Srđa Trifković: Vikiliks raskrinkava tadićevu zaveru protiv sopstvenog naroda. U Tadiću i njegovim saradnicima Vikiliks hvata na delu izdajnike na samom vrhu srpskog političkog establišmenta.

Do sada objaljena dokumena iz Vikiliks kolekcije pikantna su, ali ne pružaju povod za temeljito preispitivanje postojećih zaključaka o američkoj spoljnoj politici. Prevashodna upotrebna vrednost onih važnijih među njima jeste u potvrđivanju već postojećih deduktivnih procena. Izraziti primer takve verifikacije nude nam dokumenta o razgovorima najbližih saradnika Borisa Tadića sa američkim diplomatama. Naravno, mnogi posmatrači beogradske scene već poduže imaju jasne stavove o prirodi sadašnje vlasti u Srbiji, njenim motivima, njenom načinu delovanja i njenim učincima. Sada pak, zahvaljujući Vikiliksu, imamo i frapantnu, crno-na-belo potvrdu najcrnjih slutnji.

Meri Vorlik, ambasador SAD u Beogradu, izvestila je 10. februara ove godine Vašington o razgovoru koji je obavila 03. februara sa savetnikom predsednika Tadića za spoljnu politiku Jovanom Ratkovićem. Ona beleži da je Ratković izrazio spremnost Srbije da „sarađuje sa SAD u oblasti osetljivih obaveštajnih pitanja i da poveća vojnu saradnju“. Kada je Vorlikova izrazila bojazan zbog „konfrontirajućeg“ stava Srbije po pitanju Kosova, Ratković joj je pružio umirujuća uveravanja:

„Odbacujući pitanje da li će Srbija tražiti rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija o statusu kao 'puko taktiziranje', Ratković je rekao da se Predsednikov tim fokusira na krupnije pitanje... Tadić smatra da Srbija ne može da ostane van NATO u nedogled, ali ovo ne izgovara često naglas zbog političke osetljivosti te teme.“

Kada se napravi dobra sprega domaćih plaćenih separatista, podržanih od strane fondacije „Nacionalna zadužbina za demokratiju“ (NED), neprofitnoj organizaciji koju vlada SAD po odobrenju kongresa finansira sa 30 mil. dolara godišnje. Pa se još u sve to uključi i „Nezavisn društvo novinara Vojvodine“ (NDNV), kao i splet doro nam poznatih NVO organizacija, mreža za secesiju Vojvodine je kompletna. Treba je samo održati, što će učiniti postojeća vlast - i „igranka“ može da počne.

Istorija se ponovila. Republika Srbija ponovo iz svog budžeta finansira sopstveni raspad. Prozapadna politička oligarhija dovedena na vlast klasičnim pučem, isplaniranim i potpomognutim iz inostranstva 2000. neumitno ide putem svojih prethodnika. Na svaki način, pod vidom iz inostranstva uslovljene decentralizacije i regionalizacije na svaki način se omogućava buduća secesija Vojvodine.

Zagovaranje secesije kroz autonomaštvo i šovinizam prema srpskom narodu nije nešto što je nepoznato ili novijeg datuma u Vojvodini. Koreni su daleki, ne samo od mađarske okupacije i zločina počinjenih tokom Drugog svetskog rata, već i protivno Ustavu, potvrđivanju Statuta Vojvodine u Skupštini Srbije koji ustvari predstavlja nukleus vojvođanske državnosti. Istoričar Jovan Pein u svojoj knjizi „Velikomađarski kapric“ upozorava na neskrivene želje za odcepljivanjem Vojvodine, odnosno oživljavanje sna o restauraciji neke nove velike habsburške monarhije. Odnosi Srba i Mađara su kroz istoriju imali uspone i padove počev od međusobnih sukoba oko teritorija u 9. veku pa do zajedničke borbe protiv turaka u 15. i 16. veku. Međutim u ratovima protiv turaka 1683/99. srpska milicija je bila u sastavu habsburške evropske vojske, dok je mađarska vojska bila turski saveznik iz čega je proizašao prvi genocid nad srbima 1703/11. koji su izvršili vojnici Ferenca II Rakocija u podunavlju i potisju.

Globalizam, mondijalizam, novi svetski poredak, liberalizam...sve su to eufemizmi za pojam koji predstavlja nevidljiva imperija familije Rotšild

Familija Rotšild ima svoje guvernere, premijere, ministre, nadzornike koji vode računa da se sve odvija po velikom planu.Rotšildi ne umiru, oni samo odlaze u istoriju, a na njihovo mesto neupadljivo dolaze njihovi sinovi i unuci. Sa pozornice je, kako se šuška, otišao stari gazda Jakob, a na njegovo mesto dolazi sin Natan(Natanjel Filip Rotšild, koji nosi ime rodonačelnika engleskih Rotšilda). Teško breme je palo na nejaka pleća mladog naslednika. Natan nije sam. U vođenju imperije pomoći će mu stričevi Evelin i Edmund i ostali članovi engleske familije( Ketrin, Ema, Leopold…), ali i rođaci iz Francuske(David, Eduard…).

Evropsku uniju su stvorili Rotšildi(Šuman, Hazar). EU predstavlja eksploatatora Rusije, koju treba osloboditi balasta Sibira. Za taj posao, Rotšildi su u radni odnos primili Soroša, Berezovskog, Hodorkovskog, Kasparova, Mitale…

Da bi otkrili pozadinu i uzroke ovih zbivanja, neophodno je da zavirimo u mračnu istoriju hazarske dinastije Rotšild, identifikujemo agente, sive kardinale, polakomljene političare, kao i mehanizme njihovog delovanja

Grčka na rasprodaji ...       

Džon Perkins, nekadašnji ekonomista velike bostonske konsultantske firme „Čas T. Mejn“, objavio je 2004. godine autobiografsko delo „Ispovesti ekonomskog ubice“, u kome je objasnio tehniku i svoju ulogu u uništavanju država od strane međunarodnih finansijskih institucija. Perkins je je pre rada u Čas T. Mejnu regrutovan od strane američke obaveštajne organizacije NSA, koja ga je kasnije „prepustila“ toj privatnoj korporaciji, a njegov posao je, kako je u svojoj knjizi naveo, bio uterivanje država u dužničko ropstvo i preuzimanje prirodnih i ljudskih resursa tih zemalja za potrebe američkih korporacija i američke imperijalne politike. Kako je Perkins u svome delu objasnio, kada bi bila identifikovana zemlja trećeg sveta koja je posedovala potrebne resurse,”ekonomske ubice” prerušene u savetnike i slične birokrate bi nastupili sa savetima i nalozima da se ambicijom da se zemlja zaduži kod MMF-a i Svetske banke, pri čemu novac nikada ne bi zapravo odlazio privredi te zemlje, nego velikim korporacijama i realizatorima velikih infrastrukturnih projekata. U tom procesu nekolicina domaćih familija bi ostvarila veliko bogatstvo, dok bi većinu običnih građana te zemlje zaduživanje odvelo u siromaštvo. Zatim bi se, kada se zemlja optereti dugovima koje ne može da vrati, u trenutku dužničke krize, resursi tih zemalja, njihova privreda, ekonomija, izvori vode i mineralni izvori kroz proces privatizacije prepustili korporacijama i privatnim vlasnicima.

Danajska pomoć

Grčka nije zemlja trećeg sveta, ali scenario koji se poslednjih godina odvija u toj zemlji neodoljivo podseća na „šemu“ koju je razotrkio Perkins. Potrebno je napomenuti da je Grčka u poslednjih sto godina bila u ozbiljnim privrednim problemima 1931–1932. godine u vreme svetske ekonomske krize, a da je nakon Drugog svetskog rata dobila najviše sredstava iz Maršalovog plana po glavi stanovnika, što je podstaklo proizvodnju i rast produktivnosti. Međutim, početkom osamdesetih, zaduženost je porasla sa osam na 42 procenta BDP, dok su sadašnji problemi Grčke povezani sa njenom integracijom u EU – članstvo je poboljšalo životni standard, ali je priliv evropskih fondova doprineo stvaranju atmosfere u kojoj su igrnorisani strukturalni ekonomski problemi. Grčki političari su u kontinuitetu bili skloni širenju mreže zaposlenih u javnom sektoru, dok su bogati fondovi EU omogućili ciklično zaduživanje i vraćanje dugova. Međutim, ovog puta račun je stiga na naplatu, i nakon godina nepromišljenog zaduživanja, državnog rasipništva i relativno lagodnog života, Grčka se ponovo nalazi pred kolapsom. I pored preduzetih mera nakon prve dužničke krize, zemlja je ponovo pred bankrotom, dug raste i iznosi više od 340 milijardi evra,dok život običnih građana postaje sve teži. Državna imovina će se uskoro ponuditi na prodaju, dok bogata elita i političari gotovo da nisu ni osetili teret krize i problema.

Kuba je najveće i najzapadnije ostrvo od svih ostrva Velikih Antila. Ima povoljnu stratešku poziciju na ulazu u Meksički zaliv, oko 140km od Floride. Kuba je velika koliko i sva ostala karipska ostrva i na njoj stanuje 1/3 čitavog stanovništva zapadno-indijskih ostrva. Klima je topla i uglavnom kišovita, a uragani su učestali između juna i novembra.
Kuba je poznata po cigarama, posebno markama Havana, Monte Kristo, Kohiba i Partagas, po rumu, od kojih je najpoznatija vrsta Klub Havana (Havana Club). Ako je star bar 7 godina, rum dobija atribut stari (añejo). Rum se proizvodi fermentacijom sirupa šećerne trske.
Poznata je i po kubanskoj muzici i ritmovima, koji su proizvod mešanja mnogih muzičkih žanrova, afričkih, španskih i latinoameričkih, recimo mambo, konga, rumba, ća-ća-ća, son, nueva trova, habanera, danson i mnogi drugi.
Kuba je poznata i po argentinskom revolucionaru Ernestu Gevari, bolje znanom po nadimku Če, koji se sa Fidelom Kastrom borio u Kubanskoj revoluciji, kao i po nacionalnom sportu: bejzbolu. Kubanci se, takođe, ističu odličnim bokserima i atletičarima.
Po površini, Kuba je nešto veća od površine Srbije, a broji oko 11 miliona stanovnika.

O još neotkrivenim tajnama ove čarobne zemlje razgovaramo sa Njenom Ekselencijom gospođom Mercedes Martinez Valdes, ambasadorkom Kube u Srbiji.

Vaša Ekselencijo, koliko dugo ste na poziciji ambasadora Kube u Srbiji i kakvi su Vaši prvi utisci o našoj zemlji?

Uskoro će se navršiti dve godine od kada sam u Srbiji. Moji utisci, koji nakon dve godine nisu više samo prvi utisci, jesu da su Srbi jedan izuzetan narod, veoma gostoljubiv, prijateljski nastrojen, solidaran i patriotski, koji brani svoje želje za boljom budućnošću, suverenitetom, teritorijalnim integritetom i koji ne zaboravlja olako svoju prošlost i istoriju. Takođe, vaša zemlja i država imaju dobre resurse i zavidan geografski položaj, kvalitete koji su budili i još uvek bude zavist mnogih.

Upravo dok se „naši“ državni rukovodioci ubiše da nas ubede, kako mi nemamo ništa sa NATO-om, i da je sva ova NATO sila, sa par gostujućih komandno-štabskih oficira iz „trećih“ zemalja, samo došla u Beograd da bi popili kafu u Interkontinentalu, i normalno da se usput slikaju ispred „meta“ u centru Beograda, koje su tako precizno pogodili, nedavne 1999-te…

…Naše ministarstvo odbrane koje vodi onaj ministar kome je anagram „nato“ ugrađen čak i u prezime, da mu ne spominjem ime, da ne kvarim „fruštuk“ većini građana Srbije (bar onima patriotske orijentacije), upravo nam saopštava, nekako stidljivo i između redova: Da će eto naše vojne snage, u sastavu ojačanog voda od 40 poluodevenih i poluopremljenih vojnika, učestvovati u specijalnoj vežbi NATO trupa iz sastava SAD i Bugarske.

Naravno naše ministarstvo odbrane i dezinformacija nije izdalo „pravilno“ saopštenje, te je samo saopštilo da će ovih dana u Bugarskoj na poligonu Novo Selo učestvovati zajedno sa bugarskim i sa oko 100 američkih vojnika, sa 15 vozila, u vežbi pod nazivom „Crnomorske snage za rotaciju 2011“, koja će trajati dve nedelje, učestvovati i Vojska Srbije.

U stvari, to nije nikakva združena vežba nekih ravnopravnih „partnera“, već je u pitanju NATO trening dril pod komandom američkih marinaca iz namenske jedinice pod nazivom „Crnomorska rotaciona snaga 11“, koji je dizajniran za obuku sadašnjih i budućih NATO članica, iz redova 15 balkanskih i istočnoevropskih zemalja.

Tadić nam uvalio čajnu kobasicu, Vi bananu...

Posle serije tekstova o organizovanom kriminalu u Ministarstvu odbrane Srbije, pod pokroviteljstvom ministra odbrane lično i njegovog pomoćnika i kuma Ilije Pilipovića, Tabloidu se javila grupa starešina sa nekoliko dodatnih, čisto ljudskih (pot)pitanja ministru. Ne očekuju odgovor, ali očekuju poduku kako se u vojsci profesionalno kreči, gletuje i farba (sa svojim materijalom, naravno!), što je, po ministru, bitan preduslov za najavljenu profesionalizaciju vojske

1. Da li Vam je poznato da starešine kupuju čizme, a vojnici nemaju da zamene čizme ili su prepušteni slučaju?

2. Da li Vam je poznato da se vojska i starešine prevoze u autobusima bez grejanja i kamionima sa pocepanim ceradama i po 400 km?

3. Da li ste svesni da je vozni park u Vojsci Srbije star preko 20 godina i da je svako korišćenje tog voznog parka rizik?

4. Ako imate odgovor na prethodna pitanja, iz kojih razloga ste kupili škode superb i druge luksuzne automobile generalima, a ne čizme, autobuse ili kamione za vojsku?

5. Ako jedna škoda superb košta između 15.000 i 20.000 evra, ne mislite li da je standard vojnika, samo na račun jedne škode, mogao drastično da poraste, pa makar samo kupovinom novih čizama?

6. Da li smatrate da ste kupovinom luksuznih automobila generalima, obezbedili njihovu naklonost? Koliko su ti luksuzni automobili uopšte koštali?

7. Koliko su bila stara vozila u kojima su se prethodno vozili generali?

8. Da li smatrate da je bilo racionalno kupovati luksuzne automobile i praviti aeromitinge u vreme ovakve krize?

1. Neshvatljivo je zašto je ministru Dačiću potrebno da građane Srbije laže o okolnostima pod kojima je Mladić uhapšen. Ako smatra da će time dobiti neke političke poene, to i najveći politički diletanti znaju da neće, i da hapšenje bolesnog generala Mladića je samo veliki minus za aktuelnu vlast i njene aktere.

2. Zašto mu je potrebno da izmišlja ono što je odmah lako utvrditi da nije tačno. Navodno – „Kada je policajac ušao u kuću i pitao ga da li je on Ratko Mladić, on je odgovorio: "Svaka čast, našli ste onoga kojeg ste tražili" - naveo je ministar policije. Pa Mladiću juče popodne istražni sudija nije mogao da uzmu izjavu jer čovek nije bio u stanju da govori. Mladićev advokat Šaljić je novinarima ispred Specijalnog suda rekao da je istražni sudija Milan Dilparić pokušao da razgovara sa Mladićem, ali da nije uspeo jer bivši ratni vođa bosanskih Srba nije mogao da komunicira. Istražni sudija čak nije uspeo da uzme ni lične podatke od Mladića, rekao je Šaljić, i dodao da je Mladić više puta pokušao da se obrati tužiocima, posebno zameniku tužioca Brunu Vekariću.
Danas je Mladićev sin sav uzbuđen rekao direktno u TV kamere da je Mladić jako loše, ali sa ih je poznao (sina i svoju suprugu). Čovek koji jedva prepozna svoje najbliže nije sposoban da Dačićevim policajcima čestita što su ga pronašli.

Prošlo je 11 godina od NATO-bombardovanja Srbije. Hiljade mrtvih  i ranjenih, na desetine hiljada porušenih zgrada, domova, fabrika, mostova…  Nepopularna tema za sadašnji režim u Srbiji, koji se iz petnih sila trudi da  nam zapadne „saveznike“ prikaže kao prijatelje koji su nas kasapili zato što  smo mi zaista bili loši, a oni, kao vajni civilizatori i demokrate, bili su  tu da nam ukažu na stranputicu kojom smo krenuli pokušavajući da odbranimo  svoje. Baš kao u Balkanskom špijunu: „Hajde, lepo priznaj da si kriv, pa će  ti Đura oprostiti što te je tukao…“

Čak i šiptarska prodaja srpskih bubrega i srca nije dovoljno  zastupljena na televiziji. Plaše se bedni političari da će im to smanjiti  rejting u narodu, na beskompromisnom evropskom putu Srbije. Ne shvataju  pritom da prećutkivanjem istine o srpskom stradanju. Pitam se kako su srpske režimlije dočekale izveštaj Dika  Martija: mora da im nije bilo lako… Odmah su pozvali marketinšku agenciju,  koja ih je posle par dana obavestila da im taj 
izveštaj i popularizacija te  teme u srpskom društvu, u predizbornoj godini, ne ide na ruku…

Pre par nedelja gost kod Olje Bećković bila je hrvatska  spisateljica Vedrana Rudan, koja je na kraju emisije, na pitanje šta je njen  najjači utisak a nije na listi (zanimljivo, nije na listi), odgovorila:
„Pa moj utisak je to što se u Srbiji, koliko čujem, vidim i  čitam, uopće ne priča o tome koliko umire godišnje Srba od raka nakon  bombardiranja Srbije i Kosova, osiromašenim uranom od strane Amerikanaca.  Postoje kod vas istraživanja, to su učinili beogradski veterinari da, od kad  ste bombardirani, umire 7 puta više pasa nego prije rata. Dakle, u Srbiji  postoji podatak koliko umire pasa više nego prije rata, ali ne postoji  podatak koliko od raka umire Srba više nego prije rata, iako umirete u  zastrašujućim brojkama. To bi bio jedan od mojih predloga, da se to u Srbiji  konačno stavi na dnevni red i da se možda komentira jedan cinični potez,  odmah nakon bombardiranja, gospođe Lin Montgomeri - tu sliku možete sigurno  naći negde u arhivi - gdje je ona sebi na krilo, dakle, na svoje američko  krilo posjela srpsko dijete, ćelavo od leukemije i od kemoterapije, i tražila  od Srba da pomognu u njegovom liječenju. Dakle, takav jedan sramotni

Hrvati ostavili mnogobrojne komentare na raznim forumima i sajtu Pressa u kojima obećavaju Srbima „dobar provod uz izlete u Jasenovac", „povoljan smeštaj i batine gratis"... Oprezno - Sagovornici Pressa ističu da je nedavni napad na Beograđanina u Dubrovniku samo početak niza incidenata koji slede...

Nedavni napad na Beograđanina Milana S. u Dubrovniku, u kojem je jedan Hrvat pokušao da mu zapali automobil, a zatim mu razbio stakla, biće samo jedan u nizu koji će se dešavati ove letnje sezone na hrvatskom primorju, upozoravaju sagovornici Pressa.

Srbi dežurni krivci

Politički analitičar Branko Radun ističe da se ovakve neprijatnosti ne mogu smatrati izolovanim incidentom, već naprotiv, ponovnim buđenjem nacionalizma kod Hrvata.

- U Hrvatskoj je nakon izricanja presude Anti Gotovini nastao novi talas šovinizma usmeren protiv Srba kao „dežurnih krivaca". Vrlo je verovatno da će biti još više incidenata sa našim turistima u Hrvatskoj. Mnogi koji su možda planirali da letuju na hrvatskom primorju predomisliće se zbog nedavnih događaja. Takve stvari se nikada nisu dešavale u Srbiji. Hrvatsko-srpski odnosi mogu se definisati kao sado-mazohizam - napominje Radun.

Impresivna biografija Mercedes Martinez Valdes, kubanske ambasadorke u Beogradu, govori o tome koliko dug put mora da se pređe na Kubi pre nego što se steknu kvalifikacije za ambasadora svoje zemlje. Ova šarmantna žena imponuje svojom energijom i optimizmom, a pri tome ne krije emocije koje je i u politici nepogrešivo vode ka pravim izborima. A kakvi su to izbori otkrivamo u ovom intervjuu…

Prijatno smo iznenađeni što ste već nakon šest meseci boravka u Srbiji uspostavili značajne kontakte sa prijateljima Kube. Jedan od njih je bio i profesor Mihailo Marković.
Drago mi je što sam imala čast da upoznam Mihajla Markovića, koga izuzetno cenim kao naučnika i filozofa, kao porodičnog čoveka, dobrog prijatelja i velikog poštovaoca kubanske revolucije i kubanskog naroda. U ime ambasade i u svoje lično ime išla sam na poslednji ispraćaj čoveka koji je imao velike zasluge u nastajanju i razvitku socijalističke misli i jasne i lucidne ideje. I ovom prilikom želim da mu odam počast, prisećajući se reči Hose Martija: „sećanje čini čast“.