Iz našeg ugla - KPS
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Horace Vernet-Barricade rue SoufflotRoza Luksemburg je svakako jedan od najefikasnijih i najstvaralačkijih sledbenika marksizma, koji prema poznatoj definiciji Engelsa nije dogma, već uvod u akciju, stoga je sasvim prirodno da je njeno ime tokom dugih godina bilo gotovo zaboravljeno, kada su marksizam iskrivili, s jedne strane oportunizam, a s druge dogmatizam.

Zbog toga je možda umesno da citiramo neke od najvažnijih izjava istaknutih ljudi u radničkom pokretu o Rozi Luksemburg. Najpoznatije mišljenje potiče od Lenjina, koji je 1922. godine napisao: „Međutim, uprkos svim ovim njenim greškama ona je bila i ostaje orao i komunistima celog sveta zauvek će biti draga ne samo uspomena na nju, već i njena biografija i kompletno izdanje njenih dela (sa kojim su nemački komunisti neoprostivo zakasnili, što se samo delimično može opravdati nečuvenim žrtvama u njihovoj teškoj borbi); to će biti veoma korisna pouka u vaspitanju mnogih generacija komunista u celom svetu. Ovo podseća na misao iz nekrologa Karla Radeka u kome je ovaj, u to vreme jedan od najznačajnijih vođa boljševika, napisao: ,,To, što je Roza Luksemburg značila i znači za nemački i međunarodni proletarijat ne nalazi se samo u prošlosti, već tek u budućnosti, kada će njeno sabrano delo da deluje na široke krugove komunista. kada prihvate duh kojim su prožeti njeni spisi. Ne radi se o tome da li mi, komunisti, delimo svako njeno shvatanje. Anton Panekek ...

Horace Vernet-Barricade rue Soufflot

Roza Luksemburg je svakako jedan od najefikasnijih i najstvaralačkijih sledbenika marksizma, koji prema poznatoj definiciji Engelsa nije dogma, već uvod u akciju, stoga je sasvim prirodno da je njeno ime tokom dugih godina bilo gotovo zaboravljeno, kada su marksizam iskrivili, s jedne strane oportunizam, a s druge dogmatizam.

Zbog toga je možda umesno da citiramo neke od najvažnijih izjava istaknutih ljudi u radničkom pokretu o Rozi Luksemburg. Najpoznatije mišljenje potiče od Lenjina, koji je 1922. godine napisao: „Međutim, uprkos svim ovim njenim greškama ona je bila i ostaje orao i komunistima celog sveta zauvek će biti draga ne samo uspomena na nju, već i njena biografija i kompletno izdanje njenih dela (sa kojim su nemački komunisti neoprostivo zakasnili, što se samo delimično može opravdati nečuvenim žrtvama u njihovoj teškoj borbi); to će biti veoma korisna pouka u vaspitanju mnogih generacija komunista u celom svetu. Ovo podseća na misao iz nekrologa Karla Radeka u kome je ovaj, u to vreme jedan od najznačajnijih vođa boljševika, napisao: ,,To, što je Roza Luksemburg značila i znači za nemački i međunarodni proletarijat ne nalazi se samo prošlosti, već tek budućnosti, kada će njeno sabrano delo da deluje na široke krugove komunista. kada prihvate duh kojim su prožeti njeni spisi. Ne radi se o tome da li mi, komunisti, delimo svako njeno shvatanje. Anton Panekek je napao njenu knjigu o akumulaciji kapitala, autor ovih reči zauzeo je kritičan stav prema pozitivnom delu Junske brošure, međutim. niko ko želi da govori u ime komunizma, da razmišlja komunistički, neće pustiti ova dela iz ruku, a da pri tome ne bude svestan da je sa Rozom Luksemburg umro najveći, najdublji teoretski um komunizma, da je ona naš vođa, od koga će komunistički radnici još decenijama učiti."

Nije nikakvo čudo, što je ovo mišljenje po kome je ona bila „najdublji teoretski um komunizma" za života Lenjina izrekao jedan od vodećih članova njegove sopstvene partije; 15 godina ranije je Franc Mering, istraživač i životopisac Marksa, napisao u časopisu ,,Die Neue Zeit" koji je izdavao Kaucki (Kaucki se gotovo jednoglasno smatra za najveći autoritet u interpretaciji Marksa), da je Roza Luksemburg „najgenijalniji um . . . među naučnim sledbenicima Marksa i Engelsa".Slično mišljenje nalazimo i u predgovoru koji je Lukač, 1911. godine, napisao za svoju zbirku članaka koja je izašla pod naslovom „Geschichte und Klassenbewustsein".

Tamo piše: „Roza Luksemburg (je) jedini učenik Marksa koji je njegovo životno delo stvarno produžio kako u objektivno-ekonomskom, tako i metodijsko-ekonomskom smislu, nadovezujući se sa ovog aspekta konkretno na sadašnje stanje društvenog razvitka."

Ipak, iako su najpoznatiji predstavnici marksističke misli istakli njihov značaj, teoretska dela Roze Luksemburg, rasuta po bezbrojnim pamfletima i stotinama članaka i govora, bila su već nekoliko godina nakon njene smrti okružena neprobojnim bedemom ćutanja i samo mali broj istraživača se osmelio da ga probije. S jedne strane, desna socijaldemokratija koja je nekoliko nedelja nakon stupanja na vlast blagonaklono podržavala, ako ne i neposredno naredila^ ubistvo Roze Luksemburg, da bi se oslobodila svog najopasnijeg protivnika, svakako nije bila zainteresovana za novo izdanje njenih dela, jer bi ona zvučala kao zbir optužbi protiv socijaldemokratske politike; s druge strane, kruti staljinski dogmatizam nije mogao da prizna pravo na širenje jedne misli, koja nije bila samo živa i bogata, kao što je misao Roze Luksemburg, već je predstavljala gotovo izazov za borbu protiv svakog pokušaja da se marksizam sabije u bezdušnu šemu. Nepunu godinu dana nakon smrti Lenjina, prošireni egzekutivni komitet komunističke internacionale osudio je neke od teza Roze Luksemburg i početkom tridesetih godina onemogućeno je od strane komunista svako novo štampanje njenih dela; njeno ime smelo je da bude pomenuto samo uz najoštrije osude: naposletku se govorilo o „luksemburgovskom luesu".° Dakle, više nego 40 godina od njene smrti očekuje se realizacija kompletnog izdanja, koje je Lenjin najavio i koje je u njegovo vreme bilo započeto, Međutim, sigurno je pozitivan znak, što su komunisti počeli sa ponovnim štampanjem njenih dela i što je u Poljskoj nedavno objavljena kompletna bibliografija, koja za svakog istraživača i budućeg izdavača predstavlja dragocenu pomoć.

Centralni problem Roze Luksemburg, oko kojeg kruži njeno celokupno teoretsko delo, kao i njena praktična akcija, je problem socijalističke revolucije: „Zašto i kako ćemo uopšte stići do konačnog cilja naših nastojanja?"7 To je, uostalom, bio i centralni problem Marksa, kao što je trebalo da postane i za sve socijaliste za koje socijalizam nije samo jevtini predmet nedeljnih govora na javnim skupovima, već osnovno moralno i političko opredeljenje preneseno u stvarnost. Za ispravnu formulaciju i rešenje problema Marks je dao odlučujući doprinos, međutim, njegovi epigoni ga ili nisu razumeli, ili su njegov duh izdali za ljubav prakse; celokupno delo Roze Luksemburg bilo je posvećeno pokušaju da se ovaj duh ponovo nađe kako na nivou metode, tako i analize.

Revolucionarna tradicija koja je preovladala sve do Marksa, bila je, naravno, tradicija velike francuske revolucije, koja je snažno uticala i na Marksa i Engelsa. To je bio toliko bogati i izuzetno stvaralački istorijski trenutak, da i danas, posle gotovo 200 godina, istoričari još uvek ispituju njene bitne aspekte i nastoje da shvate njenu snažnu unutrašnju dinamiku. Stoga nije nikakvo čudo, da su neposredni sledbenici izabrali i izolovali samo neke aspekte, a time došli do jednostranih i lažnih rezultata, pogotovu zato što su i u samoj revoluciji delovale protivrečne snage koje su jednostavno morale da izazovu snažna i osetljiva opterećenja pod posuvraćenim predznacima. Kao što su, dakle, s jedne strane, konzervativci pokušavali da pobijaju revoluciju i ideale koji su u njoj dolazili do izražaja, u ime zakona i kontinuiteta istorije, tako su, s druge strane, levičarske snage nastojale da istorijske rezultate revolucije mere prema nedovršenim idealima proklamovanim od same revolucije. U toj levici je ipak vladalo duboko neslaganje o načinu kako da se ostvare ovi nedovršeni ideali, tj. kako bi se ponovo mogao pokrenuti proces revolucije. U zavisnosti, koji je aspekt revolucije pri tom naglašavan, hteli su jedni da postave neki sistem, a drugi da dignu revoluciju.

Nacrt sistema su pravili utopisti, koji su stvarali planove o budućim, navodno savršenim društvima, ali nisu bili u stanju da u samom istorijskom procesu otkriju mehanizam za realizaciju svojih planova. Revolucionari su bili socijalisti istog kova kao Blankis, bili su socijalisti utoliko što su verovali u pobedu proletarijata, a pravog neprijatelja više nisu spoznali u staroj aristokratiji, već u novoj građanskoj klasi, međutim, što se tiče revolucionarne metode pozivali su se na Babefa i Buonarotija: tj. problem osvajanja vlasti (šta treba da se postigne zaverom posvećenih koji treba da uspostave diktaturu, da bi se socijalni poredak stvorio nanovo iz osnova), izolovali su od istorijskog procesa, koji unutar društva dovodi do sazrevanja kako objektivnih uslova za revoluciju, tako i do htenja i učešća masa. Blankisti su, dakle, bili skloni da glavni akcenat stave isključivo na politički momenat osvajanja vlasti, suprotno prudonistima, koji su izolovali ekonomski momenat; blankisti su bili skloni da revoluciju smatraju kao rezultat samo subjektivnog zahvata u istorijski proces, u neku ruku kao rezultat spoljnog globalnog suprotstavljanja društvu. Suprotan stav su zauzimali brojni „reformatori", koji su smatrali da socijalizam unutar društva treba da se ostvari putem niza korekcija ili eliminisanja „loših strana" društva, kako bi ga doveli do višeg stepena savršenstva: opet su kako jedni, tako i drugi izabrah samo jedan aspekt realnosti, jer je socijalizam globalno suprotstavljanje, a ne samo korektura; ali suprotstavljanje ipak nastaje unutar istorijskog procesa, ono je svojstveno protivrečnostima kapitalističkog društva. Istoricizam i utopizam politički i ekonomski momenat, globalno suprotstavljanje i unutrašnji preobražaj  sve su to jednostrani, izolovani, neispravni ili lažni momenti kompleksne realnosti koje je tek Marks sjedinio u jednu uspešnu celinu.

Od "Manifesta" naovamo on na jasan način dokazuje, da se proces socijalističke revolucije odvija zahvaljujući unutrašnjem mehanizmu koji je svojstven kapitalističkom društvu: to je plod protivrečnosti, pre svega, fundamentalne protivrečnosti između proizvodnih snaga, čiji se društveni karakter sve jače naglašava i poretka proizvodnih odnosa, kojima opet upravlja privatistički princip dobiti. Dve godine kasnije, 1850 dodao jesvojoj teoriji o revoluciji jedan veoma važni novi element, naime, da suprotnost između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa može da prihvati nasilni oblik revolucionarnog prevrata samo zajedno sa zaoštravanjem same suprotnosti, na osnovu naglašavanja unutrašnje neuravnoteženosti kapitalističkog društva  u praksi dakle, zajedno sa ekonomskom krizom pri tome je predstavu o jednoj političkoj krizi , koja bi proizašla iz rata, što muje nesumnjivo lebdelo pred ocima, donekle ostavio nerasvetljenu.

Velika istorijska zasluga Marksa se, dakle, nalazi u tome, što je revolucionarni proces pronašao unutar kapitalističkog društva kao dijalektički momenat samog kapitalističkog razvitka, nerazdvojivo povezan s tim razvitkom i zbog toga neizbežan. Revolucionarni proces kao dijalektički momenat kapitalističkog razvitka, kao plod permanentnih protivrečnosti sistema nije izolovan momenat, niti nepredviđena eksplozija: kada taj proces, u trenucima velike zategnutosti u socijalnim odnosima, u naročitim kriznim situacijama ili pojavama neuravnoteženosti, prima radikalnije i konačnije forme, onda one, kao i ovi preokreti i uništenje socijalnih sastava, predstavljaju završnu tačku jednog dugotrajnogprocesa, koji se kontinuirano razvijao između uspona i pada u kome, međutim, nije učestvovala samo šaka zaverenika ili neka prosvećena avangarda, već celokupna armija proletera u koju se radnička klasa tokom borbe više ili manje svesno pretvorila. Kapitalističke protivrečnosti, klasna borba koja iz njih proizilazi" dosledna transformacija društvenih struktura, svest o ovom istorijskom procesu i njegovim krajnjim ciljevima, krajnje ogorčena borba i rušenje kapitalističkog društva: to je u glavnim crtama revolucionarni proces koji Marks opisuje, a koji se, da tako kažemo, svakodnevno odigrava pred našim očima, protkan trenucima očiglednog mira i veoma žestokim fazama, u kojima se spajaju svakodnevna borba radnika za poboljšanje svojih životnih uslova i revolucionarna težnja za novim društvenim poretkom. Povezanost između svakodnevne borbe i konačnog cilja, između objektivnog momenta društvenih protivrečnosti i subjektivnog momenta revolucionarnog htenja je dijalektička a ne mehanička, i na ovoj prepreci, zbog teškoća da ovladaju dijalektikom ove povezanosti, pretrpele su socijalističke teorije gotovo svih epigona brodolom; ovde su pokazali nesposobnost da se radničkom pokretu daje marksistički pravac, tj. ozbiljna i svesno revolucionarna orijentacija.

U jednoj od prvih perioda marksistički uticaj je bio uočljiv, u najmanju ruku, u tri osnovna pravca: u potvrđivanju potrebne političke autonomije radničkog pokreta, a time jasno razgraničenje socijalističke stranke od građansko demokratskih stranki, u potrebi da se autonomni radnički pokret ne izolira u iščekivanju revolucionarne krize već, naprotiv, da priprema pobednički ishod „poslednje" krize učestvovanjem u svakodnevnoj borbi za proširenje demokratije i za ostvarenje sopstvenih klasnih zahteva; u ubeđenju, da je revolucionarna kriza u vezi sa razvitkom kapitalističkog društva istorijska neophodnost. Prvi od ovih stavova znači jasno obeležavanje granica, dakle, borbu za prava radničkog pokreta u konfliktu sa građansko demokratskim strujanjima, koju unapređuje klasni instinkt radničkih masa; drugi, nasuprot tome, znači očigledan prekid sa starim blankizmom, kao i sa anarhističkim bakunizmom, koji odbacuje učešće u političkoj svakodnevnoj borbi, opsednut snoviđenjem o velikom konačnom likvidiranju građanskog društva: što bi na dan X trebalo da se ostvari putem otvorene i odlučne bitke neprijateljskih klasa i to bez posrednika. Na prvim kongresima Druge internacionale dominirale su ovakve diskusije: kao simbol nesuglasica koje su pratile nastojanje socijalističkih stranaka, Druga internacionala u Parizu, 1889. godine, polazila je — slično događajima tri godine kasnije u Đenovi, prilikom osnivanja Socijalističke stranke Italije — od suprotnosti dva istovremeno održana kongresa, od kojih je samo onaj sa pretežno marksističkom inspiracijom imao organizaciono svoj kontinuitet. U pogledu razgraničenja udesno bili su od prvog trenutka saglasni u organizacionom pogledu, tj. u vezi potrebe stvaranja jedne autonomne stranke proletarijata (u tom domenu su se u Nemačkoj već javili pobornici Lasaia), aii su bili znatno manje sigurni u pogledu ideološke i političke autonomije, čiji je instrument trebalo da bude organizaciona samostalnost: koje političke ciljeve i kakvu političku akciju treba socijalističke partije ubuduće da prihvate? Mada su bez većih teškoća prihvaćeni neki zahtevi, kojima su se osudili savez i politička saradnja sa građanskim strankama, ipak nije bilo jednostavno naći kriterije distinkcije u perspektivama — s izuzetkom poslednje, a to je, razume se, socijalizam.

Iz toga je proizišao centralni problem, koji je karakterističan za svaki istinski socijalistički pokret: na koji način utiče ova poslednja perspektiva na svakodnevnu akciju i do koje mere određuje njen pravac? Odgovor na ovo pitanje je — bar verbalno — lak za sve one koji ne veruju u vrednost učešća u institucijama građanskog društva, a klasnu borbu zamišljaju kao dve u borbene redove postrojene armije, koje očekuju odsudni trenutak za odlučujuću bitku i proučavaju strateške planove: u ovom slučaju odgovor predstavlja odbijanje da se učestvuje u svakodnevnom radu unutar građanskog društva, a to je odgovor koji nije samo s one strane marksizma, već i van realnosti. Za one, koji su ubeđeni u korisnost, pa čak i neophodnost ovakvog učešća, problem se postavlja kompleksnije i može da se reši samo u smislu marksističke dijalektike: tamo gde takva dijalektička sposobnost nedostaje, a pre svega, ako se podstaknuti povoljnom konjunkturom poveća pritisak u pravcu neposredne akcije u političkoj i ekonomskoj oblasti, rasta i opasnost od raskida između ove akcije i socijalističke perspektive, tj. između sadašnjosti i budućnosti. Ovde se nalaze i granične linije koje su radnički pokret povukle udesno: organizaciona autonomija, organizacione barijere odvajaju ga od građanskih političkih formacija, međutim, ciljevi, metode, mentalitet i ideologija ovih političkih formacija prelaze u vlasništvo same radničke stranke, te se unutar nje, dakle, ponovo rađaju motivi koje je htela da isključi. Pošto je dijalektičko marksističko jedinstvo razbijeno, i oba momenta' svakodnevne borbe i krajnjeg cilja ponovo su izolovani, deoba unutar radničkog pokreta nastaviće se u pravcu posibilističkog, oportunističkog, reformističkog, ili kako god nazvanog krila i u pravcu ekstremističkog, maksimalističkog, intranzigentnog krila: dve strane jednog nesporazuma u dijalektici realnog, dve političke tendencije, s one strane istinske klasne svesti, marksističke sinteze i revolucionarne akcije u pravom smislu.

S druge strane, praktičan pokret je neminovno morao da deluje pod pritiskom neposrednih podstreka i nije mogao da odjedanput dođe do jedne totalne vizije istorijskog procesa, koja predstavlja veliki teoretski doprinos marksizmu. Otkako je radnički pokret sa razvitkom kapitalističke industrije počeo da prima masovne razmere (isprva u Engleskoj, a zatim postepeno i u zapadnoevropskim zemljama), ovi neposredni podstreci i praktični motivi postali su sve više uočljivi; međutim, nikako ne samo u jednom jedinom pravcu, jer su socijalističke stranke, u stvari, polazile od različitih socijalnih strujanja, od kojih je svaka donosila sopstvene potrebe i zahteve. U grubim crtama u istoriji socijalističkih stranki javlja se nekoliko struja, koje imaju sopstveni istorijski kontinuitet pre-marksističkog porekla, a kojima samo marksistička sinteza može dati realno jedinstvo. Tu postoji, pre svega, proleterska struja, koja se ispoljava u različitim stavovima: u radikalnoj pobuni siromašnih protiv celokupnog postoje­ćeg društvenog poretka i u stavu koji prevashodno pothranjuju ekonomski ili neposredno korporativni, a manje politički motivi, koji se ograničavaju na sindikalnu borbu u vidu ekonomskih zahteva i ne zaziru ni od saveza sa političkom vlašću, ukoliko treba da se postigne korporativna korist. Pored ovih proleterskih struja postoje i demokratski, pretežno malograđanski usmereni pravci, takođe veoma različiti: tu su demokrati koji na izvestan način čuvaju tradiciju revolucije iz 1848. godine i slabo se prilagođavaju praksi svakodnevne borbe, zatim posibilisti koji pristupaju radničkom pokretu jer u njemu vide masovnu bazu, a time i instrument da bi naposletku postigli liberalno-demokratski kompromis sa vladajućom klasom i na taj način ostvarili političko unapređenje nižih društvenih slojeva u okviru postojećeg poretka. U zavisnosti od potreba i nastojanja svaka pojedina struja iz bogatog i kompleksnog Marksovog učenja izdvaja onaj aspekt ili momenat koji joj najviše odgovara: jedna autonomiju radničke klase, druga učestvovanje u sindikalnim ili političkim svakodnevnim borbama, a opet druge postavljaju zahtev za poslednjom revolucijom.

Samo nastojanje za svesnim rukovodstvom, jedino uporan rad na objašnjavanju kako da se iz svakodnevnih iskustava izvlače potrebne pouke, mogu na poprištu praktične borbene akcije da realizuju dijalektičku sintezu koju je Marks postigao u teoretskoj razradi, ali je kao vođa partije nikada nije mogao eksperimentalno isprobati. Na žalost, upravo je ova sposobnost dijalektičke sinteze nedostajala vođama nemačke socijaldemokratije, kao i ostalim strankama koje su sebe nazivale marksističkim. Ove vođe su, doduše, stalno ponavljali, da je svakodnevna borba samo priprema za revolucionarnu krizu, koja će sama proizaći iz procesa kapitalističkog razvitka. Međutim, ovu krizu su posmatrali kao mehaničku činjenicu, koja je nezavisna od akcije masa, više kao prirodnu neophodnost negoli istorijsku neminovnost u Marksovom smislu. Ali ako je ona samo mehanička činjenica, prirodna neophodnost, nezavisna od svakodnevne akcije masa, onda se iscrpela u svojim sopstvenim svrhama, bez obzira na buduću revoluciju na koju nije mogla da utiče, i zbog toga je ostala svrha sama po sebi, zarobljena u okviru kapitalističkog društva. Nakon izmirenja formalnog danka „budućoj" revoluciji, posibilisti i oportunisti su svoj horizont mogli mirne duše ograničiti na neposredne ciljeve. S druge strane, ni „intranzigentni" revolucionari nisu sagledali ovu povezanost: za njih je revolucija bila sudbinska katastrofa spojena sa privrednom. krizom, koju treba neminovno očekivati, a da se u međuvremenu ne uprljaju ruke sa malim svakodnevnim potrebama; revolucija je bila povezana sa šemama o barikadama i ustanku stare revolucije iz 48. godine, sa momentalnim preuzimanjem vlasti putem fizičke okupacije njenih legalnih sedišta. O revoluciji, kao kontinuiranom procesu, kao stalnom proširivanju vlasti i neprekidnoj promeni u odnosima vlasti, na šta su Marks i Engels mislili, pre svega, u poslednjoj deceniji svoje aktivnosti, pa i u vidu mirnog prelaska^, nema ni traga u takozvanim radikalnim ili revolucionarnim stavovima koja su zauzimala leva krila socijalističkih stranki. Karl Kaucki, glavni urednik teoretskog organa nemačke socijaldemokratije ,,Die Neue Zeit", koji je svuda smatran za teoretskog sledbenika i zvaničnog tumača marksističke misli, u stvari takođe nije bio marksista: njegov marksizam je, zapravo, bio snažno prožet evolucionističkim pozitivizmom svoga vremena, koji je zarazio čak i Engelsa u njegovim poslednjim godinama'. Kasniji politički razvitak Kauckog je, uostalom, u celosti potvrdio da je Marksova dijalektička sinteza o svakodnevnoj borbi i revolucionarnoj akciji za Kauckog predstavljala mehaničko suprotstavljanje; da se borba na oba fronta protiv oportunizma i ekstremizma koja je kod Marksa izvirala iz iskonske i autonomne vizije revolucionarnog procesa (a kasnije kod Lenjina iz izrazitog smisla za konkretnost), kod Kauckog se prenosila u bezdušni centrizam, više iz nastojanja za eklektičnim pomirenjem nego iz htenja da se stvari objasne. Erfurtski program nemačke socijaldemokratije (1891. godine), koji je, pre svega, bio delo Kauckog, odražava ovaj mentalitet, iako se na prvi pogled činio veran marksističkom duhu i, štaviše, naišao i na potpuno odobravanje Engelsa: tek je praktično iskustvo postepeno pokazalo da, u stvari, nije postojala nikakva povezanost između „minimalnog programa" i krajnjeg cilja i da je, samim tim, eklekticizam Kauckog falsifikat marksističke dijalektike.

U praksi se socijaldemokratska stranka u Nemačkoj, kao uostalom i u drugim zemljama, sve jače angažovala u borbi za neposredne ciljeve, i to utoliko jače, ukoliko su razvoj kapitalizma i njegova unutrašnja dinamika pružali nove perspektive za poboljšanje životnih uslova radnih klasa, uklanjajući, zatim uzroke najgoreg nezadovoljstva, stvorivši iluziju kontinuiranog i sigurnog privrednog i demokratskog razvitka. Zadovoljstvo u vezi uspeha postignutih u svakodnevnoj praktičnoj oblasti i nada u još veće rezultate potislo je u pozadinu odstupanje od socijalističke perspektive, koja je izgledala sve više legendarna i udaljena od stvarnosti svakodnevne borbe: dijalektička sinteza, koju je Marks postavio između ova dva pojma, pošto po njemu socijalistička revolucija proizilazi iz kapitalističkog razvitka, po svemu sudeći, konačno je iščezla. Kao posledica ove situacije, u kojoj su se, kao što je rečeno, sjedinili pokretačke snage objektivne stvarnosti, kao i slabost i nesigurnost vođa, socijaldemokratija je iz dana u dan postajala sve više obična građansko-demokratska stranka koja je izgubila iz vida permanentnu povezanost između demokratske i socijalističke borbe, ili je nikada nije ispravno shvatila, pa se zbog toga orijentisala na mehaničku podelu dvostruke borbe na međusobno precizno odvojene vremenske periode. Od ostalih građanskih stranki razlikovala se po svom socijalnom sastavu (pretežno proleterskom) i po intenzivnoj brizi za probleme radnika, ipak je ona svoj horizont i perspektive sve više ugrađivala u okvire kapitalističkog društva, a time i u rešenja koja su bila u skladu sa kapitalističkim poretkom, odustavši od svakog htenja da potpuno emancipuje proletarijat od kapitalističke eksploatacije.' U izvesnom smislu su, upravo njen proleterski karakter i brižljivo tretiranje problema radnika, doprineli da stranka udalji svoje aktiviste od krupnih političkih problema i radikalnih rešenja. Međutim, pošto nije uspelo odvajanje od zvanične marksističke doktrine, nastao je rascep između teorije i prakse, između proklamovanih ciljeva i stvarne akcije, što je doprinelo postepenom probijanju revizionističkih zamisli; one u najmanju ruku mogu sebi da pripišu zaslugu da nude teoretiziranje koje je, doduše, značilo prekid sa socijalizmom, ali i pomirenje sa svačijom svakodnevnom praksom i iskustvom.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha
Trendy:

Izdvajamo