Iz našeg ugla - KPS
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Referat koji je KPS prezentovala na II Kongresu Partije Komunisti Rusije dana 30.06.2013 godine u Moskvi... 

Poštovani drugovi, poštovani skupe,

Iako nismo lično prisutni Komunistička Partija Srbije kao deo Komunističkog Pokreta Srbije je izuzetno počastvovana da i na ovaj način uzme učešće u radu Kongresa. 

Svaki društveni sistem ima svoj životni vek. Kapitalizam je već dostigao svoj zenit i kao takav pokazuje tendenciju propadanja. Kapitalizam je dospeo u izuzetno opasnu fazu razvoja kada je celokupno čovečanstvo dovedeno na granicu nestanka. Ovaj razvoj je samo zakonomeran razvoj kapitalizma, jer društveno-ekonomske protivrečnosti ne prete samo kapitalizmu kao sistemu, već opstanku celokupnog čovečanstva. Stalna i potpuno bezobzirna trka za profitom potpuno zanemaruje osnovnu svrhu proizvodnje, a to je zadovoljenje potreba kako društva u celini, tako i svakog njenog pojedinca. Time se samo potvrđuje sva u suštini neefikasnost kapitalističke proizvodnje, jer trka za profitom raubuje prirodne resurse do te mere da dovodi u pitanje opstanak čovečanstva. Ograničeni resursi planete Zemlje su finalno ograničenje ekonomskog rasta i nepremostiva prepreka za opstanak kapitalizma. Kapitalizam nije dovoljno racionalan, jer zahteva previše nepotrebnog rada i ne može uspostaviti stabilnu proizvodnju i zbog toga ne može uspostaviti ni stabilno, dobro i zdravo  društvo. Kapitalizam je degenerisan kao sistem i upravo on proizvodi degenerike koje postavlja u vrhove vlasti, tako da je ceo sistem degenerisan.

Ovde ćemo se vratiti na Karla Marksa koji kaže da kada proizvodni odnosi postanu kočnica proizvodnih snaga, onda oni moraju biti zamenjeni novim društveno ekonomskim odnosima. Bojimo se da za tako nešto nemamo vremena. Kapitalizam je postao pretnja opstanku čovečanstva i zbog toga kapitalizam mora biti bez milosti uništen. Proizvodi kapitalizma su zatrovani vazduh, voda i zemljište.

I jedna mala dopuna Marksu. Borba protiv kapitalizma nije samo borba za slobodu čovečanstva, već je to borba za opstanak čovečanstva. Uslov slobode čoveka nije oslobođenje čoveka od prirode, već je osnovni uslov kako slobode, tako i opstanka oslobađanje čoveka od kapitalizma.

Kapitalizam ne degeneriše čoveka samo putem destruktivne radne aktivnosti, već i nametnutim potrošačkim načinom života koji pretvara telo čoveka u kontejner u koji trpa sve veće količine zagađene, opasne i nekvalitetne hrane, često genetski modifikovane, a kada se od toga razboli, tu je farmaceutska industrija koja ga preuzima pod svoje.

Kapitalistički ekocidni globalizam je doveo do toga da po kome je uništenje sve većeg broja ljudi uslov za preživljavanje izabrane manjine. Ovo je postao strateški orijentir najrazvijenijih kapitalističkih zemalja zapada za njihovu ekonomsku, vojnu i političku praksu. U tom kontekstu kapitalističke korporacije uništavaju nacionalne države kako bi uklonile snage koje su jedino u stanju da ograniče njihovu moć. Najbolji primer je regionalizacija zemalja koja se svodi na feudalizaciju postojećih država.

Razvoj kapitalizma kao degenerisanog i sve više totalitarnog poretka fašističkog tipa ( pogledajmo primer zapadnih zemalja) postavlja najvažnije pitanje , a to je da li kapitalizam može da u toj meri degeneriše čoveka da čovek u potpunosti i nepovratno izgubi svoje ljudske osobine. Nije ni čudo što je upravo zapadni kapitalizam udario na porodicu. Razbijanjem porodice stvara se potomstvo izopačeno u najvećoj mogućoj meri. Poznato je da što je društvo izopačenije, njim je lakše vladati. Davanjem homoseksualnoj „porodici“ atribute normalne i poželjne porodice zapadni kapitalizam dostiže krajnji oblik izopačene degenerisane porodice, čime taj deo sveta biološki propada i time uništava prirodnu vezu između muškarca i žene kao oplemenjenu prirodnu zajednicu.

Proizvod kapitalizma je čovek potpuno opsednut strahom od drugog ljudskog bića koga posmatra pre svega kao konkurenta, a ne kao saradnika. Naravno, iz ovakvog shvatanja života u kapitalizmu izrasta  psihopatska, beskrupulozna, pohlepna, zavidna i atomizovana jedinka, moralno degenerisana koja u životu samo oseća strah od drugog ljudskog bića i interes da se satre to drugo ljudsko biće. Kapitalizam favorizuje surovo takmičenje bez jasnih pravila, gde bogati bivaju nagrađeni još većom ekonomskom moći, materijalnim bogatstvom i političkom dominacijom, a siromašni bivaju kažnjeni još većim siromaštvom. Pretvaranje čoveka u neprijatelja čoveku predstavlja jedan od najgorih zločina kapitalizma.

U kapitalizmu je politika svedena ka ostvarivanju ciljeva vladajuće klase. Političke partije su oblik u kojima se političko biće čoveka otuđuje od njega i postaje sredstvo vladajućeg poretka za lišavanje čoveka njegovih ljudskih i građanskih prava. Politička sfera kapitalizma postaje privilegija vladajuće klase i sredstvo za obračun sa političkim bićem potlačene radničke klase. Sve političke partije koje nemaju komunistički predznak su u službi krupnog kapitala, jer su i formirane od strane tog istog kapitala ili ako i nisu od njega formirane,vremenom su vrhovi tih partija stavljeni pod njegovu kontrolu. Jedno od najvažnijih sredstava kojim kapitalizam pomoću svojih partija manipulišu ljudima je politički rečnik. Izrazi kao što su „humani kapitalizam“, „otvoreno društvo“, „socijalna država“, „slobodan svet“, „tranzicija“, „demokratija“, „demokratske vrednosti“ itd. Ne služe samo da tim lažima omoguće realizovanje političkih i ekonomskih interesa vladajućeg kapitalizma, već im je cilj da liše ljude moći rasuđivanja i sve je podređeno sticanju glasova na „demokratskim izborima“. Pošto su sve te partije ( koje nisu komunističke ) uglavnom pod istom vlašću krupnog kapitala, onda je potpuno sve jedno za koga glasate. Izbor između istog nije izbor. Krupan kapital ( Srbija kao primer ) je formirao i jednu partiju sa komunističkim predznakom, koja nanosi izuzetnu štetu komunističkom pokretu u Srbiji, jer njihovi predstavnici imaju za cilj da predstave sve nas komuniste kao kretene i imbecile građanima i da ih odvrate od nas pravih komunista. Naravno njihovi predstavnici imaju pristup svim režimskim medijima, dok mi ostali nemamo takve mogućnosti.

Sve te partije se „bore“ za „demokratiju“ i „razvoj demokratije“, a u stvari bore se za interese krupnog kapitala kao neprikosnovenu moć nad čovekom. Po njima „demokratija“ nije ugrožena kada se suspenduju ljudska i građanska prava, već je ugrožena kada je ugrožena vlast kapitala nad ljudima.

„Kapitalistička demokratija“ se temelji ne na ljudskim pravima, već na apsolutizovanju profita koji se zasniva na apsolutiozovanom principu privatne svojine. Sve što štiti privatnu svojinu i omogućava „slobodu“ uvećavanja profita, opravdano je i poželjno. Kada su profit i privatna svojina apsolutni principi kojima je sve podređeno, onda su i najgori zločini protiv država i naroda legalni za kapitalističku klasu, ako se njima ostvaruje profit. Prava demokratija je jedino moguća u socijalizmu, jer bez pravog socijalizma nema ni prave demokratije. U zemljama gde bude pobedio istinski socijalizam, povratak kapitalizma više neće biti moguć.

Kapitalistička „demokratija“ poseduje izuzetan fašistički potencijal koji ima sve veće izglede da se u potpunosti realizuje kako kriza kapitalizma postaje sve veća i veća. Nosioci savremenog fašizma su krupne kapitalističke korporacije koje su nosioci stvaranja sve dublje i dublje društveno-ekonomske krize i koje na taj način stvaraju totalitarne ideologije fašističkog tipa.

Ekonomske krize su sastavni deo kapitalizma, jer nastaju kao posledica neravnoteže između ponude i potražnje, pošto je proizvodnja roba i usluga mnogo veća nego što je kupovna moć koja može apsorbovati te robe i usluge. Razvojem tehnologije ciklična kretanja ekspanzije i recesije se ubrzavaju, pa se može reći da je savremeni kapitalizam permanentno u krizi. Kapitalizam nije moguće popraviti, jer je potpuno nemoralan kao sistem društveno - ekonomskih odnosa, gde su ljudi podvrgnuti diktaturi kapitala koji donosi sve moguće privilegije vlasnicima kapitala i potpunu nemoć ostalih ljudi.

Kapitalizam se muči u društvima zasićenim proizvodima, dok u nemaštini jako dobro prosperira. Zbog toga kapitalizam često izaziva ratove u kojima uništava sve, kako bi pokrenuo razvoj ispočetka. Kapitalizam ne može da opstane bez ratova. Smešna je priča o bilo kakvoj demokratiji, kada demokratije nema u međunarodnim odnosima gde je međunarodno pravo pribežište slabih, a gola sila pravo jačih zemalja. Još je smešnija priča o unutrašnjoj demokratiji kada je na delu apsolutna težnja kapitalizma ka totalitarizmu fašističkog tipa koja se pre svega ogleda u sve većoj težnji ka sveobuhvatnoj kontroli svakog pojedinca, što direktno predstavlja sukob između lažne demokratije i slobode.

Savremeno delovanje krupnog, zapadnog, kapitala na Srbiju može da posluži kao primer kako krupan zapadni kapital uništava zemlje i narode. Pokazaćemo to delovanje na primeru Srbije, jer nam je to izuzetno dobro poznato.

Uništavanje Srbije 

Satanizacija srpskog naroda nije od juče. Ona se u manjem ili većem obimu provlači kroz zapadnu politiku još od stvaranja srpske države početkom 19. veka. U 20. veku je vrlo često satanizacija dostizala monstruozne razmere, a kulminirala je kriminalnim terorističkim napadom Nato pakta protiv Srbije i okupacijom de jure Kosova i Metohije i de fakto ostalog dela Srbije.

Planovi za razbijanje SFRJ su spremljeni u zapadnim kuhinjama odavno. Vrlo dobro su znali da je jedina prava prepreka razbijanju SFRJ srpski narod koji je jedini imao interes da se zemlja sačuva, pošto je živeo u više republika bivše SFRJ. Za takve nakaradno stvorene republike u SFRJ i te kakvu zaslugu imaju srpski kadrovi kojima uopšte nije bilo bitno kako se utvrđuju i određuju republičke granice. Zbog zadovoljavanja apetita ostalih naroda u SFRJ, srpski narod je ostao u manjoj ili većoj meri u drugim republikama, uglavnom kao manjina. Upravo zbog toga svi ostali narodi nisu imali, bar na prvi pogled, neki veliki razlog da sačuvaju SFRJ, pošto su cementiranjem republičkih granica u državne granice, uglavnom zadovoljeni teritorijalni apetiti drugih naroda. Bar za sad.

Posle rasturanja SFRJ na red je došla Srbija. Da bi se lakše razbila, nađeni su domaći izvršioci. To su uglavnom bili tipovi veoma dobro proučenih psiholoških profila sa nikakvim ljudskim osobinama, lišeni bilo kakvog morala, pohlepni na novac. Jednom rečju ljudski talog iz Srbije je bio izvanredan materijal da se na kursevima CIE u Mađarskoj i drugim državama pripreme kao buduće „vođe“ u Srbiji. Još gori šljam je pripremljen da bude u srbomrzačkim NVO, jer je procenjeno da su isuviše šovinistički i bolesno ludački nastrojeni prema srpskom narodu da bi mogli biti deo političkih partija, pošto bi od njih bila veća šteta nego korist. Porobljeni smo lažnom predstavničkom demokratijom i medijskim poluistinama i obmanama. Stavljanjem pod svoju šapu medijskog prostora Srbije, krupni zapadni kapital je stvorio prostor i za takve marginalne moralne nakaze iz Nevladinih Organizacija koje su sejale otrov po srpskom narodu iz svojih poganih usta. Te takozvane Nevladine organizacije su poslužile samo zato da se stvori na kapitalistički način degenerisana javnost koja je reklamni prostor najreakcionarijnih snaga zapada u satanizaciji srpskog naroda.

Buduće „vođe“ stvorenih i od zapada finansiranih partija u Srbiji su se u manjoj ili većoj meri otvoreno legitimisale kao produžena ruka zapadnog kapitala. Neke stranke to nikada nisu ni krile ko ih finansira, da bi ovih dana bilo vidljivo da je kompletna politička scena pod dirigentskom palicom zapada, jer su se u odnosu prema okupaciji Kosova I Metohije svi našli na potpuno istoj strani u aminovanju „briselskih pregovora“. Time je izbrisana bilo kakva ideološka razlika među strankama. Naime, sve njih spaja ista ideologija. Ideologija novca i služenje zapadu. Neko je lepo rekao da dok je stranog novca, u Srbiji će uspevati domaći izdajnici! Novac, kojim su stranci finansirali njima kontrolisane stranke, „Otpor“, pojedine redakcije i novine, raznorazne NVO „nezavisne intelektualce,“ oni su knjižili kao svoj ulog i stostruko ga uvećali preuzimanjem srpskih fabrika, poslovnog prostora, zemljišta, obradivih površina, prirodnih resursa i finansijskog sektora Srbije, što je sve dovelo da Srbija postane okupirana zemlja i kolonija zapada. Oni koji su to omogućili postali su najgori izdajnici ove uboge zemlje.

Što se tiče Kosova i Metohije, umesto da u skupštini Srbije donesu odluku da je Kosovo i Metohija trenutno okupirana srpska teritorija i da se problem vrati tamo gde mu je i mesto u UN, da se poštuje Ustav Srbije i Rezolucija 1244, izdajnička vlast je nastavila da joj sudbinu Srbije kroje dželati iz EU i SAD koji su i genocidnim bombardovanjem i divljačkom agresijom oteli Pokrajinu. Kakav rezultat bilo kakvih „pregovora“može biti sa zapadnim okupatorima, ako su oni oteli i instalirali nezakonitu kriminalno – terorističku šiptarsku vlast. EU i SAD su „priznali“ nezavisnost Kosova i Metohije da bi lakše opljačkali prirodna bogatstva pokrajine, pa zbog toga nikakva promena statusa KiM nije moguća. Jedino moguće je da se sa tim kriminalnim činom saglasi i nazovi srpska strana.

Sadašnja koalicija na vlasti sprovodi politiku koja je u potpunoj suprotnosti sa retorikom pre poslednjih izbora. Da su pričale o tome kako sada rade, niko za njih ne bi glasao. Zapad može samo da trlja zadovoljno ruke, jer ni u snu, do pre nekoliko godina, nisu mogli da sanjaju da će se gotovo cela Skupština naći u njihovim rukama. Najveće zapadne korporacije su uspele da unište nacionalnu srpsku državu i uklonile sve snage koje su bile u stanju da im se suprotstave u nastojanju da podjarme Srbiju.

Sledeći projekat zapada je izuzetno opasna regionalizacija Srbije koju sprovodi Dinkić, a koja se svodi na feudalizaciju postojeće srpske države. Zna se da će to neminovno isprovocirati sukobe koji će dokrajčiti Srbiju kao državu. Kao da Srbija već sada nije dovoljno mala da sama Srbija predstavlja po teritoriji samo jedan region.

U institucije sistema zapad je instalirao svoje ljude koji kontrolišu rad najznačajnijih institucija sistema i gde ništa ne može da se uradi bez njihovog aminovanja. U Beogradu se nalazi gomila stranaca – agenata iz NATO zemalja. Oni tu rade protiv Srbije i kontrolišu politiku, bezbednost, biznis i medije. Našim službama bezbednosti je strogo zabranjeno ne samo da onemogućavaju (što je inače osnovni razlog zašto ove službe uopšte postoje), već i da prate njihov rad.

Rezultat svega ovoga o čemu govorimo su katastrofalne privredne brojke koje su dovele narod na prag socijalnog pucanja. U okupiranoj zemlji narod ne može dobro da živi. Dobro žive jedino okupatori i njihove sluge. Svi drugi mogu da crknu. To kvislinge i njihove gospodare neće mnogo uzbuditi.

Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, treba je uvoditi postepeno, „na kašičicu”, mesecima i godinama. Promene koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, sprovode se politikom malih koraka. Svet se tako s vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama. Upravo zbog toga je otimanje KiM vršeno u etapama i sada jedino nedostaje da Srbija formalno prizna KiM kao nezavisnu državu. Drugo nije ni preostalo, a i to je pitanje vremena. Saradnici okupatora iz sve snage se upinju da objasne kako je takozvani briselski dogovor u korist srpskog naroda. Lažljive priče srpskih kvislinga da će građanima Srbije biti bolje kada deo našeg naroda prepustimo šiptarskim zlikovcima imaju upravo suprotan karakter, a to je da će nam svima biti bolje kada oteramo zapadne zlotvore i njihove sluge iz Srbije. Samo u slobodnoj zemlji Srbiji svim njenim stanovnicima će biti bolje.

Samo slep čovek ne vidi da se u ovom vremenu iscrtavaju nove granice u Evropi koje su gotovo istovetne granicama država koje je Hitler iscrtao. EU-ropska Unija sve više liči na projekat Trećeg rajha i sve je više pod diktatom Četvrtog nemačkog rajha. Stepen okupacije Srbije se može lepo videti po učestalim dolascima nemačkih „parlamentaraca“ u Srbiju, gde proveravaju kako su srpski kvislinzi uradili „domaće zadatke“, a vrhunac poniženja srpskog naroda se ogleda u eksplicitnom traženju da srpski kvislinzi promene svest srpskog naroda, kako bi Srbi lakše prihvatili okupaciju i ropski položaj. Naišli su na plodno tle, jer je to ista težnja vladajućeg ološa kako bi večno ostali na vlasti.

U tom kontekstu se provlači priča koja se prodaje građanima Srbije o evrointegracijama, kao opravdavanje kršenja Ustava i suvereniteta zemlje. Čak i oni koji su oštro protiv tih „integracija“, sasvim ozbiljno veruju da vladajući kompradori sadašnji i bivši krše Ustav Srbije i razaraju nas iznutra zbog EU. Takvo mišljenje je potpuno pogrešno, jer da postavimo pravo pitanje, a to je šta bi bilo sa svim ovim pritiscima oko Kosmeta i ustupanja naših vlastodržaca povodom istog, da nema te priče o „evropskom putu i evropskim integracijama“? Koji bi drugi razlog zapadna gamad mogla da koriste da bi nas lakše uništavali? Bez te priče o „ bezalternativnoj Evropi“, ne bi postojali izgovori, pa bi se stvarnost pokazala u svom pravom svetlu – kao ogoljeni imperijalizam zapada kojem je jedina svrha uništavanje nacionalne države Srba i pretvaranje Srbije u nedefinisanu teritoriju u kojoj degenerisani kapitalizam izvlači enormne profite. Priča o tim „integracijama“ je potrebna kako tom Zapadu, radi prikrivanja svojih pravih namera, tako i domaćim kvislinzima radi skrivanja svog potpuno vazalnog statusa prema njima. Sama priča se održava pre svega kao dimna zavesa za građane Srbije i kao sredstvo anesteziranja i otupljivanja.

Ukoliko bi se raskrinkalo zapadno siledžijstvo i domaće kolonijalno podaništvo u svojoj pravoj meri, dakle bez lažne priče o EU, postoji mogućnost da građani Srbije pokušaju da zbace kolonijalni jaram i da se kroz revoluciju oslobode zapadnih okupatora. Zbog toga se ta priča održava po svaku cenu. Ako je neka stvar potpuno jasna, to je da od tih „evrointegracija“ nema ništa. Sve je to potpuno jasno kako samom Zapadu (koji skoro ni malo ne krije svoje namere, dok održava tu priču kao izgovor za nove ucene), tako i domaćim kvislinzima, čije izjave pokazuju izuzetno visok nivo šizofrenije u tumačenju potpisanih ucena koje je nametnuo zapad, a čija se suština u domaćoj javnosti predstavlja u potpuno drugačijem svetlu u odnosu na ono što zaista ti „dogovori“ jesu.

Sa globalnog plana uništenja Srbije, zapad ima i isto tako opasnu nameru da deluje na svest svakog građanina Srbije. To postiže preko svih medija koji su u njegovim rukama u Srbiji. Zapadni zlotvori i srpski kvislinzi treba da ubede svakog pojedinca ( a to bez prestanka rade) da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema. Suština je zaista u tome da se u okupiranoj zemlji ne može živeti životom dostojnim čoveka. Samo je u još gorem položaju onaj deo naroda koji nikada neće naći posao, koji će zauvek ostati nezaposlen.

Zaključak

Samo stvaranjem svetskog sveukupnog antikapitalističkog bloka možemo sprečiti biološko uništenje čovečanstva. Na poslednjem istorijskom bojištu su ostala dva smrtna neprijatelja KAPITALIZAM I ČOVEČANSTVO. Kapitalizam je već odavno krenuo u totalni rat protiv čovečanstva. Sada je vreme da i ono krene u opšti rat protiv kapitalizma, što podrazumeva sve oblike borbe koji mogu da dovedu do njegovog uništenja. Ako mi ne uništimo kapitalizam, kapitalizam će uništiti nas.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha
Trendy:

Izdvajamo