Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4Šta donosi današnja svetska ekonomska kriza?
Aktuelna svetska ekonomska kriza, nema nikakve sumnje, predstavlja klasičnu krizu kapitalističke hiperprodukcije. U pitanju je masa robnog sveta koga je sve teže realizovati. Ranije narušena raspodela sada je do kraja otvorila vrata krajnje apsurdnim situacijama u kojoj cene hrane padaju pored milijarde gladnih ljudi. Tehnološke spravice se, zato, mogu nabaviti po sve jeftinijim ali, paradoksalno, i sve nanje pristupačnim cenama, jer ni za takvu robu nema sposobne tražnje. Kako bi je i bilo kada se, bar prema zvaničnim brojkama, računa sa preko 210 miliona nezaposlenih radnika!
Cena finansijskog kapitala je podignuta na enormne visine, dok se njegov proizvodni stok jedva može reprodukovati. Liberalizacija kretanja kapitala koja je zahvatila čitav svet omogućila je dotada siromašnim državama ulazak u «svetsku ligu konkurencije» ali se i vratila kao bumerang najrazvijenijim kapitalističkim ekonomijama, koje su prisiljene otpuštati sve veće mase sopstvenih radnika koje ne mogu produktivno zaposliti. To su evidentni «potencijali» savremenog kapitalizma!
U pitanju je, pre svega, strukturna kriza kapitalističkog sistema koja se ogleda u sve većim bilansnim neravnotežama, bilo na mikro ili makro planu. Ceh podjednako plaćaju države ali i njihove najdragocenije kompanije. Rasturaju se čitava korporativna carstva a teške udarce na globalnom planu primaju čitavi industrijski, među njima i najelitniji tehnološki sektori. Najžešće je pogođena automobilska industrija gde je zaposlen svaki deseti radnik sveta. Prenaduvani finansijski sektor koji je ovaj put za razliku od ranijih slučajeva bio okidač globalne ekonomske krize, koja preti da pređe i u globalnu anarhiju, platio je prošle jeseni ceh sa preko 30 hiljada milijardi dolara izgubljenog kapitala.
Najteže su, međutim, pogođeni najsiromašniji i najneobezbeđeniji slojevi, stari, usamljeni, bolesni, žene, mladi i nezaposleni. Država nudi nedovoljnu i neadekvatnu pomoć reklamirajući sopstvene postupke. Čitav koncept, odnosno filozofija ( shvatanje ) života određeno kapitalističkim načinom proizvodnje, gde je čovek samo ekonomska životinja koja služi jedinom božanstvu, profitu, doživljava pred našim i očima celog sveta spektakularan slom i dokazuje nemogućnost dalje reprodukcije društva utemeljenog na ogromnim imovinskim razlikama i temeljnoj pocepanosti socijalnih slojeva po nizu osnova.
Takva kriza podstiče političke i ideološke podele, a kao krajnji momenat cepa i samo nacionalno jedinstvo. U takvom vrtlogu Jugoslavija je nestala a bila je tek samo jedan, doduše, klasičan primer iza koga slede drugi, još krvaviji i razorniji. Upravo smo svedoci takvih dešavanja. Današnjem svetu zaista preti ne samo ekonomska već i sveopšta društvena apokalipsa. Njeni režiseri su isti oni koji su do pre samo neku godinu gotovo religiozno propovedali čari nesputanog kapitalizma sa čije platforme stepenice vode pravo u zemaljski raj. Za divno čudo, a u stvari skoro zakonomerno, poverovali su im dojučerašnji brižnici, vernici i zarobljenici otrcanih staljinističkih, brozovskih i kakvih sve još ne «komunističkih dogmi». Bili su to tek pravoverni ali i dobro skriveni obožavaoci novostasalog kapitalizma i njegovih čudovišnih «atrakcija», koje se brzo pretvaraju u krajnje infantilnu obmanu. Onakvu istu kakvu su nam decenijama unazad poturali na ovim ili nekim drugim prostorima baš ti spomenuti prononsori.
(Raz)očaranja mladih
Veliki deo mladog sveta, skoro da je bilo prirodno, posle «ortodoksnih crvenih nebuloza», koje nisu imale ništa sa slobodnim socijalističkim i komunističkim opredeljenjem, opredelio se za obećanja novog jevanđelja. Doživeo je, danas vidimo, novo, neki kažu još strašnije «libertersko vaskrsenje». Njega obilato raznose nekadašnji crveni ideološki sveštenici, sada presvučeni u crne mantije, prepodobni brozovsski ideolozi, umetnuti u pozlaćene neodemokratske okvire i direktori iz socijalističkih vremena, zavaljeni u zategnute fotelje menadžera filijala najuglednijih stranih kompanija.
Oni kojima se smučila ovakva domaća scenografija pobegli su, na svoju sreću ili nesreću, glavom bez obzira na daleke i što dalje zemlje i kontinente. A baš ta naša generacija mladih sada je shvatila, tamo daleko, da je i taj, do nedavno uzdizan u nebo kao konačno pronađeni sistem najoptimalnijeg društvenog ustrojstva, neoliberalni kapitalizam, suočen sa neizbežnim truljenjem i posvemašnjom propašću. Odjeke svog neraspoloženja, međutim, još uvek uvijaju u jedva skrivenu kritiku onoga na šta su nabasali ili onoga za čim su u krajnjoj liniji i žudeli. Dubina njihovih iluzija jednaka je površnosti njihovih očekivanja.
(Bez)izlaz
Prinuđen da obnavlja sopstvene potencijale građanski svet i kapitalistički sistem nisu više u stanju pokrenuti dosadašnju masu raspoloživog živog rada a kamoli generacije sve obrazovanijeg mladog sveta. Za nabujalu mladost egzistencijalne a kamoli neke druge perspektive u takvom okruženju jednostavno nema. Radikalan izraz reagovanja na takvo stanje smo videli u demonstracijama grčkih studenata koje su ovi na ulicama Atine nedeljama priređivali pred Novu godinu. Tada je drhtala i sva evropska vladajuća klasa kao i njeni politički predstavnici. Propast sistema koji se jesenas žestoko zaljuljao odložen je masivnim injekcijama kapitala ali to je samo kratak predah neizbežnog i posvemašnjeg kraha neodrživog sistema obmana i iluzija.
Dobijen je, međutim dragocen vremenski predah i to je bez sumnje bitka koju je strana vladajućih privremeno dobila. Socijalizovane su ogromne privatne banke, sami biseri vladajućeg poretka. To je rešenje bez perspektive jer takve institucije nisu skrojene prema zahtevima širokog kruga ljudi. Njih može pokrenuti jedino novo znanje, oporavljeni moral i nemilosrdno iskorenjivanje zloupotreba, svojestvenih, inače, starim recepturama i kadrovima. Nema iskrenijeg priznanja da je kapital izgubio poslednji rezon svog postojanja od pređašnjeg zahteva za podržavljenjem. To se pogrešno naziva nacionalizacijom jer se takvi zahvati ne izvode u korist širokih narodnih slojeva. Rat, međutim, ne može biti dobijen bez svesnih snaga društva koje se u narednom periodu moraju što pre organizovati kako bi tek tada počele da se osvajaju, doduše, okrnjene ali još uvek postojeće pozicije vladajućih režima.
Uopšte ne bi trebalo sumnjati da ćemo u narednom periodu prisustvovati velikim događajima gde će se odlučivati o osvajanju društvenih centara moći i preraspodeli društvenog uticaja. Kakve će oblike ti događaji dobiti zavisiće od organizovane snage i spremnosti najpogođenijih slojeva da se suprotstave nastojanjima za očuvanjem prevaziđenih pozicija. Samo od dinamike odvijanja krize zavisiće u kojoj će meri njom biti zahvaćeni i slojevi koji su tek privremeno opomenuti. A to je tzv. «srednja klasa» koja i najviše prianja na iluzije o zaštiti od strane države. Izrazit primer razbijanja takve iluzije predstavljaju demonstracije samih polcajaca u Grčkoj. Onih istih koji su do pre neki dan ulazili u okršaje sa gnevnom omladinom zarad svojih poslodavaca, same države. Bez sumnje oni i njima slični kao i njihove iluzije sada su na redu da se menjaju.
Kakva je situacija u Srbiji?
Pošto je najveći deo bankarskog sistema prepušten stranim institucijama realno je očekivati povlačenja njegovog inicijalnog ali i kapitala kao i profita ostvarenog u Srbiji u matične zemlje. Neminovan rezultat toga je zamiranje kreditiranja domaće privrede i potom enormni skok kamatnih stopa koje su ionako na zavidnim visinama. Druga posledica je stropoštavanje vrednosti domaće valute i nemogućnost odbrane kursa dinara. Sledi galopirajuća inflacija.
Pošto je više od 60 odsto srpske privrede u stranim rukama doći će do gašenja ili smanjenja obima proizvodnje, pa se već sada kalkuliše sa velikim otpuštanjima zaposlenih sa čime će država teško moći da se izbori. Otuda su moguća veća socijalna nezadovoljstva ali i još gora političko - ekonomska situacija. Tako strada i rejting same države a onda to hladi interes za nove investicije u zemlji. Problem Srbije odnosno njene vlade u ovom trenutku je u tome što ona nema jasan pregled situacije pa nije u stanju ni da donese odgovarajuće mere za zaštitu sopstvene ekonomije i stanovništva.
Potreba za novim izborima postoji jer bi se u sadašnjim okolnostima na političkom planu najverovatnije profilisali i ponudili efikasniji političko-ekonomski koncepti za suočavanje sa predstojećom krizom a verovatno i koncentrisale snage za suočavanje sa njenim nimalo blagotvornim efektima. Bila bi to prilika i da na površinu izađu mnoge nove ličnosti neuprljanih i nekompromitovanih biografija koje bi mogle obnoviti visoko narušeno poverenje naroda u institucije i predstavnike dosadašnjeg režima. Boji li se neko takvog mogućeg ishoda? Odgovorite nam!
