophodnosti i budemo bezbedni."

Invazija Iraka vođena je na istim principima. Kako je neuspeh SAD da nametne svoju volju u Iraku postajao sve očigledniji, stvarni ciljevi invazije više nisu mogli biti skrivani demagogijom. U novembru 2007. godine, Bela kuća je izdala ‘Deklaraciju Principa’ zahtevajući da američke snage moraju ostati u Iraku na neodređeno i primorala Irak da favorizuje američke investitore. Dva meseca kasnije, predsednik Buš je obavestio Kongres da neće odobriti donošenje zakona koji bi mogli da ograniče trajni raspored američkih oružanih snaga u Iraku ili "kontrolu SAD nad naftnim resursima u Iraku" – suočene sa otporom iračkog naroda, SAD su ubrzo morale da odustanu od ovih zahteva.

U Tunisu i Egiptu, najnoviji narodni ustanci izvojevali su upečatljive pobede, ali "Karnegi fondacija" je u svom izveštaju naglasila da su se samo imena promenila, a da su režimi ostali isti: "Promena vladajuće elite i sistema upravljanja je i dalje daleki cilj." Izveštaj govori o unutrašnjim preprekama za demokratiju, ali ignoriše spoljašnje prepreke koje su, kao i uvek, značajne.

SAD i zapadni saveznici će svakako učiniti sve da onemoguće autentičnu demokratiju u arapskom svetu. Kako bismo razumeli zašto se to čini, sve što treba da učinimo je da pogledamo istraživanja o stavovima Arapa, sprovedena od strane američkih statističkih firmi. Iako slabo zastupljeni u medijima, rezultati istraživanja svakako su poznati onima koji odlučuju. Studije otkrivaju da ogromna većina Arapa smatra da su SAD i Izrael glavne pretnje sa kojima se suočavaju: 90% Egipćana tako vidi SAD, a u zemljama regiona najčešće preko 75% ljudi to misli. Neki Arapi smatraju da je Iran pretnja: 10%. Otpor američkoj politici toliko je snažan da većina ljudi veruje kako bi se bezbednost poboljšala da Iran ima nuklearno oružje – u Egiptu to misli 80% ispitanika. Slični rezultati zabeleženi su i u ostalim zemljama. Kada bi javno mnjenje uticalo na zvaničnu politiku, SAD ne samo da ne bi kontrolisale region, već bi bile i izbačene iz njega zajedno sa svojim saveznicima – javno mnjenje bi podrilo principe globalne dominacije.

Nevidljiva ruka moći

Podrška demokratiji je za ideologe i propagandiste. U stvarnom svetu, nenaklonost elite prema demokratiji je norma. Pregršt je dokaza da se demokratija podržava samo ukoliko doprinosi društvenim i ekonomskim ciljevima. Ovakav zaključak prihvataju ozbiljniji istraživači, doduše nerado.

Prezir elita prema demokratiji dramatično su razotkrile njihove reakcije na objave Vikiliksa. Najveću pažnju, uz euforične komentare, dobile su depeše koje su izveštavale kako Arapi podržavaju stav SAD o Iranu. Te depeše odnosile su se na diktatore koji su bili na vlasti. Stavovi javnosti nisu pomenuti. Marvan Muašer, stručnjak za Bliski istok u "Karnegi fondaciji" i bivši visoki zvaničnik jordanske vlade, jasno je artikulisao princip kojim se elita vodi: "Nema nikakvih problema, sve je pod kontrolom." Ukratko: ako su diktatori na našoj strani, zašto bi nas išta drugo interesovalo?

Muašerova doktrina smatra se racionalnom i dostojnom poštovanja. Pomenuću samo jedan slučaj koji je vrlo značajan danas. U internoj raspravi 1958. predsednik Ajzenhauer izrazio je zabrinutost zbog "kampanje mržnje" koja se vodi protiv nas u arapskom svetu, a ne vode je vlade tih zemalja, već narod. Nacionalni savet za bezbednost (eng. National Security Council - NSC) objasnio je kako je u arapskom svetu uvreženo mišljenje da SAD podržavaju diktature i blokiraju demokratiju i razvoj ne bi li obezbedile sebi kontrolu nad resursima tog regiona. Nadalje, savet je zaključio da je takvo mišljenje u osnovi ispravno, i da bi upravo to trebalo činiti, oslanjajući se na Muašerovu doktrinu. Istraživanja Pentagona sprovedena posle 11. septembra potvrdila su da isto važi i danas.

Uobičajeno je za pobednike da ne mare za istoriju, a da je žrtve shvataju ozbiljno. Možda će par kratkih zapažanja o ovoj bitnoj stvari biti od koristi. Danas nije prvi put da se Egipat i SAD suočavaju sa sličnim problemima, a idu suprotnim smerovima. Isto se dešavalo početkom 19. veka.

comski

Istoričari ekonomije zastupaju tezu da je Egipat bio u dobroj poziciji da počne brz ekonomski razvoj u isto vreme kada i SAD. Obe zemlje imale su razvijenu poljoprivredu, uključujući i proizvodnju pamuka – pokretača rane industrijske revolucije; ali, za razliku od Egipta, SAD su razvile proizvodnju pamuka i uvećale radnu snagu osvajanjem, uništavanjem i ropstvom. Posledice toga vidljive su danas po rezervatima za preživele i zatvorima koji su brzo narasli u broju od Reganovog doba, ne bi li udomili višak nezaposlenog stanovništva nakon deindustrijalizacije.

Osnovna razlika bila je ta što su SAD postale nezavisne i zbog toga su mogle da ignorišu recepte ekonomske teorije, koju je u ono doba izložio Adam Smit, na način dosta sličan popovanju današnjim zemljama u razvoju. Smit je pozvao oslobođene kolonije da proizvode primarne proizvode za izvoz (prim.prev.: žitarice, stoku, prirodne sirovine itd.), a da uvoze superiorne fabričke proizvode iz Velike Britanije, i svakako da ne pokušavaju da monopolizuju tržišta ključnih dobara, posebno ne tržište pamuka. Bilo kakvo drugačije rešenje "unazadilo bi, umesto da ubrza, dalji rast vrednosti njihove godišnje proizvodnje i zakočilo, umesto da stimuliše, napredak njihove zemlje ka stvarnom bogatstvu i veličini.' - upozorio je Smit.

Dobivši nezavisnost, kolonije su slobodno mogle da ignorišu njegov savet i slede primer Engleske koja se odlučila za samostalni razvoj vođen od strane države. Donete su visoke tarife kako bi se zaštitila industrija od britanskog izvoza, najpre na tekstil, potom na čelik i ostalu robu. Kolonije su usvojile i brojna druga rešenja koja stimulišu industrijski razvoj. Nezavisna američka republika takođe je težila ka dobijanju monopola na pamuk kako bi ‘zgazila sve druge nacije’, posebno glavnog neprijatelja – Britance. Takva su bila objašnjenja džeksonijanskih predsednika[1] kada su osvajali Teksas i polovinu Meksika.

U slučaju Egipta, sličan tok razvoja onemogućila je britanska moć. Lord Palmerston je rekao da "nikakva ideja poštenog ophođenja (prema Egiptu) ne bi smela da koči velike i bitne interese" Britanije kao što su očuvanje ekonomske i političke hegemonije. Izrazio je još i "mržnju" prema "glupom varvarinu" Muhamedu Aliju, koji se usudio da krene svojim putem i upotrebio britansku flotu i finansijsku moć da spreči težnje Egipta ka nezavisnosti i ekonomskom razvoju.

Nakon II svetskog rata, kada su SAD potisnule globalnu nadmoć Britanije, Vašington je usvojio isti stav i jasno stavio do znanja da SAD nipošto neće pomoći Egiptu ukoliko se ne bude pridržavao standardnih pravila za male – a ta ista pravila SAD su nastavile da krše nametanjem visokih tarifa kako bi zaustavile izvoz egipatskog pamuka i izazivanjem iznurujuće nestašice dolara. Ovako se obično tumače tržišni principi.

Zaista je čudno što se "kampanja mržnje" protiv SAD koja je zabrinula Ajzenhauera zasnivala na uvidu da SAD, kao i njeni saveznici, podržavaju diktatore i koče demokratiju i razvoj.

U odbranu Adama Smita treba pak dodati da je uvideo šta će se desiti ako Britanija počne da primenjuje pravila razumne ekonomije, danas poznatije pod imenom ‘neoliberalizam’. Upozorio je da ukoliko se britanski industrijalci, trgovci i investitori okrenu inostranstvu, oni moći da ostvare profit, ali da bi Britanija trpela posledice takve odluke. No, mislio je da će se oni voditi patriotizmom, te bi, kao zamahom neke nevidljive ruke, pustošenja koja proizilaze iz ekonomske racionalnosti u Engleskoj bila sprečena.

Ovaj pasus retko ko ne uoči. To je jedini put da se poznata fraza "nevidljiva ruka" pojavljuje u delu ‘Bogatstvo naroda’. Drugi ključni utemeljitelj klasične ekonomije, Dejvid Rikardo, došao je do sličnih zaključaka. Nadao se da će patriotizam navesti zemljoposednike "da budu zadovoljni niskim stopama profita u sopstvenoj zemlji, umesto da u inostranstvu traže povoljnije prilike za ulaganje svog novca." Dodao je i da bi mu bilo žao kad bi video kako patriotska osećanja slabe. Iako su predviđanja klasičnih ekonomista bila pogrešna, njihova intuicija bila je na mestu.

"Pretnje" zvane Iran i Kina

israel 2312197bDemokratski ustanak u arapskom svetu ponekad se poredi sa istočnom Evropom tokom 1989. godine, mada nejasno je po kom osnovu. Godine 1989, Rusi su demokratski ustanak tolerisali, a zapadne sile pomagale u skladu sa standardnom doktrinom: bunt se očito poklapao sa ekonomskim i strateškim ciljevima, te je stoga bio plemenit poduhvat, duboko poštovan, za razliku od borbi "odbranu osnovnih ljudskih prava naroda" koje su se istovremeno odvijale u Centralnoj Americi. Ubijeni nadbiskup El Salvadora, od koga potiču ove reči, jedna je od stotina hiljada žrtava vojnih snaga koje je naoružao i obučio Vašington. Na zapadu u ovim strahovitim godinama nije bilo čoveka kao što je Gorbačov, a nema ga ni danas. A zapadne sile i dalje su neprijateljski nastrojene ka demokratiji u Arapskom svetu, jer imaju "dobre razloge".

Doktrine o "Velikoj oblasti" nastavljaju da se primenjuju na savremene krize i sukobe. U zapadnim krugovima koji kreiraju politiku i u političkim analizama, iranska pretnja smatra se najvećom opasnošću po svetski poredak, te zato mora biti i primarni fokus američke međunarodne politike, uz učtivo odobravanje Evrope.

Čime to zaista Iran preti? Na ovo pitanje autoritativno odgovaraju Pentagon i američke obaveštajne službe. U prošlogodišnjem izveštaju o globalnoj bezbednosti, jasno nam stavljaju do znanja da pretnja nije vojna. Vojni budžet Irana "relativno je nizak u odnosu na ostatak regiona", zaključuju oni. Vojna doktrina Irana je isključivo "defanzivna, zamišljena tako da uspori invaziju zemlje i primora na diplomatsko razrešenje sukoba." Iran ima samo "ograničenu sposobnost da usmeri vojnu silu izvan svojih granica." Što se tiče nuklearnog oružja, "nuklearni program Irana i njihova spremnost da ostave otvorenom mogućnost razvoja nuklearnog oružja je središnji deo njihove zastrašujuće strategije." Ovo su sve citati.

Brutalni klerikalni režim u Iranu bez sumnje je pretnja po iranski narod, mada teško da prevazilazi režime američkih saveznika u tom smislu. No, opasnost je nešto drugo, i zloslutno je, zaista. Deo te opasnosti je zastrašujuća mogućnost da Iran nelegitimno vrši suverenost, što bi moglo da pomrsi konce američkoj slobodi delovanja u regionu. Krajnje je očigledno zašto bi se Iran odlučio na vršenje suverenosti; dovoljno je samo baciti pogled na raspored vojnih baza i prisustvo nuklearnih sila u regionu (prim.prev.: SAD imaju oko 40 vojnih baza u zemljama koje se graniče sa Iranom. Izrael i Pakistan poseduju nuklearno oružje.)

Pre sedam godina, izraelski vojni istoričar Martin van Kreveld napisao je sledeće: "Svet je video kako su SAD napale Irak bez, ispostavilo se, ikakvog razloga. Da Iranci nisu pokušali da naprave nuklearno oružje, bili bi ludi," a posebno jer su pod stalnom pretnjom da budu napadnuti, što je kršenje povelje UN. I dalje je otvoreno pitanje da li oni prave nuklearno oružje, no možda i jeste tako.

Ali, iranska pretnja je mnogo ozbiljnija od pukog zastrašivanja. Pentagon i američke obaveštajne službe naglašavaju da Iran takođe pokušava da proširi svoj uticaj u susednim zemljama i na ovaj način "destabilizuje" region (tehnički žargon u diskursu međunarodne politike). Vojna invazija i okupacija iranskih suseda od strane SAD je "stabilizacija". Pokušaji Irana da povećaju uticaj na svoje susede su "destabilizacija", te zato i potpuno nelegitimni.

Ovakva upotreba reči je postala uobičajena. Tako je istaknuti politički analitičar DŽejms Čejs pravilno upotrebio termin "stabilnost", u svom tehničkom smislu, kada je pojasnio sledeće: kako bi uspostavili "stabilnost" u Čileu, neophodno je "destabilizovati" tu zemlju (tako što će izabrana vlada Salvadora Aljendea biti svrgnuta, a na to mesto biti uspostavljena diktatura generala Augusta Pinočea). Druge vidove zabrinutosti oko Irana podjednako je zanimljivo istraživati, ali ovo je možda dovoljno da otkrijemo vladajuće principe i kakvo mesto oni zauzimaju u imperijalističkoj kulturi. Kao što su planeri Frenklina D. Ruzvelta naglasili u osvit savremenog svetskog sistema, SAD ne mogu tolerisati "bilo kakvo vršenje suverenosti" koje se kosi sa njihovim planovima za svet.

SAD i Evropa ujedinjeni su u zamisli da kazne Iran jer predstavlja pretnju stabilnosti, ali korisno je podsetiti se koliko su usamljeni u tome. Nesvrstani su energično podržali, a i dalje to čine, pravo Irana da obogaćuje uranijum. U regionu, arapsko javno mnjenje čak čvrsto podržava postojanje iranskog nuklearnog oružja. Velika regionalna sila, Turska, glasala je protiv najnovijih sankcija koje su u okviru Saveta bezbednosti pokrenute od strane SAD, a isto je učinio i Brazil – najcenjenija država Južne Amerike. Njihovo protivljenje naišlo je na oštru osudu, što nije bilo prvi put: u 2003. Turska je bila žestoko iskritikovana pošto je vlada te države ispoštovala volju 95% građana i odbila da učestvuje u invaziji Iraka. Tim činom, Turska je pokazala svoje slabo razumevanje demokratije…one zapadne.

Nakon prošlogišnjeg nedoličnog ponašanja u Savetu bezbednosti, Filip Gordon, Obamin vodeći diplomata za evropska pitanja, upozorio je Tursku da mora "pokazati posvećenost svom partnerstvu sa zapadom." Jedan istraživač, član Saveta za međunarodne odnose, zapitao se: "Kako da Turcima stavimo do znanja gde im je mesto?" – dobre demokrate slušaju naređenja. Predsednik Brazila, Luiz Injacio Lula da Silva, opomenut je u jednom naslovu ‘Njujork tajmsa’: njegovi pokušaji da sa Turskom dođe do rešenja problema o obogaćenju uranijuma, i to izvan opsega delovanja američke moći, ‘mrlja su u zaveštanju brazilskog lidera’. Ukratko: radite ono što vam kažemo, ili ste gotovi.

Interesantan sporedni podatak, efektno sklonjen od očiju javnost, je taj da je sporazum Iran-Turska-Brazil predsednik Obama unapred odobrio, verovatno uz pretpostavku da pregovori neće uspeti, što bi SAD upotrebila kao ideološko oružje protiv Irana. Kada su pregovori uspeli, odobravanje se pretvorilo u osudu, a Vašington je u Savetu bezbednosti proturio tako jadnu rezoluciju da je čak i Kina potpisala bez ustručavanja – danas Kina dobija pogrde što se dosledno drži rezolucije koju je potpisala, ali ne sluša unilateralne naredbe iz Vašingtona. Takav ton prisutan je u najnovijem izdanju ‘Spoljnih poslova’, na primer.[2]

I dok SAD mogu tolerisati neposlušnost Turske, doduše uz zgranutost, Kinu je teže ignorisati. Mediji upozoravaju da "kineski investitori i trgovci sada popunjavaju vakuum u Iranu dok se firme iz mnogih drugih zemalja, naročite iz Evrope, povlače.’ Posebno naglašavaju da Kina širi svoju dominantnu ulogu u iranskoj energetici. Vašington je reagovao pomalo očajno. Stejt department je upozorio Kinu da ako želi biti primljena u međunarodnu zajednicu – to je tehnički termin koji se odnosi na SAD i na one koji se slažu sa SAD – ne sme da "zanemaruje i izbegava međunarodne obaveze, koje su jasno predočene"’: naime, slušaj naređenja SAD. Teško da će to ostaviti neki utisak na Kinu.

Velika je zabrinutost i zbog narastajuće kineske vojne moći. Nedavno istraživanje Pentagona upozorava da se kineski vojni budžet približava "jednoj petini onoga što je Pentagon potrošio da bi vodio i sproveo ratove u Iraku i Avganistanu" - što je delić vojnog budžeta SAD, naravno. Rast kineske vojske mogao bi da "američkim brodovima uskrati mogućnost da vrše operacije u međunarodnim vodama, blizu obale", kaže Njujork tajms.

Blizu obale Kine, to jest; još niko nije predložio da SAD treba ukloniti svoje vojne snage koje blokiraju ulaz kineskim brodovima u Karipsko more. Kinesko nerazumevanje pravila učtivosti u međunarodnim odnosima dalje ilustruju primedbe na planove da se "DŽordž Vašington", najsavremeniji nosač aviona na nuklearni pogon, pridruži vojnim vežbama nekoliko milja od kineske obale. Taj nosač navodno omogućava napad na Peking.

Za razliku od Kine, zapad smatra da takve operacije SAD imaju za cilj očuvanje stabilnosti i sopstvene bezbednosti. Liberalni list Nova Republika izražava zabrinutost što je "Kina poslala deset ratnih brodova u međunarodne vode, blizu japanskog ostrva Okinava." To je uistinu provokacija - za razliku od nepomenute činjenice da je Vašington pretvorio ostrvo u veliku vojnu bazu i pored žestokog negodovanja naroda Okinave. To nipošto nije provokacija, ako se vodimo standardnom tezom da SAD poseduju svet.

Ostavimo li po strani duboko ukorenjenu imperijalnu doktrinu, susedi Kine imaju dobar razlog da budu zabrinuti zbog njene narastujuće vojne i trgovinske moći. Iako Arapi podržavaju nuklearni program Irana, mi svakako ne bi trebalo to da radimo. Literatura o međunarodnoj politici puna je predloga kako da se takva pretnja izbegne. Jedno očigledno rešenje retko dođe na dnevni red: raditi na uspostavljanju ‘Zone bez nuklearnog oružja’ (eng. NWFZ Nuclear weapons free zone) u regionu. Ovo pitanje je iskrslo (opet) na konferenciji o nuklearnom razoružanju (eng. NPT: Non-Proloferation Treaty) u sedištu Ujedinjenih Nacija prošlog maja (prim.prev.: maj 2010.). Egipat, kao predsedavajući pokreta 118 nesvrstanih zemalja, pozvao je na pregovore o uspostavljanju zone bez nuklearnog oružja na Bliskom istoku. Zapad, uključujući i SAD, se prethodno bio složio sa ovom idejom na II konferenciji o nuklearnom razoružanju 1995.

Međunarodna podrška ovoj ideji tako je velika, da se Obama i formalno složio. Dobra je to ideja, uputili su predstavnici Vašingtona prisutne na konferenciji, ali ne sad. Dalje, SAD su jasno stavile do znanja da Izrael mora biti pošteđen sporazuma: nikakav predlog ne može tražiti da izraelski nuklearni program bude stavljen pod lupu "Međunarodne agencije za atomsku energiju", niti da se obelodane informacije o "izraelskim nuklearnim postrojenjima i aktivnostima." Toliko o ovom metodu da se pozabavimo nuklearnom pretnjom koja dolazi od Irana.

Privatizacija planete

Iako doktrina o "Velikoj oblasti" i dalje preovlađuje u politici SAD, sposobnost primene iste je opala. Vrhunac američke moći bio je period posle II svetskog rata, kada su SAD bukvalno posedovale polovinu svetskog bogatstva. Ali ta moć je s vremenom opadala, kako su se ostale industrijske ekonomije oporavljale od ratnih razaranja i dekolonizacija krenula svojim bolnim tokom. Do ranih 70-ih, udeo SAD u globalnom bogatstvu spao je na oko 25%, a industrijski svet postao tripolaran: Severna Amerika, Evropa i Istočna Azija (tada sa središtem u Japanu).

Sedamdesetih godina došlo je i do naglog zaokreta u američkoj ekonomiji ka finansijalizaciji i izvozu proizvodnje. Mnogo različitih faktora se poklopilo i pokrenulo opasan proces radikalne koncentracije bogatstva, prvenstveno kod najbogatijih 1% populacije – uglavnom su to direktori, menadžeri hedž fondova i njima slični. To vodi ka koncentraciji političke moći, te otud i državna politika da se uveća ekonomska povlašćenost: fiskalna politika, pravila korporativnog upravljanja, deregulacija, i još mnogo toga. U međuvremenu su troškovi predizbornih kampanja skočili u nebesa i odveli partije do džepova krupnog kapitala, koji sve više čine bogati iz finansijskog sektora. Republikanci su bez inhibicija prihvatili novo stanje, mada ni demokrate – današnje demokrate su ono što su nekada bili umereni republikanci – nisu zaostajale.

Izbori postaše šarada koju vodi pi-ar industrija. Posle pobede na izborima 2008. Obama je dobio nagradu od pi-ar industrije za najbolju marketinšku kampanju godine. Izvršni direktori su bili u euforiji. U svojim izjavama za biznis magazine kažu da su još od perioda Ronalda Regana predsedničke kandidate plasirali na tržište po uzoru na ostale proizvode, ali 2008. godina bila je njihov najveći uspeh i promeniće klimu po salama za sednice. Očekuje se da će izbori 2012. koštati 2 milijarde dolara. Uglavnom će to biti pare iz korporativnog sektora. Ne čudi onda što Obama bira vodeće biznismene za visoke pozicije u vladi. Javnost je besna i oseća se frustrirano, ali dokle god Muašerova doktrina preovladava, to je nebitno.

I dok bogatstvo i moć postaju dostupni sve užim krugovima, za većinu stanovništva realne zarade ostaju iste, a ljudi se nekako snalaze uz povećane radne sate, dug i inflaciju cena imovine; obično im živote unište finansijske krize, koje su počele kada su regulatorna tela razmontirana početkom 80-ih.

Ništa od ovoga ne zabrinjava enormno bogate, koji profitiraju od vladinih sigurnosnih mera koje se zovu "prevelik da bi propao." Banke i investicione firme mogu da čine riskantne transakcije, i mnogo dobiju, a kada sistem neizbežno propadne, mogu da otrče mama-državi u naručje i zatraže da ih izvuče novcem poreskih obveznika, pritom se pozivajući na učenja Fridriha Hajeka i Miltona Fridmana.

Stalno je bilo ovako još od Reganova doba, svaka kriza gora od prethodne – za običan narod, to jest. Trenutno je realna nezaposlenost za većinsko stanovništvo na nivou iz doba Velike depresije, dok je banka Goldman Saks, jedna od glavnih tvoraca trenutne krize, bogatija nego ikad. Upravo je na mala vrata objavila da je dobila odštetu od 17.5 milijardi dolara za prošlu godinu, dok će od tog novca izvršni direktor Lojd Blankfejn dobiti 12.6 miliona dolara bonusa, a njegova plata će se uvećati preko tri puta.

Ovakve činjenice nisu vest. Prema tome, u zadnjih nekoliko meseci propaganda je morala da krivi druge, kao što su radnici javnog sektora, njihove velike plate, prekomerne penzije i tako dalje: sve je izmišljotina, modelovana po uzoru na regansku sliku crnačkih majki koje u limuzinama odlaze da pokupe ček od socijalnog – ima i drugih uzora koje nije neophodno pomenuti. Svi moramo da stegnemo kaiš; skoro svi, to jest.

Nastavnici su posebno omiljena meta, što je deo svesnog pokušaja da se privatizacijom uništi državni obrazovni sistem od zabavišta do univerziteta – i opet, to je dobro za bogate, ali katastrofa za stanovništvo, kao i za dugoročno zdravlje ekonomije. No to je jedna od sporednih stvari na koju se ne obraća pažnja dokle god tržišni principi preovlađuju.

Još jedna dobra meta, uvek bila, jesu imigranti. Kroz čitavu istoriju SAD bilo je ovako, a čak i gore u vremenima ekonomske krize; danas je ta netrpeljivost pogoršana sentimentom da nam drugi otimaju zemlju: belci će uskoro postati manjina. Možda i mogu razumeti bes ožalošćenih pojedinaca, ali surovost imigracione politike je šokantna.

Koji imigranati su ciljne grupe ove politike? U istočnom Masačusetsu, gde živim, mnogi od njih su Maje koje beže od genocida u gvatemalanskim gorama, a koji vrše Reganove omiljene ubice. Druga grupa su meksikanci, žrtve Klintonovog NAFTA sporazuma (prim.prev.: North American Free Trade Agreement – Severno-američki ugovor o slobodnoj trgovini), što je jedan od onih retkih sporazuma koji su uspeli da naškode radnicima u sve tri zemlje potpisnice. Pošto se 1994. NAFTA probila kroz Kongres i pored prigovora javnosti, Klinton je takođe započeo i militarizaciju SAD – zatvaranje granice sa Meksikom, koja je prethodno bila otvorena. Znalo se da meksički farmeri ne mogu biti konkurentni agrobiznisu SAD (koji dobija visoke subvencije), i da meksičke firme ne mogu preživeti tržišnu trku sa američkim multinacionalnim korporacijama. Prema, pogrešnom nazvanim, ugovorima o slobodnoj trgovini, te korporacije moraju biti "tretirane kao domaće" – a ta privilegija data je samo korporativnim likovima, ne i ljudima od krvi i mesa. Nije iznenađujuće što su ove mere dovele do navale očajnih izbeglica i povećanja histerije protiv imigranata među žrtvama državno-korporativne politike kod kuće.

Isto to dešava se i u Evropi, gde rasizam verovatno buja u većoj meri negoli u SAD. Možemo samo začuđeno da posmatramo kako se Italija žali na upliv izbeglica iz Libije, što liči na scene prvog genocida iz vremena posle I svetskog rata, počinjenog od strane italijanske fašističke vlade, na sada ‘oslobođenom’ Istoku. Ili kako se Francuska, koja je i dalje glavni zaštitnik brutalnih diktatura u svojim bivšim kolonijama, ne obazire na odvratne zločine koje čini u Africi, dok francuski predsednik Nikola Sarkozi smrknuto upozorava na "bujicu imigranata", a Marin Le Pen se buni da Sarkozi ne čini ništa kako bi to sprečio. Ne moram ni da pominjem Belgiju, koja može da dobije nagradu za, kako je to Adam Smit nazvao, "divljačku nepravednost u Evropljana."

Uspon neo-fašističkih partija u dobrom delu Evrope bio bi zastrašujuć fenomen i bez podsećanja na ono što se desilo u Evropi u skorijoj istoriji. Zamislite samo šta bi se desilo da Jevreje u Francuskoj teraju u bedu i progone, a potom obratite pažnju na odsustvo reakcije kada se to dešava Romima, koji su takođe žrtve Holokausta i evropski narod nad kojim je najviše iživljavanja.

U Mađarskoj, neo-fašistička partija Jobik dobila je na parlamentarnim izborima 17% glasova, što možda i nije tako iznenađujuće imajući u vidu podatak da 75% stanovništva smatra da živi gore nego u doba komunizma. Možda bismo mogli da osetimo olakšanje što je ultra-desničar Jerg Hajder u Austriji osvojio samo 10% glasova na izborima 2008...kad ne bi bilo podatka da je nova Partija Slobode, koja je nadmudrila Hajdera na ekstremnoj desnici, osvojila više od 17% glasova. Jezivo je prisetiti se da su 1928. nacisti osvojili manje od 3% glasova u Nemačkoj.

U Engleskoj su Britanska nacionalna partija i Engleska odbrambena liga, koje priradaju ultra-rasističkoj desnici, krupni igrači. (A šta se dešava u Holandiji, dobro znate i sami.) U Nemačkoj, lament Tila Saracina kako imigranti uništavaju njihovu zemlju, postao je iznenadni bestseler, dok je kancelarka Angela Merkel, i pored toga što je osudila knjigu, izjavila da je multikulturalizam "potpuni neuspeh": Turci koji su uvezeni u Nemačku da rade prljave poslove ne uspevaju da postanu plavooki, plavokosi Arijci.

Oni sa smislom za ironiju možda se prisete da je Bendžamin Frenklin, jedna od vodećih ličnosti prosvetiteljstva, upozorio tek oslobođene američke kolonije da paze da ne dozvole Nemcima da imigriraju, jer su Nemci previše crnpurasti; Šveđani takođe. U 20. veku, smešni mitovi o anglo-saksonskoj čistoti bili su česta pojava među amerikancima, uključujući i predsednike SAD i druge vodeće ličnosti. Rasizam je u književnoj kulturi bio sušt razvrat; mnogo gori u praksi, svakako. Mnogo je lakše uništiti polio virus nego li ovu zastrašujuću kugu, koja obično postaje zaraznija u vremenima ekonomskih nevolja.

Ne bih da završim, a da ne pomenem još jednu sporednu stvar koju tržišni sistemi ne uzimaju u obzir: sudbinu naše vrste. Sistemske špekulacije u našem finansijskom sistemu mogu se zalečiti novcem poreskog obveznika, ali niko neće moći da pomogne ako se uništi životna sredina. A to da se životna sredina mora uništiti, maltene je postao imperativ institucija. Poslovni lideri, koji vode propagandne kampanje da ubede ljude kako je antropogeno globalno zagrevanje liberalna prevara, itekako dobro razumeju koliko je opasnost velika, ali oni moraju da maksimizuju kratkoročne profite i svoj udeo u tržištu. Ako to ne urade, neko drugi će.

Ovaj opasan sled događaja, može čak i da postane smrtonosan. Kako biste uvideli koliko je opasnost velika, jednostavno pogledajte sastav novog Kongresa SAD, čiji su članovi stekli moć zahvaljujući propagandi i parama korporativnog sektora. Skoro svi članovi negiraju postojanje klimatskih promena. Već su počeli da prave rezove za mere koje mogu da ublaže katastrofu po životnu sredinu. Još gore, neki od njih su iskreni vernici; na primer, novi čelnik podkomiteta za životnu sredinu, koji je objasnio javnosti da globalno zagrevanje nije problematično, jer je Bog obećao Noju da novog potopa neće biti.

Da se ovakve stvari dešavaju u nekoj maloj i udaljenoj zemlji, možda bi bilo smešno. Ali nije smešno kada se dešavaju u najbogatijoj i najmoćnijoj zemlji sveta. I pre nego što prsnemo u smeh, takođe treba da se podsetimo da je trenutnu ekonomsku krizu u velikoj meri prouzrokovala fanatična vera u dogme, kao što su ‘hipoteza efikasnog tržišta’ i, uopšte, ono što je nobelovac DŽozef Stiglic pre 15 godina nazvao ‘religijom’ da tržišta znaju najbolje – ovakvo razmišljanje zaslepilo je centralnu banku i ekonomiste, pa nisu primetili balon nekretnina od 8 triliona dolara koji nije imao nikakvo pokriće u ekonomskim osnovama. Taj balon uništio je ekonomiju nakon pucanja.

Sve ovo, i više od toga, može da se nastavi, samo da Muašerova doktrina prevlada. Dokle god je obično stanovništvo pasivno, apatično, usmereno na konzumerizam ili mržnju prema ranjivima, moćnici mogu da rade šta god požele, a oni koji prežive jedini će ostati da posmatraju ishod.

Preveo: Vladimir Milenković

(Predavanje koje je Noam Čomski održao u Amsterdamu 13. 3. 2011)

[1] DŽeksonijanski predsednici su: Endrju DŽekson, Martin van Buren i DŽejms Polk. Termin džeksonijanski odnosi se na oblik demokratije i politiku za koju su se zalagali, a sam naziv naravno potiče od predsednika DŽeksona koji je bio najuticajnija figura tog perioda. Ključne tačke te politike bile su: uništiti bankarske monopole, slobodna trgovina, postavljanje običnih ljudi na državne funkcije, svi belci dobijaju glasačka prava, širenje belaca na zapad i kolonizovanje zapadnih predela. Upravo ova poslednja tačka je ono što Čomski ima na umu. Endrju DŽekson se pre nego što je postao predsednik istakao u bitkama protiv Britanaca. Otud verovatno i netrpeljivost prema britanskoj ekonomiji i imperativ da SAD 'pogaze' britance.

[2] Foreign Affairs je publikacija Saveta za međunarodne odnose (Council on Foreign relations) koja izlazi na svaka 2 meseca i sadrži analize međunarodne politike i predloge kako postupati. Čomski misli na izdanje: Mart-April 2011.

Preuzeto od: http://www.nspm.rs

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha
decembar 22, 2018
imperio 10
Prilozi saradnika Neo Marx

Demokratija Američke Administracije - Saopštenje Vlade Bolivijske Republike Venecuele

Vlada Bolivarske Republike Venecue obaveštava da je dana 12. decembra, na konferenciji za novinare međunarodnih medija, predsednik Republike Nikolas Maduro Moros objavio niz informacija koje otkrivaju postojanje novog plana za podrivanje demokratske…
jun 22, 2018
Iz našeg ugla - KPS Neo Marx

Izdaja Srbije

Da bi naši čitaoci lakše i u potpunosti razumeli “igre” oko Kosova i Metohije i veličinu izdaje “srpskih” vlasti, moramo se vratiti malo unazad. Uvođenjem “demokratije” u srpsko društvo, izvršena je prva i najveća prevara. Dobili smo politikante pod potpunom…

Promena svesti

maj 05, 2018 4616
Srpska napredna stranka nije normalna politička organizacija.Od kako je stvorena…

„IZBORI“

mar 18, 2018 4694
izbori
Šteta je trošiti reči na beogradske ili bilo kakve „izbore“ u okupiranoj zemlji kao što…

Hajdegerova filozofija u svetlu životvornog humanizma

jan 20, 2018 8676
Studija koja se nalazi pred čitaocem nije proizvod stvaralačke radosti, već stvaralačke…

Komunistički Pokret Srbije - Karakter i ciljevi

nov 29, 2017 4766
communist
Zar smo zaista toliko naivni da ćemo poverovati da će najpokvareniji i najnemoralniji…

Izdvajamo