Odbrana SSSR-a za Trockog je od prvog dana nakon Oktobarske revolucije pa sve do njegove smrti istorijski imperativ klasne borbe svetskog proletarijata. Jednako kao i odbrana svih socijalnih i političkih tekovina svetskog proletarijata i odbrana oslobodilačkih antiimperijalističkih pokreta porobljenih zemalja.

Za ruske marksiste, Oktobarska revolucija uvek je bila deo svetske proleterske revolucije i njen razvoj i sudbinu smatrali su u potpunosti zavisnom od razvoja i sudbina svetske revolucije i tumačili su ih isključivo u kontekstu svetske klasne borbe. O „socijalizmu u jednoj zasebnoj zemlji“ i „miroljubivoj koegzistenciji“ – formulama kontrarevolucionarnog pakta staljinističke birokratije sa svetskom imperijalističkom buržoazijom – u boljševičkoj partiji nije bilo, niti je i moglo biti, ni reči pre 1926. godine, odnosno pre političke ofanzive staljinističke termidorske reakcije u izolovanoj i građanskim ratom iznurenoj radničkoj državi.

Za boljševike isto tako nije bilo nikakve sumnje da su oni pobedili u ratu protiv unutrašnje buržoaske kontrarevolucije i protiv vojne intervencije 14 buržoaskih država ne samo snagama radničke i seljačke Crvene armije, nego pre svega snagom revolucionarne mobilizacije evropskog i svetskog proletarijata, proleterske revolucionarne mobilizacije koja je podsekla krila inostranoj vojnoj intervenciji provi Sovjetskog Saveza. Lav Trocki je i u tom ratu bio glavni organizator, strateg i idejni inspirator Crvene armije, a u isto vreme i neumorni graditelj Komunističke internacionale – svetske partije socijalističke revolucije. Odmah posle građanskog rata on je, uz bolesnog Lenjina, glavni vođa odlučne borbe protiv prvih birokratskih deformacija mlade sovjetske države i Komunističke partije.

Do 1933. godine, strategije leve opozicije, frakcije boljševika-leninjista, uprkos svim represijama i progonima kojima je bila izložena od strane staljinističke termidorske reakcije, bila je strategija lojalne opozicije unutar sovjetske države i partije, opozicije usmerene na pridobijanje većine mirnim i legalnim sredstvima i reformističkim metodima unutar boljševičke partije i sovjetske države pri narednoj revolucionarnoj mobilizaciji i prvoj značajnoj pobedi svetskog proletarijata, pre svega proletarijata zapadne Evrope.

INRERVIJU - Dejan Lučić: „Novi svetski poredak“ kreće na Vojvodinu

Kada su novembra 1918. u Novom Sadu srpski predstavnici proglasili ujedinjenje Srpske Vojvodine sa Srbijom, verovali su da se ona više nikada neće vratiti u okvire Austrougarske... Prevarili su se. Ti Srbi, koji su se borili za ujedinjenje su u međuvremenu nestali, bilo u ratu od 1941. do 1945., ili u ustaškim logorima, masovnim grobnicama... Iza njih su ostali nedostojni naslednici, bez identiteta i moralnog integriteta. Oni su nulifikovali sav trud i žrtve koji su podneli Đorđe Stratimirović, Stevan Šupljikac, Svetozar Miletić, Jaša Tomić, Pupin i svi ostali čestiti Srbi kojima se danas zatire svaki trag... Iz Srpske Vojvodine je najpre odstranjena Baranja, a Ustavom iz 1974. je iskopana „grobnica“ u koju se Srbi guraju uspavani i potpuno anestezirani... Dok Srbi spavaju, Srem, Banat i Bačka bi uskoro mogli da budu „srpski usedi“!

Najstrašniji košmar bi uskoro mogao postati java – secesija Vojvodine u krvi! Najavljivani dolazak Efraima Zurofa je zapravo zvuk ratnih doboša. Odvajanje severne srpske pokrajine se sprovodi sistematično - na političkom, ekonomskom, obrazovnom, kulturnom i informativnom nivou. Secesionistički punktovi se nalaze u svim važnijim institucijama i ustanovama Vojvodine. Režija je izvan Srbije, a  podrška se daje i iz Beograda. Dok se na jednoj strani forsira priča o Vojvodini kao „naprednoj srpskoj ali i evropskoj regiji“, na drugoj strani se priprema „vojvođanski pasoš“. Narod je zbunjen ali i željan boljeg života koji mu se permanentno obećava, kako će ga imati tek kad se Vojvodina „oslobodi Beograda“, kako to kažu zagovornici nezavisnosti! Da li je na pomolu potpuna revizija „Trijanonskog sporazuma“, i da li se tome može stati na put?

Vojvodina je nova meta „Novog svetskog poretka“ koji je drugo ime za „Kraljevstvo Hazara“, kako se i zove novo kapitalno delo ovog ozbiljnog autora!

- Gospodine Lučiću, nova meta je Vojvodina i kao razlog za početak rata izabran je Jaša Tomić, borac za ujedinjenje Srba...

            - Da, mrtvog Jašu Tomića napada živi Hazar... No, to je ipak atentat! Čovek koji to radi krije se iza imena Vizentala, i to je neki pion po imenu Efraim Zurof... Beznačajan lik kome se ovde u Vojvodini pridaje značaj! On nije uhvatio ni jednog ozbiljnog nacistu... Folirant koji jaše na slavi čestitog Vizentala.

Postoji jedna karakteristika američke imperije koja je istovremeno zanimljiva i zastrašujuća. To je virtuelni svet u kom žive njeni rukovodioci, ubeđeni da se realnost prilagođava njihovim željama i porivima. Radi se o istom medijsko-marketinškom svetu u kojem žive žutokrate i nevladnici (ne vladine organizacije) - što ne treba da čudi, budući da su oni tek služinčad Imperije, pa je sasvim prirodno da imitiraju gospodare.

Sada već davne 2004, novinar Njujork Tajmsa Ron Saskind je radio reportažu o Beloj kući Buša II, kada mu je jedan neimenovani funkcioner (posle se pričalo da je to bio Bušov šef kabineta, Karl Rouv) sa prezirom objasnio da novinari pripadaju „zajednici zasnovanoj na stvarnosti“:

„Mi smo sada Američka imperija; svojim delovanjem stvaramo vlastitu stvarnost. I dok vi tu stvarnost izučavate – pa i pronicljivo, neka vam bude – mi ćemo ponovo delovati, stvarajući i druge nove realnosti, koje takođe možete da izučavate, i tako će se stvari razvrstati. Mi smo protagonisti istorije... a vama, svima vama,preostaje samo sa proučavate ono što činimo.“

Premda je Bušu II mandat istekao pre gotovo četiri godine, nema naznaka da je s njim otišao i ovaj pogled na svet. Naprotiv. Dokaz za to je i nedavni pokušaj aktuelnog Imperatora da izbegne nadzor Kongresa nad pustolovinom u Libiji, time što ju je nazvao „kinetičkom vojnom akcijom“. U prevodu sa birokratskog na običan engleski, to znači baš ono što Obamina ekipa tvrdi da ne znači: rat.

Prehodni Imperator je 2005. najavio kampanju sa ciljem širenja „slobode“ u svaki kutak planete, čime bi se razgorela „vatra u ljudskom razumu“. Beše to fraza ravno iz Dostojevskog, preko Bilingtona, kojom se prizivala revolucionarna groznica. Dotad se već desio prvi talas takozvanih „obojenih revolucija“, među kojima su se isticale one u Tbilisiju i Kijevu. Ipak, nakon što je nekoliko takvih kontra-revolucija propalo, čitav se taj projekat činio jednako potrošenim koliko i laži o iračkom oružju za masovno uništavanje. Onda je pristigla peščana oluja, ili u žargonu Američka imperijalnih komentatora - „Arapsko proleće“.

Nastanak modernih olimpijskih igara

Moderni olimpizam nastao je kao poseban (ne i zaseban) i relativno celovit duhovni pokret krajem XIX veka. Njegova priroda uslovljena je prirodom kapitalističkog društva, kao što je priroda antičkog olimpizma bila uslovljena prirodom helenskog robovlasničkog društva. Moderna olimpijska filozofija, olimpijski pokret, kao i sama praksa modernog olimpizma, nemaju izvorište u Kubertenovoj olimpijskoj misli: svi bitni elementi olimpizma bili su stvoreni pre nego što je Kuberten inicirao organizovanje olimpijskih igara kao međunarodnog sportskog takmičenja i proglasio olimpizam za najvišu i jedinu pravu religiju.

Olimpijski pokret nije nastao na temelju razvoja sporta, već pod uticajem duhovne klime koja je vladala u Zapadnoj Evropi u drugoj polovini XIX veka koja je rezultat više faktora. Reč je, pre svega, o industrijskoj revoluciji, koja je započela u XVIII veku da bi svoj puni razvoj doživela krajem XIX veka, koja je bila osnov za izgradnju mita o "neograničenim mogućnostima razvoja nauke i tehnike" na kome se zasniva olimpijski "progres" - čija je bit izražena u poznatoj maksimi citius, altius, fortius. Zatim, o razvoju monopolističkog kapitalizma i institucionalizovanju novih centara ekonomske i političke moći koji nastoje da čitavo društvo zauvek podrede ostvarivanju svojih interesa. Na udaru su se našle demokratske institucije, koje su nastale kao rezultat političke borbe naprednog građanstva i radništva, i u tom kontekstu sve veći značaj dobija stvaranje novog totalitarnog mehanizma vlasti koji će biti ekskluzivno političko sredstvo u rukama buržoazije. Nova bogataška "elita" teži da stvori takvu univerzalnu i globalnu ideologiju koja će da sledi progresistički duh novog vremena i koja će po svojoj prirodi biti analogna onoj koju je imala aristokratija u srednjem veku u vidu hrišćanstva. Radi se o nastojanju da se ukloni emancipatorsko nasleđe antike, hrišćanstva, renesanse, prosvetiteljstva i Francuske građanske revolucije, da se "koriguje" liberalistička doktrina, da se zatre socijalistička (komunistička) ideja i da se uspostavi neposredna duhovna dominacija buržoazije nad sve brojnijim i klasno svesnijim radništvom. Sport, kao otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva kapitalističko društvo u "čistom" obliku („čovek je čoveku vuk“ i „borba svih protiv svih“), postaje idealno sredstvo za militarizovanje vladajuće klase i za pacifikovanje (depolitizovanje) radništva i njegovu duhovnu integraciju u vladajući poredak. Institucionalizovanjem sporta, krajem XIX veka, stvoren je mehanizam koji će postati glavna "ideološka policijska snaga" (Hoč/Hoch) buržoazije za "uspostavljanje reda u glavama ljudi" (Kuberten) uništavanjem njihove kritičko-menjalačke svesti i stvaranjem karaktera lojalnog i upotrebljivog građanina.

„Spremni smo da preuzmemo odgovornost za formiranje nove vlade“. Ova rečenica se proteklih meseci veoma često ponavljala u nastupima političara. Iako iza ove lepo upakovane formulacije stoji jasna poruka – želimo da budemo vlast, niko to ne želi javno i otvoreno da kaže jer cene da nije popularno. Tako se naivnom slušaocu može učiniti da, zapravo, nijedna stranka u Srbiji ne želi vlast, već eto, ako niko neće, oni će „preuzeti odgovornost“ za građane.

Sporno je, međutim, da kada dođe na red da se ta odgovornost propita zakonski, onda se govori o „političkoj hajci“ i „montiranim procesima“, kojih, istini za volju, u Srbiji i danas ima.
Međutim, primećuje li iko da proteklih godina u Srbiji politički govor dobija sve više prijemčivih i milozvučnih formulacija, kojima se ne govori ono što se misli, ali koje zvuče ozbiljno i lepo? Ili, da budemo konkretniji i da pređemo na rečnik koji podrazumeva otvorenu i preciznu komunikaciju: da li iko primećuje da nas godinama prave, blago rečeno – neukima i glupima?! I to se ne radi samo u izbornoj kampanji, već stalno. Evo nekoliko primera...
Nedavno je objavljena vest da će Železara u Smederevu (čija prodaja američkom Ju-Es-Stilu 2003. godine za 23,5 miliona dolara, prema mišljenju brojnih stručnjaka, predstavlja jednu od najupitnijih i kontroverznih privatizacija u Srbiji) prestati sa proizvodnjom i da će biti ugašena do daljeg.
Predstavnici sindikata su se pobunili, a nadležni ministar iz tehničke vlade – Nebojša Ćirić, isprva je rekao da on nema takvu informaciju, pa je kroz dva-tri dana saznao da je ipak ima, i da je to moguće. Na kraju, posle nekoliko sastanaka predstavnika tehničke vlade i sindikata dogovoreno je da će Železara biti „na tihom hodu“ do septembra.
Taj „tihi hod“, zapravo, znači ono što je inače obelodanjeno javnosti - da Železara neće proizvoditi ništa u narednom periodu. Umesto da se jasno kaže da Železara u Smederevu prestaje sa radom, što je činjenica, upotrebljena je ta mnogo mekša i lepša formulacija o „tihom hodu“. Pri tome, predstavnici i iz odlazeće i iz dolazeće vlade rekli su da će biti „prevaziđeni problemi“ sa zaradama za zaposlene u Železari, te da će isplata biti nastavljena. Sve je to naišlo na odobravanje, kako sindikata, tako i javnosti.

Vedra rezignacija koja je, nakon sloma socijalističkog sistema u Istočnoj Evropi posle 1989. godine, obeležila duhovnu klimu u oblasti političke teorije, traži svoje opravdanje i uporište u mitu o kraju ideologije, mitu koji je istovremeno trijumfalistički i defetistički, i koji, stoga, parališe kritičko suočavanje sa istorijskom realnošću. Koncepcije koje operišu s idejom o "kraju ideologije", postavljene na sličnim temeljima kao one koje su razvijane sredinom pedesetih godina XX veka, računaju da je oportuno predviđati buržoaskom poretku perspektive nesmanjene ekonomske efikasnosti, zamiranja klasnih antagonizama, i jačanja pretpostavki za dalji neometan razvoj "globalizacijskih" tredova. Otuda se sve "velike naracije", bilo da je reč o utopiji, ideologiji ili, čak, o istoriji, mogu (još jednom) poslati "u penziju", kako bi oslobodile pozornicu za bezbrižnu igru letargičnog "postpolitičkog" konsenzusa, koji funkcioniše uz pomoć proste marketinške manipulacije. Idilu ovakve eshatologije pokvariće jednostavno saznanje da za ideologiju važi ono što se nekada govorilo za đavola - njeno najveće lukavstvo je u tome da pobudi veru u svoje nepostojanje.

Bez obzira na to što znamo da je upravo jedan od učinaka ideologije praktično poricanje putem ideologije ideološkog karaktera ideologije (zbog čega se najčešće dešava da oni koji su u ideologiji, kao po definiciji, veruju da su izvan nje), zanimljivo je posmatrati kako se u novoj istorijskoj konfiguraciji globalnog poretka moći (i znanja) nastoji da se naprosto izbriše ili "ukine" mesto koje pripada ideologiji. Opušteni liberalni pragmatičari priklanjaju se postmodernističkoj amneziji, pod čijim dejstvom se promišljanje problema ideologije doživljava kao jedna od neprihvatljivih manifestacija "centrizma", "univerzalnosti" ili "totalizacije". Zato se pojam ideologije šalje u prašnjavu tamu arhiva, gde će zajedno sa njim završiti i svi "veliki emancipatorski diskursi".

Objavljeno u : Praxis 1969 , 1-2

I

Savremenost Marxovih ideja se danas najčešće dokazuje time što je marksizam postao vladajuća, oficijelna ideologija ogromnog dela savremenog sveta i što, samim time, presudno utiče na kretanja savremenog sveta. 

Međutim, savremena istorijska kretanja pokazuju da je upravo zbog toga marksizam postao veoma ambivalentan pojam, jer se na Marxa podjednako pozivaju najprogresivniji i najrevolucionarniji ljudi, kao i najkonzervativniji ljudi i najkonzervativnije snage savremenog sveta. Staljinizam je, u ime Marxa i marksizma, počinio najnehumanija dela. Nema sumnje da sam Marx ne bi nikad pristao da bude zastava bilo kakve nehumanosti. Kad se konzervativne sile pozivaju na Marxa, to je dakle, flagrantna zloupotreba njegovog imena i dela. Zbog toga je borba protiv takvih zloupotreba conditio sine qua non (uslov bez koga nema) afirmacije Marxovih ideja i renesanse marksizma. Svaka iluzija da je moguće idejno i političko jedinstvo svih koji se pozivaju na Marxa ide u red velikih zabluda koje nanose najveću štetu Marxovim idejama i marksizmu. 

II

Nema sumnje da su socijalističke revolucije afirmisale marksizam. Međutim, sam Marx je najbolje znao i isticao da se teorija ostvaruje u jednom narodu samo onoliko koliko je ona sama (teorija) ostvarenje njegovih potreba i da nije dovoljno da ideja stremi ostvarenju, već da i sama društvena stvarnost mora da stremi ideji. Marxova fundamentalna ideja je: humano, čovečno društvo. (Deset teza o Feuerbachu). U političkom društvu humanost se proklamuje na recima, a na delu se negira. Zbog toga je Marx isticao da politička emancipacija (revolucija), ma koliko značila napredak, nije ništa drugo nego »poslednji oblik ljudske emancipacije u granicamadosadašnjeg poretka u svetu«, tj. klasnog društva u kome se čovek nikad ne može uzdići na čovečnu visinu. Ukoliko socijalističke revolucije ostaju samo napolitičkom nivou, javlja se takozvani »raskorak između reči i dela« koji nije ništa drugo nego stanje u kome socijalizam ostaje samo reč, a ekonomija i država postaju delo, tj. stanje u kome emancipacija ostaje u granicama dosadašnjeg poretka u svetu - građanskog društva. Razdvajanje političke i socijalne (čovečne) emancipacije pokazuje se kao tipična ideologija socijalističke birokratije.

Od 26. januara 2011. u Siriji traje pobuna protiv vlasti Bašara el Asada koji je u svetskoj javnosti prokazan faktički kao zločinac koji teroriše sopstveni narod (ova formulacija se često može čuti u stranim medijima). Prema izveštajima koje šalju kako zvanični sirijski izvori, tako i međunarodni, sukob svakim danom postaje sve oštriji, sa sve većim brojem žrtava. Nezvanično se procenjuje da je do sada poginulo preko 12.000 ljudi. Nedavno obaranje turskog aviona nedaleko od sirijske obale dodatno je zaoštrilo situaciju i preti da izazove i reakciju NATO.

Zašto bi dešavanja u Siriji mogla da budu posebno zanimljiva za Srbiju i srpsku javnost? Zbog toga što čitava priča oko Sirije, i medijska i politička, neodoljivo podseća na scenario koji je primenjen na ovim prostorima, prema bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, tokom devedesetih.

Već nedeljama vodeći svetski mediji, koji svoja sedišta imaju na Zapadu, intenzivno izveštavaju o sukobu u Siriji. Način na koji se o tamošnjim događajima govori u medijima, veoma liči na način na koji se devedesetih izveštavalo sa Balkana. Sa jedne strane govori se o sirijskom režimu koji je nedemokratski, totalitaran, čije zvanične i nezvanične-paravojne snage čine zločine nad nevinim civilima tako što granatiraju civilno stanovništvo i ubijaju nevine, a sa druge strane su civilno stanovništvo i pobunjenički borci.

Smrt je u Srbiji dobila oblike najstrašnije epidemije-ljudi je sve manje, politike sve više...

Narod je jadan, umire go i gladan

Zastrašujućom brzinom Srbija doslovno izumire. Na svakih dvadeset sahrana dolazi jedno rođenje. Gradovi su prepuni očaja i besposlice. Preko sedamdeset odsto sela u Srbiji nema više od pet stanovnika, ili ih uopšte nema! Prosečna starost preostalog seoskog stanovništva je preko 60 godina. Prošle godine u Srbiji je urađeno oko 198.000 abortusa, a za poslednjih dvadeset godina više od dva miliona. Država podstiče taj masakr. Srbija je jedina evropska zemlja u kojoj je zakonom dozvoljeno da devojčica od 16 godina može da se opredeli za abortus bez saglasnosti roditelja. To ima za posledicu trajni sterilitet pa tako preko 200.000 parova u Srbiji danas ne može da ima decu. Za skoro deset godina koliko je u Srbiji surovo vladao bivši predsednik Boris Tadić, trajala je jedna kolektivna tragedija duha koje je i dovelo do novih masovnih oboljenja uzrokovanih opštom bedom i beznađem. Ali, uprkos tome, on se ovih dana ponovo javlja kao spasitelj prezrenih koje mori i glad i žeđ i bolest...

Nikola Vlahović

Smrt je, kako reče rodonačelnik slavne grobarske familije Topalović, jedini siguran posao. Sudeći po tome kakva je sadašnjost i kakva će biti budućnost, u Srbiji će toga posla biti sve više. Jer, na žalost, već godinama pravi grobari srpskog naroda nisu u kapelama nego u državnim ustanovama. Njihovom bezumnom politikom, stopa smrtnosti prerasla je stopu takozvanog prirodnog priraštaja pa je Srbija danas vodeća u Evropi, ali samo po broju novih grobnica, pa je tako "nadjačala" čak i Rumuniju, Albaniju, Bugarsku i Makedoniju koji spadaju u ovo društvo sa dna. Na čelu sa Srbijom, prema istraživanju Evropskog parlamenta, sve ove komšijske zemlje imaju zajedničku nesreću da im umire najviše novorođenčadi na kontinentu.Takođe, samo u Srbiji "reproduktivno spremna žena" rađa prosečno 0.88 dece, što će reći, jedno ili nijedno, i po ovoj progresiji Srba u Srbiji će uskoro biti manje nego što ih ima dijaspori. Tačnije, biće svedeni na manje od četiri miliona preživelih u opštem pomoru koje su im priredile unutrašnje diktature.

Nastavlja se divljanje okupatora na KiM, uz upotrebu bojeve municije, pobesneli Amerikanci i njihovi vazali svoje frustracije i mentalnu zaostalost leče na Srbima. Za to vreme, službenici zapadnog kapitala u Beogradu ponašaju se kao da su vlada Teksasa i da treba da pomognu svojim vojnicima u likvidaciji neposlušnih Srba. Nedostaje samo još konc. logor pa da slika bude kompletna.

Sledi izveštaj - http://www.vostok.rs/ 

Okupatorske snage	"DEMOKRATIJA"	Oni kojih se režim odrekao	Boja "demokratije"
httpv://youtu.be/7LVn0YH7Yd4

 Lako je pucati na goloruk narod .... 

i ostala bratija u službi zapada * ...

Ne ulazeći u raspravu čije je delo internet sajt Vikiliks, da li je to još jedno čedo CIE, ili su majstori nove tehnologije „provalili“ u strogo čuvane tajne jednog dela američkog Ministarstva inostranih poslova (State Department), i pružili priliku radoznalom svetu da čita zanimljivo štivo, smatram da je sadržaj objavljenih dokumenata veoma dobar izvor za razjašnjenje savremenih događaja, barem kada su Srbija i mi Srbi u pitanju. Njihova posebna vrednost dobija na značaju činjenicom da američko Ministarstvo inostranih poslova nije demantovalo verodostojnost i autentičnost. Za nas Srbe su još značajniji sadržaj jer nijedna ličnost koja se pominje u dve-tri hiljade depeša u kojima je Srbija pomenuta u određenom kontekstu nije osporila istinitost svojih reči napisanih i objavljenih u izveštajima!

Imajući u vidu da su to dokumenti sa potpisima čelnika Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu o, prvenstveno političkim, aktivnostima njenih diplomatskih službenika u našoj sredini, njima se može pokloniti visoko poverenje i oni se mogu tretirati kao veoma bitni izvori za objašnjenje brojnih događaja, to jest procesa od kojih mnogi još nisu završeni. Dokumenti, međutim, neće omogućiti sklapanje potpune slike naše bliske prošlosti jer ne znamo šta su druge, takođe diplomatske, zajednice, britanska ili nemačka na primer, radile na istom poslu. Bez obzira na to, dokumenta su nezaobilazna u razjašnjavaju i poimanju pojedinih procesa kao i da posluže kao osnova za predviđanje kraja tih procesa, u prvom redu okončanja rešavanja srpskog nacionalnog pitanja na prostoru nekadašnje Jugoslavije. To pitanje je za američku politiku na Balkanu već gotovo dve decenije veoma važno i u okvirima njihove globalne politike, koja podrazumeva i napad na interesnu zonu i delovanje Rusije u objedinjavanju pravoslavnog prostora i uticaja faktora koji su protiv ekspanzije NATO-a.