(Štampano 1947, Izdanje Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije)
Čišćenje partije se razvilo, kako izgleda, u ozbiljan i džinovski važan posao.
Ima mesta gde partiju čiste oslanjajući se, uglavnom, na iskustvo, na ukazivanje bespartnijih radnika, rukovodeći se njihovim ukazivanjem, vodeći računa o pretstavnicima vanpartijske proleterske mase. Eto – to je najdragocenije, najvažnije. Ako bi nam zaista uspelo da na taj način očistimo partiju odozgo do dole, "bez obzira na ličnosti" , to bi bila stvarno velika tekovina revolucije.
Jer tekovine revolucije ne mogu sada biti onakve kakve su bile ranije. One nizbežno menjaju svoj karakter u zavisnosti od prelaza ratnog fronta na privredni, od prelaza od ratnog fronta na privredni, od prelaza ka novoj ekonomskoj politici, od uslova koji u prvom redu traže povećanje produktivnosti rada, povećanje radne discipline. U takvo vreme glavnom tekovinom revolucije postaje unutrašnje poboljšanje, koje ne blješti, koje ne pada u oči, koja se odmah ne primećuje, poboljšanje rada, njegove organizacije, njegovih rezultata; poboljšanje u smislu borbe protiv uticaja sitno-buržoaske i sitno-buržoaske-anarhističke stihije, koja razara i proletarijat i partiju. Da bi se ostvarilo takvo poboljšanje treba čistiti partiju od elemenata, koji se odvajaju od masa (a da, razume se, već ne govorimo o elementima koji partiju sramote u očima masa). Naravno, mi se nećemo potčiniti svim ukazivanjima mase, jer se i sama masa ponekad – naročito u godinama izvanrednog umora, iscrpljenosti zbog prekomernih teškoća i muka – podaje raspoloženjima koja nisu nikako napredna. Ali za ocenu ljudi, za negativan odnos prema onima koji su se ''prilepili'', ''pokomesarili'', ''birokratizirali'' u najvećem stepenu su dragocena ukazivanja vanpartijske proleterske mase, a u mnogim slučajevima i ukazivanja vanpartijske seljačke mase. Radna masa sa najvećom osetljivošću uvidja razliku izmedju poštenih i odanih komunista i onih što ulivaju odvratnost čoveku koji u znoju lica zaradjuje sebi hleb, koji nema nikakvih privilegija, nikakvih ''puteva ka starešinama''.
Čistiti partiju,uzimajući u obzir ukazivanja vanpartijskih trudbenika velika je stvar. Ona će nam dati ozbiljne rezultate. Ona će načiniti partiju mnogo jačom avangardom klase nego što je ona ranije bila, načiniće je avangardom jače povezanom sa klasom, sposobnijom da je vodi ka pobedi kroz mnogobrojne teškoće i opasnosti.
Kao posebni zadak čišćenja partije, ja bih hteo još da istaknem njeno čišćenje od bivših menjševika. Po mom mišljenju, od menjševika koji su u partiju stupili posle početka 1918. godine, trebalo bi ostaviti u partiji otprilike ne više od stotog dela, pa i to tek pošto se svaki onaj koji se ostavlja proveri tri pa i četiri puta. Zašto? Zato što su menjševici, kao struja, u periodu 1918-1921 godine pokazali dve svoje osobine: prvo – vešto se prilagodjavali, ''lepili'' uz vladajuću struju medju radnicima; drugo – još veštije dušom i telom služiti belogardejštini, služiti joj na delu, a odricati se na rečima. Obe te osobine potiču iz čitave istorije menjševizma: treba se samo setiti akselrodovskog "radničkog kongresa", odnosa menjševika prema kadetima (i prema monarhiji) na rečima i na delu itd. i tsl. Menjševici se "lepe" uz RKP ne samo, i čak ne toliko, iz makijavelizma (mada su, po liniji metoda buržoaske diplomatije menjševici još od 1903 godine dokazali da su prvoklasni majstori u toj oblasti), koliko zbog svoje "prilagodljivosti". Svaki se oportunist odlikuje prilagodljivošću (ali svaka prilagodljivost nije oportunizam) i menjševici, kao oportunisti, prilagodjavaju se, takoreći, "iz principa", onoj struji koja je vladajuća medju radnicima, prefarbaju se u zaštitnu boju, kao što zec postaje zimi beo. Tu osobinu menjševika treba poznavati i treba o njoj voditi računa, a voditi o njoj računa to znači očistiti partiju otprilike od devedeset devet stotih svih menjševika koji su prišli RKP posle 1918 godine, t.j. onda kad je pobeda boljševika postala najpre verovatnom a zatim nesumnjivom.
Treba očistiti partiju od varalica, od birokratiranih, od nepoštenih, od kolebljivih komunista i od menjševika, koji su prefarbali fasadu, ali koji su u duši ostali menjševici.