Iz našeg ugla - KPS
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

demolition2Potpuno uništena zemlja posle 12 godina vladanja razbojnika iz Demokratske stranke, „Eksperata“ i njihovih satelita. Najvažnije privredne grane u Srbiji su postale Korupcija i Kriminal. Obrću najveći novac i „zapošljavaju“ najveći broj ljudi. Bezdušna veleizdajnička politika Demokratske stranke i njenih satrapa je za 12 godina dovela Srbiju na ivicu ambisa, a ukupna spoljna i unutrašnja politika je pretvorila građane Srbije u robove krupnog zapadnog kapitala. Patološki tipovi lišeni bilo kakvih stručnih i ljudskih kvaliteta, nehumanih i pokvarenih do srži, stvorili su državu nalik njima samima. Demokratska stranka i njeni satrapi na vlasti, beskompromisno zastupajući surove interese zapadnog kapitala, koji u javnom životu sprovode njihovu kolonijalnu politiku prema nama, nabijaju građanima Srbije težak kompleks inferiornosti prema Zapadu.Prema tom istom Zapadu koji je nametnutim ratovima, sankcijama i dovođenjem kvinsliške izdajničke vlasti za samo 12 god., pretvorio Srbiju uzemlju pred ekonomskim i državnim slomom.

U ovom tekstu ćemo predstaviti način na koji su Demokrtaska stranka i njeni satrapi dovela građane Srbije i državu Srbiju na prag uništenja, a građane Srbije na prag biološkog nestanka. Predstavićemo ideološki i ekonomski obrazac uništenja Srbije od strane zapadnih prijatelja prethodne vlasti, a neprijatelja srpskog naroda.

Matrica uništavanja neke države od strane zapadnih imperijalista gotovo je u dlaku ista. Prvo se neka zemlja politički satanizuje, sankcijama oslabi, vojno napadne i posle toga instalira kvinsliška vlast kojoj je glavni zadatak uništavanje sopstvene zemlje. Najpogodnije oruđe za takvu rabotu u Srbiji je nađeno u liku Demokratske stranke i njihovih koalicionih partnerakoji su stvoreni, obučavani i plaćeni da kao interesna grupa, lišena bilo kakve ideologije, očerupaju i unište Srbiju. Poseban tip ljudi se stavlja na čelo tako formiranih interesnih grupa. Tip ljudi potpuno podređenih interesima svojih zapadnih mentora. Oduvek je ova kategorija moralnih nakaza vršila egzekuciju nad sopstvenim narodom, a sve u interesu zapadnog kapitala . Najčešće se ovde regrutovao politički patološki šljam bez ikakvog ideološkog uverenja,a čestoi bez ikakvih znanja. Ali, lakomost na novac bila je i ostala uvek tražena iskonska osobina kod svih tih “ljudi“. Socio - patološki profili ovih plaćenika je uvek isti, dobro obrađen u labolatorijama bezbedonosnih službi i upotrebljen za ostvarivanje ciljeva krupnog zapadnog kapitala. Svi neostvareni marginalci su pravi „izabranici“ za ostvarivanje interesa zapada. Tip ličnosti koji najbolje odrađuju poverene zadatke je sledeći: asocijalni ljudi, autistični, frustrirani, perverzni kako u političkom, tako i u kliničkom značenju ove reči (egzibicionisti, infantilni regresivni narcisi, ninfomani, sadomazohisti, pedofili, zoofili, nekrofili, homoseksualci). Ovi poslednji danas su uglavnom izbrisani iz kategorije perverzija (iako u klasičnim udžbenicima psihijatrije, a i u nekim današnjim, i dalje tu ostaju). Ni vrhovi ostalih stranaka nisu bolji ( čast izuzecima ). Svi ti tipovi instalirani , obučavani i finansirani od strane zapada imaju jedini zadatak, a to je bezpogovorno služenje zapadnim interesima. Zauzvrat mogu da čerupaju Srbiju do mile volje.

Osnovni postulati koji su nametnuti Srbiji preko domaćih kvislinga su bile osnovne postavke neoliberalnog kapitalizma: čvrst kurs domaće valute, liberalizacija uvoza i izvoza i razbojnička privatizacija društvene imovine o kojima ćemo kasnije govoriti, a koje su oberučke prihvaćene od vladajuće vrhuške, jer su im omogućile enormnu pljačku naroda i pretvaranje društvene svojine u ličnu, kako zapadnu tako i domaću. Vrednost društvene imovine po najnižim procenama je iznosila preko 150 milijardi evra. Tu vrednost su oduzeli od naroda. ( Treći postulat neoliberalnog kapitalizma koji podrazumeva potpunu privatizaciju društvene i državne imovine )

Čim su prigrabili vlast „eksperti“ su odmah uništili domaće bankarstvo i otvorili put stranim lihvarima da oderu kožu građanima Srbije i preostaloj privredi. „Veliki uspeh“ je vlast pripisala stvaranju antiinflacionog sidra u vidu „čvrstog“ kursa domaće valute ( prvi postulat neoliberalnog kapitalizma ) kojim se trajno pogoršao izvozni trend. Odnosno, time je potpuno uništena domaća proizvodnja koja je radila za izvoz. Svakoj državi je neophodan izvoz kako bi pribavila sredstva kojima ne raspolaže u zemlji, neophodnih za normalno funkcionisanje. U okviru programa “strukturnog prilagođavanja” nametnutog od MMF i SB , najveći mit se gradio oko deviznog kursa. On je u stvari predstavljao i predstavlja najfiniji instrument neokolonijalizma.

“Čvrsti” devizni kurs svoju negativnost ispoljava kroz spoljnotrgovinski bilans države gde se trajno pogoršava uvozno-izvozni trend na štetu izvoza. Čvrst kurs je jedan od osnovnih postulata neoliberalizma kojim se država direktno gura u dužničko ropstvo. Održavanje vrednosti domaće valute po svaku cenu, crpi devizne rezerve i omogućava neviđenu eksploataciju Srbije od strane svetskih centra moći u kojima se akumulira kapital i taloži profit iznesen iz Srbije. Ne verujemo da “srpska “ vlast nije znala za ove posledice. Ako nisu znali, onda su potpune budale. Iz činjenica koje ćemo navesti apsolutno smo sigurni da je vlast svesno upregnuta od 2000. da zapad slomi i uništi Srbiju. Da ne bismo dalje davali kvalifikacije o zlotvorima koji su preuzeli vlast u Srbiji, navešćemo samo nekoliko glavnih podataka koji će pokazati u kakvo nas je beznađe gurnula odnarođena i kvislinška vlast takozvanim “čvrstim kursom”. Negativni efekti čvrstog kursa su sledeći: deformiše sistem cena, omogućava ekspanziju uvoza, onemogućava izvoz, povećava neproizvodnu potrošnju, izaziva dezinvestiranje, onemogućava razvoj, sužava obim proizvodnje i pad BDP-a, povećava zaduženost države, uspostavlja uzimanjem kredita preko MMF i Svetske banke neokolonijanu zavisnost, prouzrokuje rast nezaposlenosti, smanjuju se devizne rezerve upotrebljene na odbranu kursa, itd …

Inače, to jeklasična matrica neokolonijalizma, nasuprot globalizaciji, jer globalizacija je ideologija tržišnog fundamentalizma pročišćenog od bilo kakvih socijalnih, demokratskih i humanitarnih vrednosti, kao reprezent najeksploatatorskije špekulativne forme razvijenog kapitalizma.

Ovde se u igru uključuju MMF i Svetska banka koje su instrument zapadnog kolonijalizma koje “pomažući” “povoljnim” kreditima Srbiji, Srbiju uvodi u duboku finansijsku krizu. Puna usta demokratskih satrapa o korisnosti ovako postavljene pogrešne hipoteze u javnosti o humanitarnom karakteru MMF-a i Svetske banke prikazuju se kao aksiom koji ne treba proveravati. S obzirom na to da sve teškoće sa kojima se susreću zemlje u tranziciji (reforme, strukturna prilagođavanja, sanacija banaka, zamrznute devizne štednje, denacionalizacija, stečajevi itd.) država gubi svojstva prave države i pretvara se u nedefinisanu teritoriju koja služi samo za to da iscedi i poslednji dinar od svojih građana. Država, naravno, to su skotovi na vlasti koji su to omogućili. Suština stvari je u sledećem, a to je da je osnovni koncept monetarnog modela MMF-a prema Srbiji ( a i drugim zemljama) težnja da se smanjivanjem realnih zarada promeni odnos snaga između rada i kapitala u korist kapitala i profita. Time velika većina stanovništva postaje sve siromašnija, a mali sloj vezan za vlast postaje enormno bogat. To je zajednički interes zapadnih imperijalista i domaćih kvislinga. Ako pogledamo enormna bogatstva čelnika Demokratske stranke, sve će nam biti jasno odakle im pare.

Tržišta zemalja u tranziciji pretvorila su se u ogromne šoping-centre trećerazrednih stranih proizvoda , čime se domaća proizvodnja gušila, a strana, ničim ograničena, preplavljivala je domaće tržište. Ta trećerazredna roba dampiškim cenama je uništavala domaću mnogo kavalitetniju proizvodnju. Nepostojanje carinskih barijera, kao zaštite domaće proizvodnje, je drugi postulat neoliberalnog kapitalizma. Stabilnost operacije drugog postulata bila je osigurana pomoćuopracije prvog postulata, tj. stabilnog kursa koji je omogućio nesmetano iznošenje profita iz Srbije.

Gašenjem i uništavanjem domaćih banaka od 2000.god. uslovio je da strane banke koje su zauzele mesto domaćih banaka podignu kamatne stopa iznad 20 odsto, pod izgovorom da je Srbija nestabilna zemlja, direktno izazivajući recesiju. Pri kamatnoj stopi iznad 20 odsto, preduzeća nisu mogla da uzimaju kredite, a još manje su mogla da budu konkurentna na svetskom tržištu. Tako nezaposlenost rapidno raste, plate padaju, a preduzeća su prinuđena da usvoje strategiju snižavanja cena pri povećanju troškova. Ovakav diktat bio je insceniran od strane zapadnih “prijatelja” Srbije. Time je domaća proizvodnja potpuno uništena, a sa njom ni slom Srbije nije daleko. Za ovaj scenario je direktno odgovorna veleizdajnička politika razbojnika iz Demokratske stranke i njihovih satrapa. Nazovi srpska vlast je od 2000. god. omogućila da se brzo likvidiraju najprofitabilnija srpska preduzeća kako bi se onemogućila konkurencija zapadnim preduzećima takvog tipa na svetskom tržištu. Sva ona su data u bescenje zapadu i voljom novih vlasnika su uglavnom likvidirana.

Krajnje lažljivo deluje tvrdnja da je socijalizam bio neefikasan kao sistem, jer je dovoljno pogledati statističke podatke o BDP 1989. i sada. U stalnim cenama BDP u 2011.god. iznosio 64% od BDP iz 1989.god., odnosno ako je 2011.god. BDP iznosio 32 milijarde evra, onda je 1989.god. bio 50 milijardi evra. Da nije bilo nametnutih ratova,sankcija i dovođenja kvislinga na vlast, srpski BDP bi uz najnižu prosečnu stopu rasta od 4 % na godišnjem nivou 2011.god. bio oko 120 miljardi evra. Ovde ističemo da je industrija činila 30% BDP 1989.god. a sada 2011.god., samo 13 % BDP. Ovim se veoma dobro vidi “uspešnost” prelaska iz socijalizma u kapitalizam. Svi mi zajedno ispali smo naivni verujući da ćemo u kapitalizmu živeti bolje. Uostalom brojke govore sve. Kapitalizam je pokazao svu neefikasnost u Srbiji i samo promenom ekonomskog sistema svima nama biće bolje. Ovaj sistem će nas sve zajedno odvesti u propast. . Uzroci pada BDP ne mogu se objasniti drugačije nego ekonomijom pljačke, kao i dugogodišnjim odsustvom razvoja i dominacijom destruktivne potrošnje akumuliranog i na druge načine stečenog društvenog bogatstva. Posledica toga je izostanak novih i drastično smanjenje postojećih realnih izvora ekonomskog rasta. Kretanje industrijske proizvodnje u istom periodu to dobro ilustruje i pokazuje trend koji je jasno opadajući - sa 100 u 1989. na 45 u 2009 indeksnih poena. Ne želimo da zamaramo čitaoce iznošenjem svih ostalih statističkih podataka samo ćemo još ukazati na BDP okolnih zemalja sa srpskim BDP, pa će svakome biti jasno gde se Srbija nalazi. Sami pogledajte te statističke podatke, jer nas je sramota da ih ističemo. U njima se vidi sva razbojnička, a možemo reći i genocidna ekonomska politika prema građanima Srbije prethodne vlasti.

Verovanje u priče da priliv stranog kapitala preko noći može da napravi ekonomsko čudo uz poznavanje globalnih finansijskih trendova, dobija sablasni prizvuk. i pored toga, mnogi političari u državama tranzicije, da bi održali svoju izbornu bazu, koristili su se a i sada se koriste političkim floskulama i seju iluzije o razvoju i blagostanju pomoću stranog kapitala. Oni uvoz kapitala, pa i onog kratkoročnog špekulativnog, prikazuju kao mistično sredstvo za rast izvoza, novu tehnologiju, novu zaposlenost, iako većina ekspertskih analiza pokazuje da se dešava upravo suprotno: rast zaduženosti, nezaposlenost, socijalno raslojavanje, isisavanje kapitala iz države domaćina...

 Najveće svetske korporacije u državama tranzicije, koristeći transfer cena, prikazuju gubitak u svom poslovanju. Time one izbegavaju plaćanje poreza u državama u kojima posluju. Pri tome prisiljavaju zemlju domaćina na kupovinu stranih osnovnih i obrtnih sredstava, kao i tehnologije, pa tako povećavaju njenu zaduženost. Redukuju se zaposlenost i radničke nadnice, a ceo profit se izvlači iz države u tranziciji. Što su u državi tranzicije prirodni resursi više iscrpljeni, to je ona više podložna "trci ka dnu", pod naletima nepromišljene finansijske liberalizacije. i upravo još jedan program stabilizacijskog programa prelazi u svoju suprotnost: stepen liberalizacije računa kapitalnih transakcija uzima se kao mera rizičnosti države u odnosu na mogućnost pojave finansijske krize.

Da cinizam bude još veći, patogena struktura uvozne potrošnje dobija svoju podršku preko kredita MMF-a i Svetske banke, kao i posebnih aranžmana preko kojih se sprovodi finansijska i strukturna rekonstrukcija privrede i banaka. Gotovo neznatan iznos ovih kredita upotrebljava se za razvoj, dok je najveći deo kredita u funkciji saniranja dubioza u bilansu tekućih transakcija. Tako zakonite provokacije prema potrošnji jeftinog novca (deviza) preko uvozne ekspanzije dobijaju doping kroz intervenciju Narodne banke. Istovremeno, Narodna banka iz deviznih rezervi interveniše da bi održala fiksni kurs. Naravno da onda iz Svetske banke i MMF-a stižu sve pohvale guvernerima Narodnih banaka država u tranziciji, a zapadni monetarni sistem ih ohrabruje u sve većem prelivanju bogatstva bogatim, a siromaštva siromašnim.

Najveći svetski eksperti su upozoravali da izlaženje na svetsko tržište bez prethodno utvrđenih vlastitih komparativnih prednosti predstavlja diktat razvijenih nad nerazvijenim. Ukoliko bi se upotrebio ekonomski rezon u modeliranju strategije liberalizacije, onda se nameće zaključak da se delom evropske i svetske privrede ne postaje ukidanjem ekonomskih barijera, već putem politike etapnog prilagođavanja ekonomskom okruženju i svetskoj konkurenciji. Neodmerena liberalizacija država u tranziciji pri nerealnom deviznom kursu metoda je kapitulacije domaće privrede pred produktivnijom svetskom ekonomijom.

Realno, liberalizacija zasnovana na programskoj orijentaciji međunarodnih finansijskih institucija uz pokroviteljstvo MMF-a predstavlja osnovu neokolonijalističke podele sveta na centar i periferiju. Tranzicijske ekonomije pretvaraju se u regionalnu ekonomsku periferiju. Monetarna strategija sa strateškim ciljem - održavanje jake nacionalne valute - uništava autohtonu razvojnu strategiju država u tranziciji. Ona zatvara razvojnu perspektivu i vodi u destrukciju, način proizvodnje kroz ekonomsku asimilaciju. Liberalizacija tako postaje sinonim otvorene trke ka dnu, pri čemu će plata i socijalni uslovi u zemlji padati do dramatičnih razmera. Ne verujemo da odnarođena “prosrpska” vlast nije znala za ove notorne činjenice.

Sadašnja vlast, ako hoće da išta učini za ubogu zemlju Srbiju, pod hitno treba da pohapsi gamad iz prethodne vlasti koja se enormno obogatila na nesreći svih građana Srbije. Problem je i u tome što se delovi prethodne vlasti sada nalaze i u ovoj vlasti. Očito je da ako se ne obračuna sa kriminalom u sopstvenim redovima i kriminalcima iz prethodne vlasti,Srbija će potpuno potonuti, bez šanse da išta ispravi. Slom države, usloviće nestanak srpskog naroda sa svetske scene. 

Jedini način da Srbija preživi je potpuno odbacivanje dosadašnjeg društveno-ekonomskog modela i prelazak na socijalistički društveni model. Ako to ubrzo ne uradimo, smeši nam se nestanak i države i naroda.

Dođite i pridružite nam se !!!

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha
Trendy:

Izdvajamo